"Ostavio sam siguran posao u Sloveniji i postao skeledžija na Dunavu": Čudna sudbina čika Žike

Mesto Ram poznato je po Ramskoj tvrđavi, ali i po tome što je jedno od retkih mesta u Srbiji gde još uvek rade velike skele koje povezuju ovaj deo Srbije sa Banatom, odnosno Banatskom palankom.

Najstariji skeledžija u Ramu je Žika Sekulić, čiji je dada pre više od 100 godina započeo ovaj posao, koji je nasledio i čika Žikin otac.

Uspešno se bavio time nije u doživeo saobraćajku koja je za njega bila fatalna. I to baš kada je išao u Rijeku da kupi jedan brodski motor.

Čika Žika je tada živeo u Sloveniji, gde je nakon završenog ekonomskog fakluteta našao posao, oženio se i dobio sina. Međutim, nakon pogibije oca, kao jedinac, našao se na životnoj prekretnici i morao da donese odluku šta da radi.

– Da li da ostavim sve što je porodica stvarala u Ramu, ili da se vratim i nastavim posao. I tako 1985. godine odlučimo supruga i ja da sa detetom dođemo ovde i nastavimo posao mog oca, koji se bavio rečnim transportom, i moje majke, koja se bavila ugostiteljstvom – priča za 24sedam čika Žika.

Priseća se da ga je otac poslao na ekonomski fakultet kako bi svoje znanje primenio na porodični biznis, ali mu je u Ramu “bilo tesno”, pa je želeo da se oproba u nekim drugim poslovima. Međutim, sudbina je tako htela da ga put opet vrati u rodno selo.

– I tako se mi vratimo i sa malom skelom nastavimo da radimo. Mnogi su bili skeptični, pričali da ću da podavim ljude jer nisam imao iskustva, da sam neozbiljan zbog duge kose koju sam nosio… i onda sam ozbiljno prionuo na posao, jer sam već imao neko iskustvo pošto sam poznavao sve ćudi reke. Tako da mi je bilo veoma lako – priča on.

Iako se penzionisao pre nekoliko godina, trenutno obučava sina, najmlađeg od četvoro dece, da se bavi ovim poslom.

Zanimljivo je da su se u njegovoj porodici žene tradicionalno bavile ugostiteljstvom, a muškarci trgovinom i prevozom. Tako uči i svoje ćerke, koje lagano uvodi u ugostiteljski posao kafane u kojoj smo se našli.

Sve je započeo deda

Inače, mesto Ram je poznato i po turskoj tvrđavi iz 15. veka ali jedna od zanimljivijih građevina je upravo ta kafana, koja je bila carinarnica u 18. veku. Danas je vlasnik kafane čika Žika a kako je ovaj objekat dospeo u njegovo vlasništvo još je jedna od zanimljivih porodičnih priča. Naime, čika Žikin deda se još oko 1900. našao u Južnoj Americi, u potrazi za poslom.

– Tamo se 20 godina bavio trgovinom i prevozom na Amazonu i rekama Južne Amerike, a kada se završio Prvi svetski rat i formirala Jugoslavija, kralj je pozvao sve da se vrate i da im država pomogne da razvijaju otadžbinu. Među njima se vratio i moj deda, koji je želeo da se bavi onim čime se bavio i tamo. Prvo ga je privuklo da putuje rekama. Seo je u putnički brod i pristao u Ramu, jer je to bila carina u ono vreme. Međutim, Dunav je prestao da bude granična reka u to vreme i onda je prestala i potreba da ovo bude carina. Zato je država stavila tablu da se zgrada prodaje – priča čika Žika.

Njegov deda je kupio zgradu i počeo da se bavi trgovinom i ugostiteljstvom.

– Nije se odmah bavio skelarenjem, već je imao potrebu da trguje. U selu je tada bilo pet-šest skela. Oni su nakon nekog vremena počeli da ga ucenjuju, pa im je on rekao da će im pokupovati skele ako nastave i da će svi raditi za njega. I onda se naljutio pa je tako i bilo! – objašnjava Žika.

Čika Žikin deda se nakon jednog poslovnog putovanja vratio kući, umio se na bunaru u dvorištu, pomolio Bogu, otišao da legne i, kako priča naš domaćin, nije se probudio…

Tragedija za tragedijom

Nakon što je deda preminuo, posao su nasledili Žikin otac i stric. Međutim, porodicu je zadesila još jedna tragedija.

– Skele nisu mogle da rade zbog jakog vetra i u prevozu čamcima moj stric se udavio. Sve te porodične tragedije su danak ovog posla i njegov rizik. Ali i ja sam imao pehove. Ja sam dva puta padao u Dunav – kaže on.

Prvi put je pao kada je sa broda hteo da pređe na skelu.

– Talasi su bili veliki i meni se oklizne noga, primetio sam da propadam i odbacio sam se. Ali onda su kolege stale i bilo je dovoljno da se uhvatim za skelu i da izađem. A pre neki dan mi se desilo na obali okliznuo i kada sam video da ću da padnem na kamenje, odgurnem se i skočim u vodu – priča on kroz smeh.

Trenutno u vlasništvu ima dve skele i tri broda. Kaže da bi možda imao i više, ali mu je skelarstvo bilo najvažnije, zapravo, da bi održao svoje selo u životu.

– Jer je linija između Rama i Bačke Palanke žila kucavica trajanja ovog naselja još od davnih vremena – priča on.

Zanimljivo je da je pre dvadesetak godina čika Žika dobio i konkurenciju u selu, pa je došla jedna firma koja je počela da se bavi istim poslom.

– Kao ekonomista sam uvek mislio da se bolje dogovoriti nego “ratovati”. Tako da smo se dogovorili da radimo zajedno i to tako što 15 dana rade oni, a 15 dana moje skele. A pazar delimo svakodnevno na kraju dana! Naravno, pošto se vlasnik te firme bavi i drugim poslovima sva dokumentacija je prepuštena meni. To sam uradio da bih imao vremena da radim i neke druge stvari – priča čika Žika.

Profitabilno je biti skeledžija

Na pitanje koliko je profitabilno biti skeledžija u današnje vreme, on odgovara sasvim iskreno.

– Da nije moglo da se opstane i razvija, ne bih ni radio. Nikada ništa nisam dobio od države, čak ni podsticaje koje imaju kolege u svim podunavskim zemljama. A to je cena brodarske nafte koja je rasterećana akciza i PDV-a. Jedna skela troši 15 tona nafte godišnje, a akciza je 70 dinara po litri – priča on.

Inače, čika Žika dnevno preveze do Bačke Palanke od 50 do 100 vozila ali tu ima i raznih tereta, biciklista, šlepera, autobusa, mehanizacije i slično.

– Što se tiče tehničkih karakteristika, moja skela je nosivosti 200 tona i najbolja je u Srbiji. Ako je napunite automobilima, ne možete ni 30 odsto da opteretite od kapaciteta. Možemo natovariti 25 kola, što znači tridesetak tona tereta. Na njoj smo vozili i po pet autobusa odjednom – kaže čika Žika.

Možda najzanimljiviji teret koji je njegova skela nosila Dunavom su bili tenkovi za vreme NATO bombardovanja.

– Jedan tenk je 60 tona, pa smo tovarili po dva i vozili ih noću bez problema. Doduše, hteli su i po tri ali je bilo suviše rizično. Trenutno najvažnija skela u Srbiji je ova moja – kaže on.

Priča da postoji još nekoliko većih skela u Vojvodini.

– Bilo je nekih skela na Moravi, Tisi i Savi ali nedavno je doneta odluka da ni na neplovnim rekama ne može da se koristi čelična sajla pomoću koje su one putovale. Čak ni u Zapadnoj Nemačkoj nema velikih skela, da bi išle češće. Jer ogromno plovilo ne može da se napuni – objašnjava on.

Nikada nije imao nesreću

Dunav je na ovom potezu ne samo jako širok, nego ume da bude i veoma opasan. Naročito kada je košava, koja ume da duva i preko 100 kilometara na sat. Čika Žika kaže da talasi tada mogu biti visoki i po četiri metra.

Dodaje da nikada za 36 godina posla nije imao neku opasnu situaciju. Objašnjava da percepcija popušta kada se čovek opusti i da se češće desi problem kada je “idealno” vreme.

– Inače, kada su loši uslovi poput talasa i vetra onda je nivo pažnje daleko veći. Meni se nikada nije desilo da smo imali neku materijalnu štetu, da se nešto polomilo, oštetilo… – objašnjava čika Žika.

Inače, ovaj posao nije mnogo težak a plate su prilično velike. Uprkos tome, Žika kaže da mu je veliki problem nedostatak radnika. Naročito zato što neki mornar da bi bio dobar mora posao da radi barem 10 godina. A u inostranstvu su plaćeni mnogo bolje nego u Srbiji.

Pročitajte još:

Nova atrakcija u Parizu: Autobus koji se pretvara u brod i vozi turiste po reci (VIDEO)

– Prema sadašnjem zakonu, sa osnovnom školom možete napredovati do mornara. Sa srednjom do čina kapetana. Ali da biste bili mornar morate imati godinu dana staža. Pa još godinu do krmara, pa još dve godine do kapetana C klase, pa tri do kapetana B i još tri do kapetana A klase. Dakle, sa srednjom školom treba 10 godina da stignete do kapetana A klase, koji nema nikakva ograničenja. Inače, kapetani svih klasa moraju da imaju ili brodarsku školu, ili višu školu u oblasti saobraćaja – priča on.

Dodaje da obični mornari u inostranstvu imaju 30 evra, krmari 50-60 evra a kapetani A klase čak i po 100 evra dnevno.

– Moji mornari koji vuku sajle imaju 25 evra dnevno. Dakle, sa hranarinom oko 400 evra za 15 dana rada. Kapetan dobije 500 evra za pola meseca. Što se tiče aktivnog rada, on je po turi oko sat vremena samo. Međutim, svaka vanredna tura se dodatno plaća pa mornari izađu i na 500 evra za 15 dana – kaže on.

Na pitanje da li bi opet izabrao ovaj posao, kada bi opet mogao da bira, čika Žika odgovara:

– Naravno, pa šta bih drugo! – zaključio je ovaj skeledžija.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi