Rukopisi slavnih pisaca koje će čitaoci otkriti tek u 22. veku: Priča Margaret Atvud u zaključanoj staklenoj fioci

Na mestu ka kom su se uputili, nedavno zasađenoj šumi, ljudi su posedali na padini sa zasađenim mladicama. Svako to drvo tek je oko metar visoko, ali će jednog dana, kada te mladice porastu 20 do 30 puta, od njih biti napravljen papir za jednu posebnu zbirku knjiga.

Svi koji su bili tamo znali su da neće doživeti da vide taj događaj, niti će ikada te knjige pročitati.

Ovo je bila ceremonija Biblioteke budućnosti za 2022. godinu, stogodišnji umetnički projekat stvoren da bi proširio percepciju ljudi o vremenu i njihovom dugu potomstvu.

Svake godine od 2014. škotska umetnica Kejti Paterson, zajedno sa norveškom koleginicom Anom Beate Hovine i grupom saradnika, poziva po jednog poznatog pisca da priloži rukopis, a njihovo prikupljanje biće nastavljeno do 2113. Onda će, vek nakon što je projekat započet, svi oni konačno biti objavljeni.

Profimedia

Počelo je sa spisateljicom Margaret Atvud, koja je napisala priču pod nazivom “Mesec piskaralo” i od tada su za biblioteku pribavljeni radovi iz zemalja širom sveta, među kojima su dela engleskog romansijera Dejvida Mičela, islandskog pesnika Sjona, Elif Šafak (Turska), Han Kang iz Južne Koreje i vijetnamsko-američkog pesnika Oušna Vuonga.

Ove godine su došli u šumu zimbabveanska spisateljica Tsitsi Dangarembga i norveški pisac Karl Uve Knausgor da predaju svoje priče (pored njih, šumu su ponovo posetili i Mičel i Sjon).

Pošto im je zabranjeno da otkrivaju sadržinu svojih dela, mogli su samo da otkriju njihove naslove. Dangarembga je svoje nazvala Narini i njen magarac (ime Narini potiče od zimbabveanske reči za “beskonačnost”), dok je Knausgorov naslov zagonetniji:"Slepa knjiga".

Svi rukopisi biće pohranjeni skoro ceo vek u zaključanim staklenim fiokama u skrivenom uglu glavne javne biblioteke u Oslu, maloj, drvenoj ostavi nazvanoj "Tiha" soba.

Fioke će 2114. biti otključane, stabla posečena, a 100 priča, među kojima neke skrivane ceo vek, konačno će biti objavljene. Autori, i svi drugi koji su bili u Oslu tog nedeljnog jutra, znaju da skoro sigurno neće doživeti da to vide.

- Ovo je projekat u kom ne mislimo samo na nas sada, nego i o onima koji još nisu rođeni -objašnjava Patersonova. Zapravo, dodaje ona, ni većina autora još nije rođena.

Način na koji su Patersonova i njeni saradnici osmislili projekat bi stoga mogao da bude šira lekcija ostatku sveta o tome kako izvesti da nešto traje, a i o tome šta je potrebno da bi se ljudi nadahnuli da razmišljaju van okvira kratkotrajnih distrakcija.

Biblioteka budućnosti jedan je od mnogih umetničkih projekata što podstiču dugoročno razmišljanje i mogla bi da se posmatra kao suprotnost drugačijoj vrsti “biblioteke zaveštanja”, verzije američkih predsednika.

Iako je i ova druga takođe dar potomstvu, motivacija je možda manje plemenita: političar uživa u tome što mu je ime za života ispisano na grandioznu zgradu, na spomeniku njegovoj reputaciji.

Kada otkrijete "Tihu sobu", to je kao da ste naišli na portal u drugi svet. Posle vožnje nizom pokretnih stepenica do petog sprata, pored studenata što uče za stolovima i dece što listaju slikovnice, stižete u nešto što liči na drvenu pećinu, u zavučenom uglu među policama. Možete da uđete ako izujete cipele.

Unutra izbrazdani zidovi okružuju mali prostor sa 100 zaključanih staklenih fioka, za svaki rukopis po jedna.

- Deluje kao da ste u drvetu - kaže Patersonova.

Kako dodaje  "Prilično je magično, jer je veoma malo i intimno, ispunjeno godovima drveća, dok svetlo sija kroz fioke s rukopisima.

Kad je reč o Biblioteci budućnosti, ova zajednica pomaže i da se podrži dugovečnost samog projekta.

Profimedia

Da je Patersonova odabrala da radi sama, sudbina celog projekta zavisila bi od njenog ličnog interesovanja i stalnog prisustva, ali sada, kada su se priključile stotine ljudi, on može da potraje 100 godina (i više) i bez nje, isto kao što se i kanap od vlakana ne drži na jednoj niti celom svojom dužinom.

Kao što je Patersonova istakla tokom ceremonije: "Biblioteku budućnosti sagradile su mnoge ruke”.

Na kraju, Biblioteka budućnosti je izraz nade, izraz poverenja u mogućnosti koje mogu dugoročno da budu položene pred našu decu. Autorka projekta ističe  da je, iako ona sama neće nikada pročitati knjige, ceremoniji je prisustvovala bar jedna osoba koja bi to mogla: njen sin, koji bi mogao da doživi devedeset i neku godinu u 22. veku.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi