Kako je Komunistička partija od Kine napravila svetsku silu i u čemu je tajna njenog ekonomskog napretka

Komunistička partija Kine (KPK) proslavila je danas, 1. jula, 100. godišnjicu postojanja, a tokom obraćanja naciji predsednik Narodne Republike Kine Si Ðiping pozdravio je “novi svet” koji je stvorio kineski narod i upozorio strane sile koje pokušavaju da unize Kinu da će im se to “obiti o glavu”.

– Kineski narod nije se dobro pokazao samo u uništavanju starog sveta, već i u stvaranju novog. Socijalizam je jedino spasenje za Kinu – poručio je predsednik Si.

Kineski predsednik i komunistička partija uživaju popularnost zbog efikasne borbe protiv epidemije koronavirusa i aktivne uloge koju Kina igra na globalnoj političkoj i ekonomskoj pozornici.

Ipak, zvanični Peking je izložen spoljnim kritikama zbog strogog odnosa prema Hongongu, pa se predsednik dotakao i ovog pitanja, obećavši da će u Hongkongu biti obezbeđena društvena stabilnost, uz zaštitu kineske bezbednosti i suvereniteta.

Đinping je narodu uputio i poruku koja se tiče ostvarivanja budućih ciljeva Kine pod vođstvom Komunističke partije, koja glasi: “Ostanite verni svojoj prvobitnoj težnji i držite našu misiju čvrsto na umu”.

Tim povodom za portal 24sedam pričao je spoljnopolitički komentator Borislav Korkodelović, koji se godinama bavio Kinom i koji nam je, na početku razgovora razjasnio kako jedna partija uspeva da vlada ovom zemljom duže od 70 godina.

– Jedna partija vlada Kinom duže od 70 godina zato što je uspela da se, tokom 100 godina postojanja, prilagođava uslovima koji su preovlađujući u Kini. Kina je najmnogoljudnija zemlja, Kina je treća najprostranija zemlja, to je zemlja sa istorijom koja premašuje 5,5 hiljada godina. Kina se ne može porediti ni sa jednom zemljom, osim možda u nekim segmentima, kada su u pitanju teritorija, prostranstvo, civilizacijska dostignuća – sa Indijom. Ostale zemlje, poput SAD, najveće privrede i najmoćnije svetske sile, ili današnje Rusije, ne mogu se porediti sa Kinom u nekim od pomenutih aspekata. Komunistička partija Kine je praktično od početka insistirala na tom samosvojnom putu, samosvojnoj politici, koja je uzimala u obzir sve te atribute. Kineska Komunistička partija ne može se porediti, recimo, sa Komunističkom partijom Sovjetskog Saveza. KPK je, u stvari, kobinacija marksizma sa značajnim elementima lokalnog marksističkog promišljanja i spoj takvog autentičnog marksizma, autentične revolucije koju je Komunistička partija vodila, sa konfučijanskim učenjem, koje traje već 2500-2600 godina. To znači da Kina, u stvari, ima tu vladajuću stranku koja veoma vodi računa o lokalnim uslovima i stalno se prilagođava novim momentima, što je naročito važno u ovoj eri vrtoglavih promena koje je doneo inernet, koje donose veštačka inteligencija i visoke tehnologije. U tome je KPK, po mnogim ocenama, naročito u poslednjih 40 godina, otkada teče taj proces reforme i otvaranja, uspela da bude najuspešnija politička stranka na svetu – kaže Korkodelović i dodaje:

– Komunistička partija Kine ima ukorenjenost u istoriji, tradiciji, u konfučijanstvu i nastojanju da se odraze potrebe kolektiva, a ne pojedinca, da se obezbedi jedinstvo u tako ogromnoj i raznovrsnoj zemlji, koja ima blizu 60 etničkih grupa – sve to čini KPK izuzetno i veoma uspešnom.

Pošto iz sveta, naročito sa zapada, stižu brojne optužbe o tome da se u Kini čuje samo glas vladajuće stranke, naš sagovornik je istakao da i manje stranke na neki način učestvuju u vlasti.

– U Kini je registrovano još osam institucionalizovanih političkih stranaka i ona, u stvari, ima sistem višestranačke saradnje i političkih konsultacija pod vođstvom Komunističke partije Kine. Manje političke stranke zastupljene su i u Svekineskom narodnom kongresu, koji je vrhovno zakonodavno telo, neka vrsta parlamenta, i u Narodnoj političkoj konsultativnoj konferenciji Narodne Republike Kine, koja je svojvrsan senat. Kina nema na nivou države izbore kakvi postoje u višestranačkim političkim sistemima. Ona ima direktne izbore za narodne kongrese samo na nivou sela i pojedinih gradova – objašnjava on i dodaje da taj odnos KPK i manjih stranaka funcioniše po specifičnom principu:

– To je svojevrsna koalicija između manjih partija i KPK. Oni su u odnosu starijeg brata i mlađe sestre. Zna se ko je stariji brat i tu nema nekog velikog iskakanja. KPK je toliko velika da su ostale stranke u drugom planu, što se vidi i po formulaciji sistema – pod vođstvom Komunističke partije Kine. Tu se zna ko ima glavnu reč.

Kina je pre četiri godine saopštila svetu svoj plan da do 2050. postane moderna socijalistička zemlja, a Korkodelović je razjasnio šta je obuhvaćeno tim planom i kako bi on mogao da se ostvari.

– Pre svega, ono što odlikuje KPK i uopšte kinesku državu jeste sistem planiranja – kratkoročnog, srednjeročnog i dugoročnog. Ti planovi se često prave i za narednih 20-30 godina. Na ovom poslednjem Kongresu Komunističke partije Kine, koji je održan 2017, usvojen je praktično plan razvoja Narodne Republike Kine do 2050. godine. U tom periodu bilo je predviđeno da će prvi takozvani “jednovekovni cilj” Narodne Republike Kine da postane umereno razvijeno društvo ili “šio kang”, u kom postoji stalni napredak većine stanovništva i vladavina zakona. Planirano je da taj cilj bude ostvaren do 2021, a svedoci smo da se on i ostvaruje. Trebalo bi da narednih dana ili nedelja šef države i generalni sekretar Partije Si Đinping proklamuje dostizanje tog “šio kang” društva, o kome je još Konfučije u 6. veku pre nove ere pisao – zemlja opšteg napretka i uređenih društvenih normi. To znači da će praktično prosečan Kinez imati pristojne uslove života. Neće to biti bogato društvo, nego društvo pristojnih uslova života i kineski građani već u proseku imaju negde između 11.000 i 12.000 dolara nominalni dohodak po glavi stanovnika godišnje. Kad se ukupan društveni proizvod meri po paritetu kupovne moći, onda su prihodi znatno veći, čak premašuju 18.000 dolara. Prema nomenklaturi Svetske banke, Kina spada u srednje razvijeno društvo i nalazi se među prvih 10 zemalja u toj kategoriji – kaže on i dodaje:

– Drugi cilj Kine je dalekosežniji i po njemu 2049, kada će biti obeležavano 100 godina od proglašenja Narodne Republike Kine, treba da bude dostignut nivo razvijenog, kulturnog, lepog, ekološki zaštićenog, u svakom pogledu razvijenog socijalističkog društva. Tada treba da bude dostignut nivo razvoja koji će omogućavati svakom Kinezu da ima prihode u proseku upola manje od onih koje će u tom trenutku imati Amerikanci. Kina će imati daleko najveći ukupan društveni proizvod, negde oko 60 milijardi dolara, što će biti trećina ukupnog svetskog društvenog proizvoda. Ali, s obzirom na broj stanovnika, Kinez će imati upola manje od onoga što će imati Amerikanac, iako će Kina biti predvodnik čovečanstva u tehnologijama, u ekologiji, u obrazovanju i kulturi. Time će Kina postatati civilizacijska sila koja je ostvarila “veliku obnovu”. U poslednja 23 stoleća, od ranog perioda dinastije Han, negde u 3. veku pre nove ere, pa do poslednje dinastije Ćing, koja je okončana 1912. godine, Kina je tokom pet dinastija, ali samo u određenim njihovim segmentima, bila vodeća zemlja na planeti. Planovi KPK su da 2050. Kina po šesti put postane vodeća sila sveta, to jest da izvrši veliku obnovu svoje civilizacije. Pojedine civilizacije su do sada uspevale da se obnove jednom ili dva puta, ali ne pet ili šest puta.

Naš sagovornik je otkrio i u čemu je tajna kineskog ekonomskog napretka i da li se Amerika opravdano plaši da će je istočna sila nadmašiti.

– Krajem prošle godine objavljene su procene poznate londonske konsultantske firme, Centra za ekonomiju i poslovna istraživanja (CEBR), a to je ranije prognozirao i Japanski institut za ekonomsko istraživanje (JCER), da će Narodna Republika Kina prevazići Ameriku po veličini ukupnog društvenog proizvoda, mereno realnim dohotkom, 2028. godine, a prema Međunarodnom monetarnom fondu, NR Kina, kad se ukupan društveni proizvod meri paritetom kupovne moći, već je pretekla SAD još 2012, ali definitivno 2017. godine. Kina je prošle godine imala tako mereni ukupan društveni proizvod preko 27 biliona dolara, a SAD 21 bilion, dok je po nominalnom ukupnom društvenom proizvodu Kina imala nešto preko 15 biliona dolara, a SAD opet preko 21 biliona dolara. Upravo zbog pandemije, gde je Kina bila praktično jedina velika privreda koja je prošle godine uspela da ostvari privredni rast od 2,3 odsto, dok su SAD imale pad od preko četiri odsto, a Evrozona negde oko sedam odsto – vreme preticanja se smanjilo i sa ranih 2030-ih pomereno je na 2028. prema analizi tog londonskog instituta i nekih japanskih instituta. Tako će 2050. praktično biti značajno povećana razlika između NR Kine i SAD. U odnosu na sadašnjih 15, Kina će imati 60 milijardi dolara – govori Korkodelović i dodaje:

– Tajna ekonomskog napretka je u planiranju. Kina je posle 1949. godine, pod upravom Maoa Cedunga, imala nekoliko faza privrednog rasta, gde je ranih 50-ih godina uspela da postavi osnove svog industrijskog razvoja i da obuhvati značajan deo stanovništa školovanjem. Treba imati u vidu da je Kina u trenutku proglašenja Narodne Republike imala preko 99 odsto stanovništa koje je spadalo u kategoriju siromašnih. Bilo je pismeno samo 20 odsto stanovništva. Mao je uspeo da postavi osnove teške industrije uz pomoć sovjetskih i savetnika iz drugih istočnoevropskih zemalja da bi onda zagovarao dve ili tri katastrofalne politike, koje su uveliko unazadile Kinu. To su bile, recimo, takozvana politika “Veliki skok napred”, koji je predviđao da praktično u svakom selu postoji mala čeličana i da se uz proizvodnju čelika ostvaruje razvoj bazične industrije. Zatim je, od 1966. do 1976. u Kini bilo dosta haosa zbog takozvane Kulturne revolucije, gde je Mao nastojao da razbije birokratske strukture koje su se već bile formirale u okviru države i partije. Tada je stradalo mnogo sposobnih kadrova. Međutim, posle Maove smrti, 1976. godine, dolazi do velikih promena koje nisu zabeležene u međunarodnoj politici nigde drugde od kraja Drugog svetskog rata. Arhitekta kineske reforme i otvaranja prema svetu, Deng Sjaoping, proklamovao je reforme na bazi tržišnih principa, uz očuvanje državnih struktura i vodeće uloge Komunističke partije. On je učio od razvijenih, u tom trenutku, centralnoevropskih i istočnoevropskih zemalja. Maov direktni naslednik Hua Guofeng dolazio je u Jugoslaviju, obilazio naše fabrike, proučavao sistem samoupravljanja, a Kinezi su slušali i mišljenja američkih i zapadnoevropskih ekonomista. Kina je kupovala iskustvo od svih. Reforme, neprestane reforme. Kako partije, tako privrede, otvaranje prema svetu, ogroman priliv investicija iz inostranstva – sve je doprinelo tome da Kina ima često dvocifrene stope rasta ukupnog društvenog proizvoda i da postigne taj nivo da bude najveći izvoznik na svetu i da poseduje najveće devizne rezerve na svetu (preko tri biliona dolara). Na sve to, Kina je uspela da potpuno eliminiše ekstremno siromaštvo, što je možda njeno najveće dostignuće.

Naš sagovornik razjasnio nam je i kako u Komunističkoj partiji Kine vide raspad komunističkih partija, pa i nekih socijalističkih zemalja u centralnoj i istočnoj Evropi.

– To je pitanje koje je njih veoma okupiralo. Oni su imali svojevrsnu obojenu revoluciju. Oni to ne zovu tako, međutim, nezavisni analitičari smatraju da se o tome radilo kad su bile one studentske demonstracije, u koje se uključio i deo građanstva na trgu Tjenanmen u Pekingu 1989. godine. Bilo je to u vreme kada je čitav svet socijalizma bio u velikim potresima, koji su krenuli u Istočnoj Nemačkoj i nastavili se u Mađarskoj, dok je u Sovjetskom Savezu dominirala politika Mihaila Gorbačova, Glasnost i perestrojka, i taj talas je na neki način jednim svojim krakom zahvatio i deo mladeži u NR Kini. Razlozi zbog kojih je do tih demonstracija došlo bili su unutrašnji, ali se ispostavilo da su iza tih demonstracija uveliko stajali i zapadni interesi. SAD od 1949. i proglašenja Narodne Republike Kine imaju večito pitanje “ko je izgubio Kinu”. Zašto je Kina postala komunistička, a ne kapitalistička zemlja? Još se nisu pojedini ešaloni političkog establišmenta u Vašingtonu pomirili sa tim porazom. Dolazi do pada socijalizma u zemljama centralne i istočne Evrope, počev od Istočne Nemačke, pa nadalje, a ranih 1990-ih i do raspada Sovjetskog Saveza i odlaska njegove komunističke partije ne u istoriju, ali u opoziciju. Kinesko rukovodstvo smatra da propast Sovjetskog Saveza predstavlja bolnu lekciju i da je to priča o nekada velikoj sili koja posle dramatičnih događanja to više nije. U Pekingu imaju kritički odnos prema radikalnim potezima Gorbačova, prema Glasnosti i perestrojci – smatra se da su time uvođene zapadnjačke reforme u politički sistem SSSR-a i da je labavljen monopol Komunističke partije Sovjetskog Saveza nad ideologijom. Oni kritikuju i politike Borisa Jeljcina, koji je, smatra se, srljao u privatizaciju državnih preduzeća i to su bili glavni razlozi za kolaps vlasti u SSSR-u i za razgradnju sovjetske države i nastajanje petnaestak država iz tog saveza – kaže Korkodelović i zaključuje:

Pročitajte još

Komunistička partija Kine obeležila 100. godišnjicu, Si poručio: Ko god se usudio, krvavo bi razbio glavu

Oglasila se SZO: Kina posle 70 godina može da kaže da je slobodna!

– Ja sam bio na jednom predavanju 2016. godine ovde u Institutu za savremenu istoriju, kada je gostovao jedan od cenjenih kineskih profesora sa Univerziteta u Pekingu, doktor Niu Đun, koji je kazao “ne mislimo da su Sovjetski Savez i druge socijalističke zemlje istočne Evrope morale nužno da propadnu” i tu je stao. Si, koji je možda najviše bio preokupiran ideološkim aspektima urušavanja Sovjetskog Saveza u odnosu na ostale kineske vođe, kaže da su se kod rukovodstva u Moskvi ideje i ubeđenja “povijali”. Oni su, kako kaže, u potpunosti odbacili istoriju Sovjetskog Saveza i odrekli se Lenjina i Staljina. Pošto su izgubili ideološko jedinstvo, partijska organizacija je prestala da funkcioniše. Si je, sa druge strane, praktično preduzeo nešto potpuno suprotno onome što se događalo u zemljama socijalizma i SSSR-u, u centralnoj i istočnoj Evropi i kod nas. Partija se povlačila iz države, iz upravljanja državom, a država se povlačila iz upravljanja preduzećima. Si vrši potpuno obrnut proces. On uključuje partijska rukovodstva, partijsku birokratiju, partijsku administraciju u upravljanje državom i u upravljanje privredom i smatra da partijske organizacije treba da budu prisutne u svakoj ćeliji kineskog društva. U KPK blizu 50 odsto članstva ima više i visoko obrazovanje, pa je administracija takve partije u stanju da ravnopravno raspravlja sa državnom administracijom i sa upravama preduzeća, naročito velikih državnih preduzeća u kojima postoje partijske organizacije. Si Đinping smatra, citirajući Marksa i Engelsa, da će socijalizam definitivno trijumfovati nad kapitalizmom, ali se poziva na mišljenje Sjaopinga, da će to biti dug istorijski proces koji će verovatno obuhvatiti nekoliko generacija – zaključuje Korkodelović.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi