Dragomir je sa pet godina proteran u "Oluji", a iz zapaljene kuće danas ima samo dve stvari! "Naša kolona se još uvek kreće" (FOTO)

Dragomir Vujić (32) imao je svega pet godina kada je sa porodicom proteran iz Hrvatske u operaciji "Oluja", 4. avgusta 1995. godine. Iako malom, u sećanju su mu ostali bolni prizori, a sa kućnog praga, gonjen strahom i metežom, poneo je samo dve stvari: čizmice i ćebe. Noć, baš kao i život, umela je da bude hladna i nepredvidiva. 

Proterani iz sela Drniš, u srednjoj Dalmaciji, Dragomir, njegova dva brata, majka i baka (koja je tada imala 85 godina) krenuli su za kolonom, u traktorskoj prikolici. Svoju tužnu ispovest o izbegličkim danima ispričao je za 24sedam.

Privatna arhiva

- Interni znak za polazak bila su zvona Crkve Svete Petke. Rečeno nam je: "Ako čujete zvona, trk svi", i tako beše. Tog 4. avgusta 1995. u 19 časova bilo je - trči kud te noge nose i uskači na traktor u kom ima mesta. U prikolici u koju smo uspeli da se ukrcamo bilo je nas 27 te večeri. Sve što smo odlazeći videli bilo je da nam kuće gore - počinje priču s bolnim sećanjem Dragomir za 24sedam.

To je bio prizor koji je plamteo u njegovim očima narednih 20 minuta, dok je traktor zamicao za naredno selo, ali bukti sve do danas. Mališanu nije bilo jasno koliko će vožnja za život trajati, niti je znao da li će dočekati jutro, ali su mu sve vreme na pameti bili porodica i kuća. 

- Ne mogu da izbrišem iz sećanja tu paniku kada smo svi počeli da trčimo ka traktoru. Pomešana su mi bila osećanja, ali znao sam da nije dobro. Kada je već krenula kolona u kojoj sam i ja bio, nisam mogao da pojmim koliko se vozimo. Sećam se da smo usput stajali, kad bismo čuli da se deli hleb ili kad smo išli da natočimo vodu, što nam je bilo veoma potrebno, s obzirom na to da je bilo starih i nemoćnih ljudi u traktoru. Ljudi iz sela kroz koja smo prolazili su nam usput pomagali, zvali nas na ručak ili da se okupamo pre nego što nastavimo dalje - seća se Dragomir. 

Privatna arhiva

Vujićeva porodica je na traktoru ukupno sedam dana hitala ka sigirnom sutra. Ali ... Hajde na trenutak probajte da zamislite da se 168 sati vozite bez hrane, vode, toaleta, krova nad glavom, bez ikakve predstave kada će se i kako agonija završiti. Dragomir se priseća neizvesnosti sa seoskih, već dotrajalih traktorskih vozila. 

- Tih nedelju dana zaista je izgledalo kao večnost, ali znali smo da samo treba stići do Srbije. Po priči mojih najmilijih, danima nismo čuli ni reč o porodicama, rođacima, prijateljima, a kamoli da smo znali gde su, jer su se traktori u kojima smo bili razdvajali ili gubili kontinuitet sa kolonom - navodi za 24sedam naš sagovornik.

Profimedia

Nakon ulaska na teritoriju Srbije, na graničkom prelazu Rača, Vujići su otišli u Zemun. Zahvaljujući jednoj ženi koja im je izmučenima prišla i ponudila pomoć uspeli su da pronađu rođake.

Međutim, najemotivniji i najteži trenutak za Dragomira je svakako vazdušni napad hrvatske vojske na Petrovačkoj cesti.

- Svako ko se tog avgusta 1995. zadesio na Petrovačkoj cesti, u trenutku bombardovanja kolone koja je već bila ponižena, mučena i prognana, sigurno još jače i emotivnije pamti našu kolonu. Bombardovati ljude koje ste proterali, zaista je bio jedan užasan i bedan (zlo)čin - kaže Vujić. 

Privatna arhiva

Neke rane nikad ne zacele

- Rodio sam se u ratu i prvih pet godina života sam živeo u njemu, nisam znao da postoji nešto drugačije, da postoji mir. Granate su znale svakodnevno da preleću, trčali smo jedno po jedno u sklonište, sećam se i svakog mitraljeza koji je prošao kroz naše selo.

Međutim... Evo me 32 godine kasnije. Završio školu, bio đak generacije, završio osnovne i master studije u roku. Postao dobar i kvalitetan inženjer, sin, pa i drug (tako kažu). Zaljubljenik sam u pravoslavlje i svoju zastavu, a ponosan na svoje srpske gene, jer smo zaista mnogo muka i patnji doživeli, kako mi u "Oluji", tako i mnoge žrtve drugih ratnih zločina.

Danas na "Oluju" gledam i dalje na bolan način, a svim kolonistima bih poručio jedno: mi smo proterani sa svog ognjišta jednom, ali budite sigurni, naša kolona se još uvek kreće i ona je naš DNK - rekao je na kraju razgovora za 24sedam Dragomir Vujić.

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi