Pronađen brod za kojim se tragalo 107 godina: Priča o posadi istraživača Šekltona je važna lekcija o hrabrosti i izdržljivosti (VIDEO)

Ponekad olupine brodova kriju potopljeno blago, vrednu robu, nakit ili zlato za kojim žude lovci za izgubljenim dragocenostima, a ponekad i same predstavljaju neprocenjivo bogatstvo, što pokazuje i primer broda "EMS Endurans".

"Endurans" (izdržljivost) konačno je pronađen ispod ledenih mora Antarktika, nakon što je bio izgubljen 107 godina. Može se reći da je to najvrednija olupina broda za kojom se ikada tragalo.

Priče o putovanjima takvih brodova pretvaraju se u legende, a "Endurans" je zaista deo istorije, pogotovo zbog poduhvata istraživača Ernesta Šekltona.

Ostaci plovila pronađeni su na dubini od skoro tri kilometra, i to u prilično dobrom stanju.

Bio je novembar 1914. kada je brod nestao ispod leda.

Istraživači su uočili farbano drvo, neoštećenu zaštitnu ogradu i natpis "Endurans" ispisan iznad petokrakog simbola polarne zvezde.

Profimedia

Za brodom je tragala ekspedicija "Endurans 22", koju je pokrenuo Fond za pomorsko nasleđe Follandskih ostrva.

Upravo je ovaj brod vodio čuvenog istraživača polarnih prostranstava, Britanca Ernesta Šekltona, na njegovom putovanju posle koga će, zajedno sa posadom, postati jedan od heroja 20. veka.

Pre putovanja "Enduransom", Šeklton je već bio poznat kao istraživač, a prethodno se bavio trgovinom. Ekspediciju na Antarktik 1906. godine je morao da napusti zbog lošeg zdravlja, ali je imao uspeha 1908. Zahvaljujući tim poduhvatima, odlikovan je titulom viteza, tako da je postao ser Ernest Šeklton 1909. godine.

Šekltonova finalna misija na Antarktik počela je velikim ambicijama. Sakupio je 27 muškaraca i nadao se da će neke od njih voditi na prvu kopnenu ekspediciju preko Antarktika, samo nekoliko godina nakon što je Norvežanin Roald Amundsen postao prvi čovek koji je osvojio Južni pol.

Do decembra 1914. bili su ukrcani na "Endurans", brod sa tri jarbola i sa ojačanim drvenim trupom i parnim motorom.

Sudeći prema svim izveštajima, led je te godine bio gori nego inače. Iako je u to vreme bilo leto na Antarktiku, Vedelovo more je i dalje bilo zaleđeno i plovilo se mučilo da pronađe put. Zaglavili su se.

Pokušavali su da oslobode "Endurans" i led je na pojedinim mestima pucao, ali je i dalje sve bilo zaleđeno.

Dana 24. februara 1915. godine, kada se zima približavala, posada je odlučila da ostane na tom mestu, u nadi da će se osloboditi narednog leta.

Profimedia

Ledeno utvrđenje

"Ledena stanica" je napravljena na ledu. Psi, koji vuku sanke, sklonjeni su sa broda i smešteni u svojevrsne igloe. Lovili su foke i pingvine kako bi se prehranili.

Za tih nekoliko meseci pokazale su se Šekltonove veštine kao vođe grupe. Moral je opadao, ali je Gazda, kako su ga zvali, imao načina da zaokupi pažnju svoje posade. Svuda oko njih je bilo ledeno belo prostranstvo, ali su igrali fudbal i hokej i bavili se naučnim i nautičkim radovima. Obeležavali su i važne datume.

Mnogi od njih su beležili u svojim dnevnicima kako je posada provodila dane, a sam Šeklton je mnogo toga dokumentovao u knjizi "Jug!". Frenk Hurli je bio zvanični fotograf ekspedicije, i njegove fotografije su igrale svoju ulogu u stvaranju legende o Šekltonu.

Uprkos svemu, "Endurans" nije hteo ni makacda se pomeri. Osim toga, šibale su ga brojne zimske oluje. U oktobru, brod se nagnuo na bok, zbog čega mu je trup oštećen i voda je počela da prodire u njega. Izdato je naređenje da se plovilo napusti.

Profimedia/Frank Hurle

Šeklton je shvatio da mu prioritet nije više putovanje preko Antarktika već spasavanje života.

Hiljadama kilometara daleko od civilizacije, bez ikakve komunikacije sa spoljnim svetom, Šektlon i njegova posada mogli su samo da gledaju kako je led polako razarao brod, dok nije potonuo nekoliko nedelja kasnije. Kapetan broda Frenk Vorsli, uz pomoć svojih navigacionih veština, uspeo je da zabeleži njegovu poslednju lokaciju, i upravo te koordinate su pomogle misiji "Endurans 22" u nalaženju olupine.

Božić je došao i prošao, a posada je lutala komadom sante koja se smanjivala. Uzdali su se u preostale zalihe hrane.

Sa sobom su imali i tri mala drvena čamca za spasavanje, ali su morali da čekaju pre nego što ih porinu.

Bilo je i neslaganja. Gazda je naredio da se pojedini psi ubiju, kao i mačka Čipi, kako bi se oslobodili tereta. Međutim, ubrzo je Šekltona zadivila istrajnost posade.

- Bilo je 28 muškaraca na plutajućem ledu, koji se pomerao usled vetra i topljenja. Priznajem da sam osetio težak teret odgovornosti koji mi je ležao na ramenima, ali sa druge strane, ohrabrio me je i veselio stav posade. Usamljenost je kazna koja dolazi uz vođstvo, ali čovek koji mora da donosi odluke dobija veliku pomoć ako oseti da nema nesigurnosti u glavama onih koji ga prate i da će njegova naređenja biti izvršena sa samopouzdanjem i očekivanjem uspeha - napisao je Šeklton u svom delu.

Profimedia/Frank Hurle

Nova avantura

Do 11. aprila 1916, kada se raspala njihova santa, seli su u drvene čamce i nekoliko dana su se grčevito držali jedni za druge, boreći se sa morskom bolešću i žeđu dok ih je istovremeno pokrivala slana ledena voda. Sporo su napredovali, ali su 15. aprila slavili jer su prvi put u 18 meseci došli do kopna. U pitanju je bilo nenaseljeno tzv. Slonovo ostrvo, koje se nalazi nedaleko od Antarktika, u Južnom okeanu.

Nekoliko dana kasnije, kada je fizička i mentalna snaga bila na izmaku, Šeklton, Vorsli, stolar Heri Mekniš i još dvojica muškaraca uputili su se na najrizičnije putovanje do tada. Trebalo je da pređu skoro 1.300 kilometara burnog mora ka ostrvu Južne Džordžije gde se nalazila stanica za lov na kitove, u nadi da će tamo pronaći spas.

Proveli su 16 dana na moru, u čamcu od šest metara, jedva spasavajući živu glavu dok su udarali o ogromne talase. Uspeli su da dođu do kopna čamcem koji je već bio dovoljno razlupan da nije mogao dalje, ali su bili na pogrešnoj strani ostrva. Do stanice ih je delio planinski predeo.

Šeklton je bio uporan. Dvojicu muškaraca je ostavio na obali, a sa dvojicom, među kojima su bili Vorsli i Irac Tom Krean, nastavio je dalje.

Penjali su se i do 900 metara visine, prolazeći glečere, spuštajući se kroz ledene vodopade i izbegavajući provalije. Potpuno iscrpljeni, stigli su do stanice u zalivu Stromnes. Na njihovo veliko olakšanje, tamo su zatekli Torlafa Sorlea, koji im je odmah ponudio hranu, smeštaj i pomoć.

Profimedia

- Gostoprimstvo gospodina Sorlea nije imalo granica. Jedva nam je dopustio da skinemo smrznute čizme pre nego što nas je uveo u kuću i smestio u udobnu i toplu sobu. Nismo bili u stanju da sedimo u bilo čijoj kući pre nego što se ne operemo i ne obučemo čistu odeću, ali ljubaznost rukovodioca stanice je pobedila neprijatnost deljenja sobe sa nama. Ponudio nas je kafom i kolačima u norveškom stilu i pokazao nam gde je kupatilo... - opisao je Šeklton.

Muškarci, koji su bili na drugoj strani ostrva, brzo su spaseni, ali je nemirno more i led oko Slonovog ostrva otežao izbavljenje preostalih članova grupe.

Šeklton nije odustajao i 30. avgusta je bezbedno stigao do njih, baš kada im je ponestalo hrane.

Svi su preživeli.

Odatle su otišli za Čile, gde su stigli 3. septembra 1916. U Punta Arenasu ih je sačekala gomila čestitki i reči podrške iz svih krajeva sveta.

Iako je tehnički to značilo da je Šekltonova misija propala, činjenica da je celu grupu održao u životu bila je trijumf.

Pronalazak čuvenog broda

"Endurans" je uočen u Vedelovom moru na dubini od 3.008 metara. Više od dve nedelje su podmornice češljale oblast, istražujući različite interesantne mete pre nego što su pronašle mesto na kojem je počivala olupina. Otkriće se dogodilo na 100-godišnjicu Šekltonove sahrane.

Olupina predstavlja svojevrsni spomenik prema međunarodnom arktičkom sporazumu i ne sme da se uznemirava na bilo koji način, zbog čega nijedan artefakt nije izvučen na obalu.

Zanimljivo je da brod izgleda isto kao kada ga je Frenk Hurli fotografisao poslednji put 1915. godine. 

Profimedia

Jarboli su spušteni, oprema je bila zapetljana, ali je trup ostao u jednom komadu. Šteta je vidljiva na pramcu, pretpostavlja se od udara na dno. Sidra su i dalje tu. Kamere su snimile i čizme i posuđe.

- Kažem vam, morali biste da budete od kamena da ne osetite nešto pri ovakvom prizoru. Možete videti prozor Šekltonove kabine. U tom trenutku stvarno možete osetiti dah velikog čoveka za vašim vratom - rekao je arheolog Mensun Bound.

Drvo nije mnogo propalo, jer ga nisu napali organizmi koji bi se hranili njime, ali je prekriven sunđerima, morskim špricama, morskim krinovima i određenim vrstama morskih zvezda.

Profimedia

Zašto je brod na tolikoj ceni?

Postoje dva razloga. Prvi se odnosi na samu priču o Šekltonovoj ekspediciji. Trebalo je da ih odvede do Antarktika, odakle bi ledeni kontinent osvojili peške, ali su od planova morali da odustanu. 

Drugi razlog je bio izazov pronalaska samog broda. Vedelovo more je uglavnom stalno prekriveno debelim slojem leda. Približiti se pretpostavljenoj lokaciji bilo je dovoljno teško, a pokrenuti potragu je gotovo nemoguća misija. Tu leži i uspeh ovog poduhvata. Prošlog meseca zabeležen je najniži nivo ledenog prekrivača, tako da su uslovi bili neočekivano povoljni.

 

BONUS VIDEO

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi