Vidiš ovu glavicu kupusa? Skuplja je od tvoje glave! Tri decenije od masakra nad Srbima u Sijekovcu

20.02.2022

20:30

1

Prvi ratni zločin u Bosni i Hercegovini i danas struji vazduhom u malom pograničnom mestu kraj Broda

Vidiš ovu glavicu kupusa? Skuplja je od tvoje glave! Tri decenije od masakra nad Srbima u Sijekovcu
24sedam/Gojko Filipović

Za Sijekovac se u onoj Jugoslaviji znalo po činjenici da je u tom mestu rođen čuveni pesnik Duško Trifunović.

Od kraja marta davne 1992. godine na pomen Sijekovac umesto čarobnih Duškovih stihova kroz glavu prolaze mučne slike.

Bio je 26. dan trećeg meseca te godine kada su, kako se može saznati iz istorijskih spisa, formacije 101. bosanskobrodske brigade HVO počinile krvavi zločin. Ostaće zverstvo iz Sijekovca zauvek zapisano kao prvi ratni zločin u BiH. Ostaće zauvek zapisano da su Srbi pobijeni, poklani, spaljeni... Da su mnoga tela bačena u reku i nikad nisu pronađena.

Zvaničan broj žrtava nije poznat. Neki izvori navode da je ubijeno 20, neki 47, neki 60 ljudi, ali se i dalje sumnja da ih je bilo više.

Ono što se sigurno zna, a o čemu svedoči i jedno dvorište u Sijekovcu, je da je za manje od sat vremena zverski ubijeno devetoro Srba.

Sve se desilo oko kuće porodice Zečević. U podrumu su od prethodnog granatiranja bili sakriveni Zečevići i njihove prve komšije. Porodice Zečević, Milošević, Radanović i Trivić od tog popodneva žive samo zato što moraju.

Pred kućom danas o zverstvu svedoče fotografije žrtava, mesto za upaliti sveću i ploča koju je uz pomoć dobrih ljudi podigla majka Milja kojoj su "na oči" ubili tri sina i supruga.

"Uze dušman bez vjere u boga, tri mi sina, muža pravednoga. Petre, Vaso, Milane, Jovane... Četiri ljute neprebolne rane", piše na crnom mermeru.

Ekipa 24sedam.rs bila je ovih dana u Sijekovcu. Ulice, ili sokaci, kako ih zovu, pusti su. Brije neki vetar, pa i na 15-ak stepeni osećate jezu u kostima. Sad da li zbog vetra ili zbog svesti šta se tu pre samo tri decenije dogodilo... Ko će ga znati.

24sedam/Gojko Filipović
 

Lagano se vozi kroz glavnu ulicu, onu koja se zove Ulica Duška Trifunovića u Sijekovcu. Onu u kojoj se strašni zločin i dogodio. Prođoh pored kuće Zečevića, pored brojnih kuća. Neke su obnovljene, neke ne. I one su nemi svedoci svega što se dešavalo početkom 1992. godine.

Prvog meštanina nalazimo u blizini crkve, dva puta paljenje i obnavljane. Pred svetinjom je veliki krst sa natpisom "Dolazi čas kad će svaki koji nas ubije misliti da bogu službu čini".

Pitamo za kuću pesnika Duška Trifunovića da ne bismo odmah o jezivoj prošlosti.

- Evo, tu je bila - pokazuje nam sagovornik.

Neće se "slikati" (kasnije ćemo shvatiti da to neće niko, duhovi prošlosti duboko su nastanjeni u svakom od preživelih meštana Sijekovca).

24sedam/Gojko Filipović
 

Ta je kuća, odmah preko puta crkve, obnovljena, u njoj danas živi bratanac čuvenog pesnika. Živi. Ili preživljava... Ne može on preko usta prevaliti ni slova o onome što se dešavalo pre 30 godina. I dalje ne može.

Srećemo čoveka koji može. I hoće. Možda i zato što nije bio tu da posvedoči krvavom piru HVO. Piru za koji je osuđen samo jedan. Osuđen na deset godina. Zemir Kovačević. Komšija iz Sijekovca.

Naš je sagovornik dva dana pre masakra napustio sve što je imao. Poslušao je prijatelja koji je znao da se nešto sprema.

- Vidiš ovu glavicu kupusa? Skuplja je od tvoje glave. Skuplja je od svih vaših glava - rekao je prijatelj prijatelju.

Odluka je doneta brzo. Sa sobom je poneo samo najosnovnije, ostavio imanje, ostavio sve što je godinama stvarao. I pobegao. Ne znajući pobegao je od sigurne smrti. Jer tako su prošli oni koji su ostali.

Kaže nam da je u brzini pao dogovor sa suprugom da ne idu zajedno. Krenuće jedno, pa nešto kasnije drugo. Za slučaj da jedno pogine nek drugo preživi. Strašno je samo i pomisliti na takav izbor.

Čućemo zatim i da je jednom od meštana, koji se samo pukim slučajem nije našao u Sijekovcu, ostavljena poruka upozorenja.

Preklano je njegovo šestomesečno kuče, a glava nedužne životinje nabijena na ogradu kuće, kao vid poruke vlasniku šta ga čeka.

Spašeni su zapravo samo oni koji su imali sreće. Bilo da su poslušali savet prijatelja pa ostavili život za sobom i krenuli nekuda da "živu glavu sačuvaju", bilo da su, kao jedan od Zečevića odvezli komšiju u bolnicu, bilo da su bili na poslu. Oni koji su preživeli masakr nisu spašeni. Daleko od toga. Oni su zanavek osuđeni.

Kroz Sijekovac i dalje "teče krv". Vidi se to na svakom licu, na svakoj fasadi, pa makar bila potpuno nova.

Idemo do kuće Zečevića iako znamo da majku Milju nećemo sresti. Napunila je starica 91 godinu. Iz kuće ne izlazi.

Ispričala je ona mnogo puta sve što je imala da kaže. Njena je sudbina bila da je smrt ne uzme, da tako "ubijena" gledajući kako joj ubijaju decu i supruga, ostane živa.

24sedam/Gojko Filipović
 

Kuća preko puta Zečevića. Nov je krov na njoj. Fasade nema. U njoj živi Saša Milošević. Nemamo sreću da ga pronađemo, na posao je otišao desetak minuta pre nego što ćemo doći.

Saša je imao deset godina i u svom Sijekovcu svedočio je pokolju tu pred svojom kućom. Odnele su mu zveri sa maskama na licima oca i dva brata. Dobre komšije... I on je bio već mrtav. Preklan. Držao mu je maskirani ubica nož pod grlom, rekao mu "sad ću te zaklati". Plakao je dečačić, majka ga vukla k sebi, a onda je zver ponovo progovorila. Njega će poštedeti jer je mali...

Poštedeo ga je, nije ga ubio, ali mu je ubio život. Na samom početku ga je obeležio, ostavio da sa traumama, koje nikad neće prestati, hoda po Sijekovcu. Da iz dana u dan pronalazi način da pregura. Pa onda i iz noći u noć.

Može se čuti da su zveri koje su izvršile masakr trijumfalno hodajući kroz selo, nakon što su ljude pobili i pobacali u reku, pričali kako "ovde više nema nikog za ubiti".

24sedam/Gojko Filipović
 

Danas u Sijekovcu i ostalim mestima u okolini i dalje stoje zlokobni znaci za minirana područja. Reći će meštani da mina možda ima, a možda i nema, ali dok ne prođu jedinice obučene za deminiranje te će table stajati tu. I one su neka vrsta spomen obeležja na zlo koje je snašlo ove krajeve.

Prošle su tri decenije od masakra, od pokolja, od ubijanja Srba u mestu u kojem je rođen Duško Trifunović. Pesnik koji je napisao i sledeće stihove: "Zablude sam, evo, prestao da brojim. Nemam kome da se vratim kući. Dokle pjevam, dotle i postojim. Prijatelji bivši, prijatelji budući... Pamtite me po pjesmama mojim."

24sedam/Gojko Filipović
 

Duška Trifunovića pamte po njegovim pesmama, Sijekovac su pamtili po njemu. Sve do tog 26. marta 1992. godine posle kojeg su se oni preživeli nesrećnici našli u gore navedenom stihu "nemam kome da se vratim kući".

Kroz puste ulice Sijekovca brije vetar. Uteruje jezu u kosti. Ili to ipak nije do vetra...

*Posvećeno svim žrtvama bezumlja koje rat nosi sa sobom. Svim zečevićima, miloševićima, trivićima, radanovićima... Svim nedužnim žrtvama svakog rata.

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi

Najčitanije Vesti