Na dnu okeana leži misterija: Naučnik veruje da je našao meteor iz drugog solarnog sistema ili vanzemaljsku tehnologiju

Duboko ispod Tihog okeana, na otprilike 1,6 kilometara pod vodom, istražuje mašina nazvana „međuzvezdana udica“, jedinstvena naprava koju je dizajnirao i primenio kontroverzni fizičar sa Harvarda Avi Loub. Pomoću nje je želeo da nađe vanzemaljski materijal i to mu je možda delimično pošlo za rukom.

Na sve ga inspirisao asteroid Oumuamua, prvi poznati međuzvezdani posetilac Zemlje, koji je putovao oko 600.000 godina da bi stigao do nas. Loubova potraga donela mu je novi nadimak, „Lovac na vanzemaljce sa Harvarda“, bestseler knjigu, i veliki broj kritika kolega naučnika.

Imajući na umu ovu kometu, Loub je odlučio da potraži druge kosmičke anomalije. I to ga je dovelo, preko tima univerzitetskih studenata i onlajn kataloga vatrenih lopti otkrivenih oko Zemlje, do „IM1“ - čudnog meteorita koji je eksplodirao iznad Tihog okeana u 3.05 po lokalnom vremenu 9. januara 2014.

Sada Loub misli da je pronašao ostatke ovog nebeskog tela, pa se postavlja pitanje da li bi ovi retki fragmenti zaista mogli biti ostaci objekta koji dolazi iz udaljenog solarnog sistema?

Na pragu revolucionarnih otkrića?

Zapanjujuća je činjenica da do sada nismo naišli na materijal izvan našeg Sunčevog sistema, barem to nismo utvrdili.

Uprkos tome što 66 godina istražujemo svemira i što smo imali stotine misija prikupljanja uzoraka sa Meseca, solarnog vetra, asteroida i niske orbite Zemlje, kao i više od 70.000 meteorita koji su pronađeni na površini naše planete, svemirski otpad koji smo našli je bio iz našeg kosmičkog susedstva.

Profimedia

Smatra se da je čak objekat koji je ubio dinosauruse kad je udario u Zemlju pre 66 miliona godina došao iz Ortovog oblaka, mase kometa na najdaljoj ivici našeg Sunčevog sistema iz koje nam redovno stiže razno kamenje.

- Nikada nismo bili u mogućnosti da proučavamo materijal iz drugog solarnog sistema - planete i asteroide pronađene oko udaljene zvezde. Znamo da ti sistemi postoje, ali nikada nismo bili u mogućnosti da ih proučavamo u laboratoriji - kaže Mark Frajs, kustos kosmičke prašine u Nasi.

Sve što znamo o svemiru izvan našeg sopstvenog kutka dolazi iz posmatranja svetlosti koja je prešla najmanje 40 biliona kilometara, što je udaljenost sledećeg najbližeg solarnog sistema, Alfa Kenturi. Ostalo je niz nagađanja zasnovanih na hemiji i fizici našeg susedstva. Za sada možemo samo da zamišljamo kakva egzotična jedinjenja sadrže ove udaljene teritorije.

Šta je, od čega je, odakle je?

U početku je IM1 bio samo pregršt brojeva u onlajn bazi podataka, pod oznakom "CNEOS 2014-01-08".

Iako je svemir stalno pod nadzorom otprilike 10.000 profesionalnih astronoma koji nastanjuju Zemlju, zajedno sa hiljadama drugih amaterskih entuzijasta, meteoriti se lako mogu propustiti. Nebo je jednostavno preveliko da bi se moglo pratiti u celosti sve vreme, a većina teleskopa nije dovoljno osetljiva da detektuje male objekte.

Dakle, kada je IM1 udario u Zemlju, niko nije primetio. Jedini zapis o njegovom postojanju došao je od američke vlade, čiji su senzori zabeležili njegovu putanju, brzinu i visinu dok je prolazio kroz atmosferu iznad Atlantskog okeana u blizini Portugala. Svi dodatni detalji, ako postoje, nalaze se u poverljivim dokumentima - ne zato što je to bio NLO, već zato što bi njihovo javno objavljivanje otkrilo previše o sposobnostima vojne opreme koja ga je pronašla.

Profimedia

Ali bilo je dovoljno ključnih detalja u bazi podataka da privuku Loubovu pažnju. Za početak, IM1 je jurio neverovatnom brzinom.

Uzevši u obzir mnoge parametre prilikom dosadašnjeg proučavanja svemira, naučnici generalno smatraju da se međuzvezdani meteoriti kreću brže od običnih.

Loubova analiza sugerišeda se IM1 ne samo kretao brže od našeg Sunčevog sistema, već i da je putovao i brže od 95 odsto zvezda u blizini. To, smatra on, sugeriše da je to bilo međuzvezdano telo. Međutim, čak i ako se ovo uzme u obzir, nije jasno kako je postigao takav zamah.

Drugo, meteorit je bio izuzetno čvrst - umesto da se raspadne u gornjim slojevima Zemljine atmosfere, IM1 se održao dok nije stigao u donju atmosferu. Od čega je tačno napravljen ostaje misterija - ali bio je čvršći od čelika.

- Otkrili smo da njegova materijalna snaga mora biti bar nekoliko puta veća od svih drugih svemirskih stena, njih 272 u istom katalogu - rekao je Loub u intervjuu za BBC nekoliko nedelja pre početka ekspedicije.

Zajedno sa kolegom sa Harvarda, Loub je sa sigurnošću od 99,999 odsto izračunao da je IM1 međuzvezdani posetilac. Ovo bi ga učinilo tek trečim ikad otkrivenim, nakon komete 2I/Borisov, koja je otkrivena u avgustu 2019, i Oumuamua, samo što je ovoga puta on došao na sam prag.

Profimedia

Kada je tim napisao svoje nalaze, rad je prvobitno odbijen za objavljivanje u naučnom časopisu, delom zato što su stručnjaci koji su ga pregledali smatrali da im treba više detalja. Zbog potrebe za hitnim pristupom poverljivim dokumentima, Loubova misija je zastala.

Zatim, nakon godina pisanja peticija Beloj kući za dalje informacije, Nasa je ranije ove godine dobila pismo. Potpisao ga je general-potpukovnik američkih svemirskih snaga, potvrdio je da su proverili Loubov rad sa glavnim naučnikom u američkoj komandi svemirskih operacija i potvrdili da je „dovoljno tačan“ da sugeriše da je meteor došao iz međuzvezdanog prostora.

Neki naučnici Nase i dalje nisu ubeđeni.

- Trenutno nije jasno pokazano da je ovo telo međuzvezdanog porekla i u stvari je stručnjak za meteoroide održao prezentaciju na konferenciji Asteroidi, komete i meteori 2023. pokazujući da bi najbolje objašnjenje za „IM1“ moglo biti da je on prilično običan kameniti meteoroid iz našeg sopstvenog Sunčevog sistema - kaže Frajs i objašnjava da je važno razmotriti odakle su došli podaci o putanji IM1.

Ali ako je IM1 zaista imao karakteristike koje je Loub otkrio, to postavlja brojna pitanja - od kojih nijedno još nema odgovor. Od čega je to uopšte mogao da bude napravljen i kako je putovao tako brzo?

Objašnjenja se kreću od relativno trezvenih - kao što je ideja da je nastao unutar udaljene supernove, eksplozije masivne zvezde - do apsurdnih. Loub se usudio da pretpostavi da bi meteor mogao predstavljati tehnologiju vanzemaljske civilizacije, a ova spekulacija dobija još manju podršku.

 

 

Dejvid Spergel, emeritus profesor astrofizičkih nauka na Univerzitetu Prinston, koji trenutno predsedava Nasinom nezavisnom studijom o neidentifikovanim anomalnim fenomenima (UAP), slaže se da je IM1 bio intrigantan objekat i naglašava da to ne znači da su ga napravili inteligentni vanzemaljci.

Potraga

Loubov tim za pretragu meteora počeo je sa pretragom 14. juna na oko 84 kilometara od tropskih obala ostrva Manus, Papua Nova Gvineja. Ovde, koristeći kombinaciju američkih vojnih podataka i lokalnog seizmološkog očitavanja, Loub je izračunao da su sleteli ostaci meteorita.

Sa "međuzvezdana udicom" i više od milion dolara uz podršku osnivača blokčejn kompanije "Cardano", tim je započeo putovanje prikupljanjem kontrolnih uzoraka izvan područja njihove pretrage, koji se koriste za poređenje sa krhotinama IM1. Udica je dizajnirana kao podvodne sanke i vuče se iza broda sa dugačkog užeta i mogla bi da pokupi uzorke potencijalnih meteorskih krhotina koristeći tačke na svojoj površini, koje su moćni magneti.

Ono čemu se Loub i njegov tim nadaju, osim velikog komada krhotina, jesu sfere. Ove sićušne sfere od metala ili stakla, često otprilike 1 milimetar u prečniku, formiraju se u plamenu kada meteoriti ili asteroidi eksplodiraju, i pronalaze se na mestima udara širom sveta.

 

 

Iako je prošla skoro decenija otkako je krhotina meteora pala iznad Tihog okeana, Loub je uveren da će bar neke od ovih kuglica još uvek biti blizu površine morskog dna. A ako je IM1 sadržao magnetni materijal kao što je gvožđe, koje se obično nalazi u meteoritima, plan je bio da se neke od ovih sitnih čestica pokupe.

Pregršt nagoveštaja

Za početak, tim je pronašao gomilu raznih okeanskih ostataka - kombinaciju prirodnih materijala i smeća iz milenijuma trgovine i rata. Pronašli su žice, misteriozne delove metala, pa čak i sićušne sfere materijala, ali nakon daljeg istraživanja ispostavilo se da svaka ima biološko ili veštačko poreklo.

Tim je podesio područje pretrage i razmotrio prelazak na nemagnetni metod prikupljanja, uzimajući u obzir mogućnost da meteor ipak nije napravljen od metala. 

Onda su 21. juna konačno imali sreće. Loub je izvestio na svom blogu o ekspediciji da je član tima strčao niz stepenice da ga obavesti da imaju kuglu - mali metalni biser, kako je rekao, prečnika oko 0,3 mm. Ubrzo se pokazalo da je ovo jedan od mnogih i da se sastoji prvenstveno od gvožđa, magnezijuma i titanijuma. Loub napominje da je ovo neobična kombinacija, kako u objektima koje je napravio čovek, tako i u meteoritima.

Međutim, čak i sa sferama, Loubov tim je daleko od uspostavljanja veze sa IM1.

 

 

- Male metalne kuglice su veoma česte na Zemlji. Dolaze iz izduvnih gasova automobila, kočnica vozila, zavarivanja, vulkana i verovatno još nekih izvora koje nismo identifikovali - kaže Frajs.

Frajs objašnjava da postoje određeni tragovi koji mogu ukazivati na to da su došli iz svemira, uključujući oksid gvožđa koji se zove vustit, prisustvo nikla i određenih izotopa.

Čak i ako se potvrdi da sfere potiču izvan svakodnevnih procesa na Zemlji, moguće je da nisu potekle iz IM1. Smatra se da oko 500 meteorita udari u Zemlju svake godine, tako da je ovaj fragment možda nastao usled drugog udara.

Loub, ipak, ostaje optimista. Tim planira da odnese sfere u opservatoriju Harvard koledža, gde će testirati da li IM1 zaista ima međuzvezdano poreklo ili da su ga možda napravili inteligentni vanzemaljci.

Bonus video

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi