Bisera Veletanlić za 24sedam: Bili smo kao brat i sestra, a sada sam ostala bez njega

Bisera Veltanlić je sedamdesetih godina prošlog veka, kada su šlageri na domaćim festivalima bili u modi, a svaki pevač koji iole drži do sebe nastupao na njima, bila velika muzička zvezda na teriritoriji cele bivše Jugoslavije. 

Mnogo godina kasnije kada je neka druga vrsta muzike preuzela tron, Bisera je uspela da otpeva vanvremenske hitove kao što su “Zlatni dan” i "Smejem se bez smisla”, a među poslednjima i pesmu „Sećanja“ iz filma „Leto kada sam naučila da letim“.

Promo/Marija Ćalić

Bisera Veletanlić i danas osvaja publiku na koncertima, a poslednji u nizu bili su u Beogradu poslednjeg i prvog dana nove godine.

Sa Biserom smo razgovarali u kojim pesmama pronalazi deliće sebe, koje slike zamišlja dok peva, kako će pamtiti saradnju sa Kornelijem Kovačem, koju pesmu najviše voli…

Moje pesme su večne

Marina Pešić

Kako ste uspeli svih ovih godina da ostanete verni sebi i svojoj muzici?

Ja ne pevam ono što je u modi. Nemam veze sa modom, samo sa muzikom. To što uradim, uz pomoć saradnika, na čelu sa Kornelijem i Spomenkom Kovač, koji sada više nisu među nama, te stvari ostaju večno.

Ipak, vremena se menjaju, a sa njima i neke druge vrednosti su na ceni. Uprkos svemu opstajete?

Smenjuju se (ne)vrednosti, jedna ode, druga dođe. To je tako. A meni nije teško biti ja, jer ja sam kao stena i ne može ništa da me pomeri osim dobre muzike. Ona će nadživeti i mene vas i sve ostale, bez obzira na to koliko se malo puštaju neke pesme, posebno numera „Smejem se bez smisla“, koja nosi jako ozbiljnu poruku, a ja još nijednom nisam čula na radiju, verovali vi meni ili ne.

"Zlatni dan" je himna ljubavi i života

Anđela Zebić

Zar takvu sudbinu u početku nije imala i pesma „Zlatni dan“?

Ona je snimljena 1997. godine i „proradila“ je zadnjih pet godina. Postala je himna ljubavi i života ali je trebalo vremena za tako nešto, uglavnom zato što se ne pušta na radiju.   

Da li je moguće u ovim brzim i instant vremenima naći i sačuvati emocije koju nalazimo u vašim pesmama ?

Moguće je, ja sam vam živi primer.

Udruženje muzičara, džez, zabavne i rok muzike vam je u oktobru 2022. godine dodelilo Nagradu za životno delo. To veče je bilo prilično emotivno. Kako vam sve to izgleda sa ove distance?

Ovako nešto kad ti se desi, a ja zaista nisam očekivala, jer spadam u onaj drugi red umetnika, i tu ću ostati, jer zna se ko je u prvom redu - ostaješ zatečen. Ovo nije prva takva nagrada, dobila sam je i na Nišvilu. U svakom slučaju prija i zahvaljujem. I dalje ostajem u drugom redu, ali dobrom drugom redu i u dobrom društvu.

Promo/Željka Dimić

Kornelije Kovač je bio moj brat

To veče ste otpevali i „Zlatni dan“ koji ste posvetili Korneliju Kovaču koji je preminuo prošle godine. Toliko pesama njegovih ste otpevali, kako ćete pamtiti saradnju sa njim?

Ne samo njegovih već i Spomenke Kovač, žene koja je pisala neuporedivo najlepše reči u svojim tekstovima. Sa Batom sam imala saradnju koju bih mogla opisati kao odnos brata i sestre, jedan otvoren odnos u kojem sam mogla da kažem koja mi se pesma sviđa, a koja ne, bez ikakve sujete. I sad sam ostala bez brata.

Koje pesme Bate Kovača su najbilže vašem srcu?

Sve pesme, zaista baš sve njegove pesme.

Arsen Dedić u svojoj pesmi „Moj zanat“ kaže: „Moj zanat mi je dao vrh sa kojeg ću pasti“. Šta je vama dao vaš zanat?

Meni je moj zanat da da steknem dobro mesto u muzičkom svetu. Za to sam se izborila sama i više od toga mi ne treba.

ATA Images/Mateja Stanisavljević

Na šta ste najviše ponosni?

Ponosna sam što sam takva kakva jesam, što sam ostala verna sebi i nisam na prodaju.

Kada ste počinjali sa muzičkom karijerom, da li ste je baš ovako zamišljali?

Ne znam kako je trebalo da izgleda, ali s obzirom na to na kojim prostorima se rađamo, volimo, družimo se i stvaramo, sve skupa moglo je još za sto kopalja bolje. Ali tu smo - gde smo, tako je - kako je. Nema predaje. Hoću ja još da pevam.

Živim u sadašnjosti

Imali ste jedan „mali izlet“ sa grupom „Darkvud Dab“ u pesmi „Nešto sasvim izvesno“ i to je veoma lepo prihvaćeno kod publike. Kasnije nije bilo takvih saradnji. Zašto?

To je stvarno bilo sjajno. Volela bih više ovakvih „izleta“ sa različitim muzičarima jer ja zaista mogu svašta u muzici, ali do sada nije bilo sličnih prilika.

Promo/Marina Pešić

Snimili ste pesmu „Sećanja“ za film "Leto kada sam naučila da letim". Kakav je vaš odnos prema prošlosti i nostalgiji?

Rođena sam u Jugoslaviji. Meni je žao što smo se tako lepo, glupavo, idiotski rasturili, a s druge strane, možda je tako i bolje. Živim u sadašnjosti, prošlost mi tu i tamo naiđe kao podsećanje i to je sve.

Kad pevam ne gledam u publiku, vidim more

Pre dve godine imali ste izložbu slika i tada ste izjavili da se za vas pevanje i slikarstvo međusobno prožimaju, kad pevate vidite slike, a kad slikate vidite pesme. Ima li neka vaša pesma sliku i koje slike vam promiču dok pevate?

Pesma „Zlatni dan“ ima svoju, sliku ali ona više nije kod mene. Kad pevam, onda mi se uvek javlja more. Meni je more opsesija. Gledam u publiku, a ne vidim je. U tom trenutku meni je sve to more, i sve je tu, i talasi, i mirno je i plavo je i srebrno je. Tako plivam kroz pesme.

Nekad u pesmu stane ceo jedan život. U kojim pesmama možete pronaći deliće sebe?

Svaka pesma je život. Jako volim „Ručak za dvoje“, to remek-delo svih nas, posebno Bate Kovača, jer je on i pisao tekst. To je jedina pesma gde volim da čujem svoj glas.

Vreme je praznika. Šta biste poželeli sebi i drugima?

Poželela bih svima da budemo jaki, da ne gubimo nadu, da volimo sebe i ljude oko sebe. Da pre svega budemo zdravi. Zdravlje je najveće bogatsvo i sa njim nema cenkanja.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi