Kako su se Srbi lečili u srednjem veku: Bušili lobanju da isteraju đavole i "lizali" lekove, a onda je Sveti Sava napravio bolnicu! (FOTO)

U srednjem veku Srbi su se lečili uz pomoć gatanja, vradžbina, molitvi i bilja, a tek s dolaskom Nemanjića na vlast počinje period naučne medicine. Tako se u Prirodnjačkom muzeju može videti da se glavobolja lečila i bušenjem lobanje, jer se verovalo da se tako "isteruju đavoli". 

A kako je moderna medicina stigla u Srbiju, za 24sedam objasnila je Snežana Jarić, koautor izložbe "Hilandarski medicinski kodeks i srpska srednjovekovna medicina".

- Što se tiče verske i magijske medicine, ovaj vid medicine se dugo zadržao ne samo u našem narodu, već i u zapadnoj Evropi, iako su imali medicinska znanja. Tu se borba između dobra i zla, odnosno zdravlja i bolesti, tumačila kao odnos borbe između čoveka i demona. Verovalo se u natprirodne sile, magijske moći, bajalice, veštice... sve je to bilo na repertoaru tadašnje medicine - objašnjava Jarićeva.

24sedam/Katarina Mihajlović

Ona kaže da je verska medicina bila dobro ukorenjena. Postojala je i kanonska medicina, čije je učenje bilo oslonjeno na isceliteljske moći Isusa Hrista, a kasnije i srpskih vladara.

- Smatralo se da ako je deo tela nekog srpskog vladara pohranjen u nekom manastiru, taj manastir ili crkva ima veću vrednost. Elemente takvih verovanja i danas nalazimo u pojedinim krajevima - objašnjava naša sagovornica.

Nešto što i danas postoji kao oblik lečenja je apokrifno lečenje u obliku molitvi za bolesne.

Sveti Sava napravio prvu bolnicu

Međutim, dolaskom Nemanjića na vlast mnoge stvari su se promenile i tada počinje era naučne medicine. 

- To se ogledalo u posedovanju kompletnih prevoda spisa Salerno-Monpelje škole. Zatim u osnivanju prvih gradskih apoteka i bolnica, donošenju i usvajanju propisa o komunalnoj higijeni, ali i osnivanju karantina za obolele od zaraznih bolesti. Osnivaju se leprozorijumi za obolele od lepre, kao i sirotišta za decu - objašnjava Jarićeva.

24sedam/Katarina Mihajlović

Ali verska medicina se i dalje provlačila. 

Naša sagovornica objašnjava da se, zapravo, slabljenjem uticaja Vizantije i dolaskom lekara preko primorskih gradova, zapadna medicina počela snažnije širiti i prevladala je nad verskom.

Međutim, jedan od najvećih uticaja na dolazak zapadne medicine izvršio je Sveti Sava, koji je bio izričito protiv nadrilekarstva.

Sveti Sava je prilikom posete vizantijskom caru Aleksiju III video bolnicu Svete bogorodice Evergitide i po ugledu na nju naložio da se napravi ista pri Hilandaru na Svetoj gori.

- Ta bolnica je osnovana 1199. godine i smatra se prvom srpskom bolnicom. Sveti Sava je prepisao i tipik manastirske bolnice iz Konstantinopolja koji se odnosio na funkcionisanje same bolnice. U ovoj bolnici su se prvenstveno lečili monasi, a kasnije je ona sa osam proširena na 12 postelja. Takva bolnica je osnovana pri manastiru Studenica, 1208. ili 1209. godine. Sveti Sava je napisao tipik bolnice, a ona je bila ista kao ona na Hilandaru. Na teritoriji Srbije ovo je, zapravo, bila prva bolnica - objasnila je Jarićeva, i dodala da su ove bolnice istovremeno bile i medicinske škole u kojima su monasi podučavali svoje učenike veštini lečenja.

Prvi lekovi su bili od biljaka koje su se nalazile u okruženju, a Sveti Sava je sa svojih putovanja donosio lekove koji su bili biljnog, životinjskog ili mineralnog porekla, a najčešće začinske biljke.

Imali smo i "lek koji se liže"

Što se tiče prvih apoteka, istraživanja su pokazala da su lekovi dopremani iz Venecije i po sastavu su odgovarali učenju Salerno-Monpelje škole.

- Iz apoteka u Kotoru i Dubrovniku lekovi su dopremani u srpske zemlje. Čuvali su se u staklenim posudama, pogotovo masti i ulja, i spravljali su ih lekari, a ne apotekari - objašnjava Jarićeva.

24sedam/Katarina Mihajlović

Inače, lekovi su bili u obliku ulja, masti, pilula, sirupa, melema, a u Hilandarskom medicinskom kodeksu se pominje i elektaurio.

- U prevodu, to znači lek koji se liže. Mnogi lekovi nisu bili ukusni, a sami znamo da su mnoge biljke gorke. Pa je vrlo često dodavan med ili neki drugi prirodni zaslađivač da bi se lek lakše progutao. Iz tog razloga su se često spravljali i sirupi. Smatra se da je to nešto što je došlo iz Vizantije da bi se prikrio loš ukus nekog leka - kaže ona.

Sem biljaka, koristile su se životinje i minerali u lečenju.

- Što se tiče životinja, to su najčešće bili njihovi produkti, poput meda i voska. Koristile su se masti poput kokošje, guščje, kravlje... Koristili su se mleko, jaja, zmije... Što se tiče minerala, koristili su se lapis, sumpor, zlato, šalitra., kao i staklo, olovo i živa. Oni su se koristili ili samostalno ili su, najčešće, bili delovi složenih lekova. O toksičnosti pojedinih minerala se znalo - kaže ona, i dodaje da se vodilo računa o dozi, u zavisnosti od konstitucije obolelog, kao i da li je dete ili odrasla osoba.

Inače, i danas se koriste recepture za neke lekove kojima je tada lečeno.

- Navešću primer za zlatnu mast koja predstavlja najsloženiji lek što se tiče sastava u Hilandarskom medicinskom kodeksu. Sadrži oko 60 supstanci. Tada se koristila za lečenje upale zglobova i svih vrsta nazeba. Koristila se i za izbacivanje kamena iz bubrega i bolesti tih organa - kaže ona.

Jarićeva objašnjava da su se i tada lečile slične bolesti kao i danas, poput oboljenja glave, digestivnih, reumatskih i drugih oboljenja.

Hilandarski medicinski kodeks kao udžbenik

U muzeju je izloženo fototipsko izdanje Hilandarskog medicinskog kodeksa, ali to nije najstarija medicinska knjiga u Srbiji. Zapravo, stariji je Hodoški kodeks, koji ima oko 90 recepata, a čuva se u praškom muzeju.

- Za ovaj kodeks je specifično to što ima obležja svetovne i magijske medicine, a najveći broj recepata koji se u njemu nalazi nalazimo i u Hilandarskom medicinskom kodeksu - objašnjava Jarićeva.

24sedam/Katarina Mihajlović

Što se tiče Hilandarskog medicinskog kodeksa, preko njega sagledavamo kakva je bila medicina u Srbiji u srednjem veku.

Sam kodeks je, sa jedne strane, riznica narodne medicinske terminologije, a sa druge ima puno latinskih termina.

- S obzirom na to kako su opisane biljne vrste i da svaka biljna vrsta predstavlja svojevrsnu medicinsku monografiju, možemo reći da kodeks predstavlja preteču srpske botanike i farmakognozije - kaže ona.

Inače, Hilandarski kodeks je otkriven u biblioteci Hilandara 1952. godine, a otkrio ga je Đorđe Radojičić. Godinu dana kasnije rukopis je u celini snimljen.

A koliko se tada vodilo računa pri spravljanju lekova, govori činjenica da kodeks sadrži čak i podatke o tome odakle dolazi sirovina, pa do kompletnih recepata, sa sve jedinicama mere, pa čak i vremenski period koliko treba da se koristi.

Bušili lobanju zbog glavobolje

Inače, u muzeju su izloženi i hirurški instrumenti, a ova oblast medicine je počela mnogo kasnije.

- Imamo jedan eksponat, a to je "trapanovana lobanja" iz muzeja u Kikindi. Lekari su glavobolju lečili tako što su bušili lobanju da bi isterali glavobolju, đavole i tako dalje. Uglavnom se glavobolja lečila na takav način. Inače, pacijenti su često umirali nakon takvih zahvata, ali ne zbog same procedure, nego zbog infekcija do kojih je dolazilo. Tako da je to bio početak nekog vida hirurgije. A hirurgija u pravom smislu dolazi sa školovanim lekarima, i to negde u 18. veku - priča ona.

24sedam/Katarina Mihajlović

Inače, sa dolaskom Turaka mnoge bolnice pri manastirima su bile uništene, a očuvane su jedino one u Velikim Dečanima i Mileševi. 

- Onda se medicina ponovo povlači, a verska medicina dobija na značaju, i pritom isplivavaju i ti neki elementi magijske medicine - objasnila je ona.

Tek nakon odlaska Turaka došlo je do novog procvata medicine, i tada se sve više ljudi obrazovalo za medicinu.

Ta modernizacija nastavljena je do danas.

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi