Zaboravljeni japanski domoroci: Raseljeni i izmešteni, potlačeni i opljačkani, žive u nadi da će im biti vraćeno ono što im je država otela

Japanski domoroci Aini prvi su naselili japansko ostrvo Hokaido, a mnogi danas ne znaju ni da oni postoje, a kamoli kakva je nepravda izvršena nad njima. Aini danas žive na istočnim obalama Hokaida (najsevernijeg ostrva Japana), delom na Sahalinu, na južnom delu Kamčatke i Kurilskim ostrvima, a veruje se da ih ima oko 200.000, iako njihov tačan broj nije poznat jer mnogi kriju poreklo kako bi se zaštitili od rasizma. Zbog toga danas mnogi Aini više vole da se nazivaju Utar (što na ainskom znači drug), a oba ova naziva upotrebljavaju se u službenim dokumentima.

Reč „ainu” na ainskom jeziku, kojim govore samo Aini koji žive u Japanu, znači „čovek“, a ceo narod je poznat po izrazitoj darežljivosti i gostoprimljivosti.

Aini žive u skladu sa prirodom i bave se lovom i ribolovom, a kako bi očuvali divljinu koju koriste za prehranu, našli su i način da vrate prirodi deo onoga što su uzeli iz nje.

– Medvede hvatamo dok su mali i odgajamo ih kao članove porodice. Delimo hranu sa njima i oni žive u našem selu. Kada dođe vreme, jednog od njih puštamo na slobodu, a svakog drugog koristimo za hranu – rekla je Kimoko Naraki (70) za BBC, objasnivši da se njen narod ponaša lepo prema medvedima, jer veruje da će duh svete životinje osigurati blagostanje njene zajednice.

Otimanje zemlje, dostojanstva i identiteta

Za Aine su već dugo zainteresovani antropolozi zbog njihovog kulturološkog, lingvističkog i fizičkog identiteta, ali većina turista neće čuti za njih. Glavni razlog za to je što su ih kao prve stanovnike ostrva Hokaido japanske vlasti vekovima tlačile i marginalizovale.

Njihovo poreklo je nerazjašnjeno, ali neki istraživači veruju da su oni potomci domorodaca koji su se u davna vremena širili severnom Azijom. Aini Hokaido nazivaju „Ainu Moshiri” (“Zemlja Aina”), a prvobitno su živeli od lova, traganja za hranom i ribolova, kao i mnogi domoroci širom sveta. Uglavnom su živeli uz topliju južnu obalu Hokaida i trgovali su sa Japancima, ali nakon perioda Meidži (pre oko 150 godina) Japanci su počeli da emigriraju na Hokaido i izmestili su Aine sa zemlje na kojoj su živeli u centralni deo ostrva u kom dominiraju planine i neplodno zemljište.

U Japanu su dugo opisivali Aine kao rasu „plemenitih divljaka”, kao ponosan ali izolovani narod lovaca-sakupljača, što je postalo opravdanje za otimanje njihove zemlje.

Pročitajte još

Japanski ambasador preneo poruku cara Naruhita Srbiji i predsedniku Vučiću (FOTO)

„Čovek iz naroda” na prestolu teškom nekoliko vekova: Aktuelni japanski car znatno je drugačiji od svih prethodnika

Ove svetske monarhije opstaju u vreme republika: Jedna ima dva vladara, druga neobične običaje pri izboru kralja, a u Evropi samo on ima apsolutnu moć

Na samom početku kontakti između Aina i Japanaca bili su prijateljski i oni su ravnopravno trgovali između sebe, ali su onda Japanci počeli da dominiraju i postepeno da grade velika naselja na rubovima teritorije Aina. Međutim, oni se nisu zadržali tu, nego su se pomerali na sever i polako počeli da preuzimaju ainsku zemlju, dok su se Aini povlačili skoro bez ikakvog otpora (sa izuzetkom kraćih ratova 1457, 1669. i 1789. godine, u kojima su Aini poraženi). U periodu Meidži Japanci su bili koncentrisani na asimilaciju Aina, pa im je zabranjeno korišćenje sopstvenog jezika, a naterani su i da se bave zemljoradnjom na državnom zemljištu, dok su u ribarskoj industriji korišćeni kao poluropska radna snaga. Njihovo ostrvo dobilo je ime Hokaido tokom revolucije Meidži, a prethodno se, tokom perioda Edo, zvalo Ezo ili Ezo-či. Promena imena bila je posledica namere da se japanski nacionalni duh ujedini pod vođstvom cara uklanjanjem svih lokalnih identiteta u različitim japanskim regijama.

Aini su prisiljeni da žive od poljoprivrede i nisu mogli više da pecaju ribu u svojim rekama i da love divljač na svojoj zemlji. Od njih se zahtevalo da prihvate japanska imena, da pričaju japanskim jezikom i da se postepeno otuđe od sopstvene kulture i tradicije. Zbog široko rasprostranjene stigmatizacije, mnogi Aini počeli su da kriju svoje poreklo. Posledice jednoipovekovnog tlačenja vidljive su i danas – većina Aina je siromašna i politički obespravljena, a mnogi od njih zaboravili su ko su im preci.

Japanski istraživali pljačkali su grobove Aina od kraja 19. veka do šezdesetih godina 20. veka, praveći kolekciju od ostataka Aina kako bi mogli da ih izučavaju, a posmrtne ostatke nikad nisu vratili u grobove.

Priznavanje i pomak u prihvatanju

Tek nedavno odnos vlasti prema Ainima počeo je da se menja. U aprilu 2019. Vlada Japana zvanično ih je priznala kao domoroce Japana, posle mnogo godina razmatranja, što je rezultiralo pozitivnijim stavom prema Ainima i obnovilo status njihovog jezika i nasleđa.

– Važno je zaštititi čast i dostojanstvo Aina i preneti ga na generacije koje dolaze kako bi se očuvale raznolike vrednosti ove zajednice – rekao je portparol Vlade Jošihide Suga nakon zvaničnog priznanja.

Sada Naraki, radeći pri Centru za promovisanje kulture Aina, sprovodi posetioce kroz selo pričajući im o svojoj tradiciji, gde turisti mogu da vide rukotvorine Aina, gledaju njihov tradicionalni ples i steknu sliku o njihovom načinu života u vreme kada je ovaj deo zemlje bio divljina i kada su ljudi živeli kao jedno sa zemljom. Centar je otvoren 2003. i od tada se Japanci i strani turisti mogu uputiti u kulturu i način života Aina.

U okviru ovog centra nalazi se i mali muzej u kom se mogu videti mnogi artefakti, kao što su tradicionalna nošnja i oruđa koja su se očuvala do danas. Na spratu muzeja nalazi se radionica u kojoj posetioci mogu da se pridruže zanatlijama i da naprave tradicionalni muzički instrument Aina – harfu od bambusa. Na ovaj način članovi zajednice imaju mogućnost da prikažu sebe svetu i da se za njih i njihovu istoriju čuje.

U ovom centru niko ne živi, jer je on samo replika koja se koristi da se pokaže kako je izgledao život Aina. Svega nekolicina Aina živi u blizini, rasuta po ostrvu Hokaido, dok se oko 20.000 Aina preselilo u gradove u blizini ostrva.

Pročitajte još

Pleme Himba: Poznato po svojoj crvenoj lepoti

Kod njih vlada slobodna ljubav: Pleme Trobrijan ima kolibe za vanbračne susrete, deca su plod magije, a moda im je živopisna

Upoznajte Vodabe – pleme u kojem muškarci plesom i šminkom osvajaju žene

Aini su postali upadljiviji kada je 1994. godine njihov aktivista Kajano Šigeru izabran za člana japanskog parlamenta, u kom je bio pet mandata, a njihovoj popularnosti doprineli su i manga crtani filmovi „Golden Kamuy”, koji su veoma zainteresovali tamošnju javnost.

– U poslednjih nekoliko godina poraslo je interesovanje ljudi za Aine, postali su jedna od glavnih tema u Japanu. Ponosna sam što će ljudi znati više o nima, ali bi trebalo uraditi još mnogo toga – kaže Rijoko Tahara, aktivistkinja Aina i predsednica Asocijacije žena Aina.

Priznavanje kao simboličan, ali ne i beznačajan korak

Mnogi stručnjaci veruju da priznavanje Aina kao domorodaca Japana nije dovoljno, pošto oni još nemaju jasna i jaka prava.

– Aini i dalje ne mogu da pecaju svoju ribu, a brane se i dalje grade i potapaju njihova sveta mesta. Ne postoje kolektivna prava i obeštećenja. To je za sada kulturološki performans. Priznavanje je simbolično, ali nije beznačajno – rekao je Kunihiko Jošida, profesor sa Univerziteta u Hokaidu, ističući da je Japan ostao daleko iza ostatka sveta kada je u pitanju tretman domorodaca, kao i da se Aini i dalje nalaze u „sramnoj poziciji”.

Sve veći broj Aina počinje ponovo da uči sopstveni jezik, koji je lingvistički izolovan i koji je Unesko označio kao ugrožen, dok Tahara, koja se bavi promovisanjem kulture Aina i zalaže se za prava žena, čezne za onim što su njeni preci imali.

– Želim da nam vrate nešto od naše teritorije kako bismo mogli da lovimo i pecamo slobodno i da obrađujemo zemlju na tradicionalan način. Želim da svet zna za japanske domoroce, jer mnogi ne znaju. Želim da svi poštujemo jedni druge, da se odnosimo jedni prema drugima sa uvažavanjem i da živimo mirno u ovoj zemlji. I, naravno, želim da se posmrtni ostaci naših predaka vrate u grobove iz kojih su uzeti – zaključila je Tahara.

Organizacija, kultura i religija

Pre nego što su Japanci poremetili njihov viševekovni mir, Ainima su upravljalа po trojica naslednih poglavica u svakom selu, a zemlja je bila podeljena u tri oblasti: Saru, Usu i Ishikari, nad kojima je kontrolu imao Saru. Odnosi između stanovnika nisu bili bliski, a mešani brakovi su izbegavani. Poglavice nisu imale pravo da sude: o prestupnicima i zločincima odlučivalo se na skupštinama seljana. Smrtna i zatvorska kazna nisu postojale, a najveći prestupnici su premlaćivani, dok su ubicama odsecani nos, uši i pete.

Ainska kultura se značajno razlikuje od japanske. Muškarci u određenim godinama prestajali su da se briju i puštali su dugu bradu i brkove, a i oni i žene sekli su kosu sa strane do ramena, dok bi je puštali da pada na leđa i uobličavali je u polukrug. Odeću su pravili od kore bresta sa rukavima dugim do stopala, dok su zimi nosili životinjsku kožu, čarape od jelenske kože i čizme od pseće i lososove kože. I muškarci i žene nose minđuše, za koje se priča da su se nekada pravile od vinove loze, kao i ogrlice, kojima se ukrašavaju samo pripadnice nežnijeg pola.

Hranili su se mesom medveda, lisica, vukova, jazavaca, volova, konja i ptica i ribom, kao i prosom i raznim povrćem, biljem i korenjem. Meso i ribu nikad ne jedu sirove, nego ih uvek peku i kuvaju.

Živeli su u kućama obloženim trskom, koje nisu imale sobe, nego samo jednu prostoriju sa ognjištem u sredini. Kuće im nisu imale dimnjake, nego rupe u uglu krova i samo jedan prozor na istočnoj strani, a u njih su ulazili na dvoja vrata. Umesto na stolicama, Aini su sedeli na podu pokrivenom sa dva pokrivača, kreveti su im bili od dasaka, dušeke su kačili između motki, a pokrivali su se kožom.

Muškarci za jelo koriste štapiće, a žene drvene kašike, dok se ainska kuhinja ne konzumira van zajednice Aina, pa u Japanu postoji samo nekoliko njihovih restorana.

Aini su animisti – veruju da sve prirodne stvari u sebi imaju kamui (božanski duh). Postoji hijerarhija kamuija: najvažniji je Baka ognjište (vatra), zatim kamui planine (životinje), pa kamui more (morske životinje), a potom svi ostali.

Aini nemaju sveštenike, a seoski poglavica vodi verske ceremonije, koje se uglavnom svode na prinošenje žrtve u vidu pirinčanog vina i izrezbarenih vrbovih štapića, koji se stavljaju na oltar zajedno s glavama ubijenih životinja. Zahvaljuju se bogovima pre jela i mole božanstvima za vreme požara i bolesti. Veruju da su njihovi duhovi besmrtni i da će biti nagrađeni u zagrobnom životu uzdizanjem u kamui mosir (zemlju bogova).

Deo Aina na severu prihvatio je pravoslavlje od Ruske pravoslavne crkve.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi