Nenad Krstić za 24 sedam: Žao mi je što me deca ne pamte kao košarkaša

Lista želja jednog prosečnog dečaka u Srbiji koji voli košarku sigurno bi imala kao prvu stavku igranje za reprezentaciju. Posle bi se ređalo osvajanje trofeja, medalja, kapitenska traka, potpis za jednog od večitih rivala, biranje na draftu, odlazak u NBA ligu, nastup u nekom od najmoćnijih evropskih klubova… Baš sve ovo uspeo je da ostvari Nenad Krstić (37), koji u razgovoru za 24sedam priznaje da kao dete nije imao toliko velike snove.

Sa 32 godine je okončao bogatu igračku karijeru o kojoj sigurno može da se napiše i knjiga. U kraćoj verziji njegove košarkaške priče osvrnuo se na najveće uspehe, najteže trenutke, povrede, svađu sa Milošem Teodosićem, čuvenu stolicu kojom je gađao Janisa Burusisa…

– Dok sam bio dečak sanjao sam da igram za prvi tim Mašinca iz Kraljeva, a kad sam to ostvario onda mi je želja bila da zaigram za nacionalni tim i u nekom beogradskom klubu. Uvek sam postavljao kratkoročne ciljeve, koji su mogli da se ostvare. Tako sam sebi podizao samopouzdanje. Nisam bio klinac od 15 godina koji sanja da igra u NBA. Tada nisam ni znao mnogo o toj ligi, jer nam nije bilo dostupno. Imao sam postere igrača koji igraju u Americi, ali mi je reper ipak bila reprezentacija. Ispunio sam mnogo više nego što je sanjao mali Nenad – poručio je Krstić na početku razgovora za 24sedam.

Iako bi mnogi prihvatili oberučke da im neko ponudi karijeru kakvu je imao Nenad, činjenica je da je mogla da bude još uspešnija. Ipak, velike prepreke na njegovom putu ka vrhu bile su povrede.

– Ne volim da kukam, ali jesu me sputale mnogo. Događale su se baš u bitnim i prelomnim trenucima. Kada mi je bilo važno da budem zdrav, dešavalo se suprotno. Bio bih ispunjeniji i zadovoljniji da sam odigrao još koju godinu. Ovako sam završio rano, sa 32 godine i mogu da kažem da je bilo 50 odsto manje povreda, bio bih 30 odsto bolji igrač. Nešto mi se vratilo u nekim drugim stvarima, nisam nezadovoljan, ali sam siguran da sam mogao da imam bolju karijeru i da budem dugovečniji.

Imao sam želju da završim karijeru u Partizanu

Iz dresa Mašinca uskočio je u opremu Partizana (2000-2004), da bi se kasnije njegov put nastavio daleko van granica naše zemlje u Nju Džerziju, Trijumfu, Oklahomi, Bostonu, CSKA i Efesu. U turski klub je stigao 2014. kada je potpisao ugovor na dve sezone. U junu 2015. doživeo je tešku povredu kolena, pa naredne sezone nije mogao ni da igra… Ispostaviće se da je tada njegov igrački film završen, iako je kao bomba eksplodirala vest u januaru 2017. da bi mogao da se vrati u Partizan i tu odsvira kraj.

– Imao sam želju da završim karijeru u crno-belom dresu, ali mi je bilo glupo da zavlačim sebe, navijače, ljude iz kluba. Pojavila se ta priča, ja sam sumnjao da je moguća, ali sam rekao da ću odraditi lekarske preglede. Godinu i po dana nisam igrao uopšte. Otišao sam kod doktora i on je rekao šta bi sve moglo da se desi ako zaigram. Shvatio sam da ništa nije vredno toga jer bi se povredio već posle nekoliko treninga i morao bih na operaciju. Meni je struktura kolena takva da hrskavice skoro da nema. A to bi moglo da izazove i neke druge povrede, ne samo tog kolena. Nisam želeo da rizikujem, jer sam imao u tom trenutku troje male dece. Hteo sam navijačima da ostanem u lepom sećanju, a ne da me ljudi pamte kao igrača koji ne može da potrči ili da skoči.

U Ameriku sam otišao sa devojkom bez dinara

Problemi sa povredama mučili su ga još tokom igranja u NBA ligi. Američka bajka u dresu Nju Džerzija je imala sjajan početak, ali je jedan loš trenutak u decembru 2006.godine nažalost pomerio Nenada sa glavnog na sporedni put.

– Moja NBA karijera je trajala sedam godina, a povreda mi se desila baš kad je trebalo da potpišem neki veći ugovor. Otišao sam tamo sa 21 godinom. Morali smo da se probijemo i na terenu i van njega. Moja tadašnja devojka, a sadašnja supruga Tanja i ja smo došli tamo bez dinara. Pomogli su mi mnogi ljudi tada. Namerio sam da uspem koliko god bilo teško. Neki igrači se tamo izgube, ali mislim da je to samo do vaspitanja koje nosiš od kuće. Ja sam imao sreću i da igram u Partizanu koji je imao sistem i koji me pripremao za tu priču. Posle manje od tri meseca bio sam u startnoj petorci i to sa školskim znanjem jezika – na nivou dvojke ili trojke. U suštini nema mnogo pametovanja – treniraš od jutra do mraka i čekaš šansu. Kada se ona ukaže ili je iskoristiš ili ne. Ja sam je iskoristio i bio sam na dobrom putu sve do te povrede. Onda se desila pauza od godinu dana, pa tek kasnije povratak u Oklahomu…

Dugačka je lista razlika tadašnjeg života u odnosu na ovaj danas.

– Mi sada pričamo o pametnim telefonima, društvenim mrežama, brojnim sajtovima – toga tada nije bilo. Sada je sve dostupnije i ako odigraš dobro to će se ceo dan vrteti po Instagram-u, Twitter-u ili Facebook-u. Sada svi možemo da se osećamo kao da uživo gledamo Nikolu Jokića, a tad nije bilo ni prenosa. Ovde si mogao da pročitaš nešto u novinama i to je to.

Nenad je ponosan na sve što je uspeo da ostvari u Americi.

– Činjenica da sam igrao sa najboljim košarkašima sveta čini me srećnim. Skupio sam ogromno iskustvo, upoznao razne ljude, naučio jezik. Nisam imao sreće ni sa „lok-autom“, dugo je trajao. Ostao bih još u Americi, imao sam ponudu Bostona, ali nije tada moglo ništa zvanično da se završi… Odlučio sam da odem u CSKA. Nisam želeo da rizikujem da propustim celu godinu, jer sam već imao dugačku pauzu zbog kolena. Trebalo mi je da igram i prihvatio sam ponudu ruske ekipe. Bila je hrabra odluka da napustim posle sedam godina Ameriku, ali i to je bio dovoljan period u NBA. Ta liga je stvarno na višem nivou u odnosu na bilo šta drugo.

Sećam se kad mi je Duda rekao da ću biti kapiten

I pored svih uspeha ostvarenih u NBA ligi, ili u dresovima Partizana, CSKA, Efesa, ono što mami Nenadu najveći osmeh na licu jeste priča o reprezentaciji. Počela je davne 2004. godine, a završila se deceniju kasnije – na Svetskom kupu 2014.

– Veliko životno iskustvo, prijateljstva, kumstva – sve mi je to doneo reprezentativni dres. Mislim da je to najlepši period u mom životu. Naravno da je tu bilo i ružnih trenutaka, teških poraza, velikih padova, ali naučite vremenom i da gubite, da prihvatite kritiku. Kada vidite kako naš narod poštuje i ceni uspehe nacionalnih timova, onda sve što je loše padne u vodu.

Mladi Nenad je bio svedok velikog pada srpske košarke, koji i danas mnoge zna da zaboli. Olimpijske igre u Atini – 11.mesto u konkurenciji 12 ekipa, pa naredne godine ispadanje u osmini finala na Evropskom prvenstvu u našoj zemlji.

– Jednostavno može da se kaže da je to posledica smene generacija. Ekipa koja je harala tokom 90-ih stigla je u pozne godine, a mi mlađi nismo to shvatili na pravi način. Desili su se porazi, mnogo izostanaka, otkazivanja, povreda… Meni se čini da smo imali problem sa identitetom. Prvo se igralo za Jugoslaviju, pa za Srbiju i Crnu Goru, pa tek onda od 2006. za Srbiju. Ne bih da budemo nacionalista, ali deluje kao da smo tek tada počeli da osećamo jaču povezanost sa grbom. Svi su se dizali – Argentina, Španija, Italija, a mi smo padali u tim trenucima. Ali evo, sada smo ponovo jedna od najboljih reprezentacija u Evropi, što pokazuju rezultati.

Kada je Krstić stasao u jednog od najboljih centara Evrope kao nagrada za njega je stigla i kapitenska traka.

– Sećam se od reči do reči kako mi je selektor Duda Ivković saopštio tu odluku. Znam i pred koju je utakmicu to bilo i kako sam se tada osećao. Godinama sam gledao moje kapitene i pokušavao da skapiram kako nešto rade i kako treba da se ponašaju, iako nisam znao da ću jednog dana preuzeti tu ulogu. Srećan sam i ponosan bio što mi je poverena takva čast.

Teo i ja zajedno u sobi – a ne pričamo

Baš kad se Srbija vraćala na pobedničko postolje, u timu je igrao tandem Krstić-Teodosić, koji tada nije pričao.

– Nismo komunicirali godinu dana. Ali bitno da se nije videlo na terenu, nego da smo funkcionisali bolje nego ikad. Zapravo mi tada nismo mogli da se posvađamo u toku utakmice, jer nismo pričali. On mora da uradi sve najbolje što može, ja takođe i ne možemo onda da se pokačimo. A kad pričamo i kad smo dobri, onda možemo da iskoristimo da odigramo nešto kao sebično za sebe i tu bi već bila reakcija ovog drugog loša… Eto te 2009.godine smo uzeli srebro na Evropskom prvenstvu. Igrali smo fenomenalno, posebno taj pripremni period pred takmičenje.

Do pomirenja je došlo narednog leta.

– Iako se nije o tome razgovaralo, Duda je znao da ne pričamo i pokušavao je na sve načine da nas pomiri. Pa nas je čak stavljao u sobu na pripremama, a mi sedimo zajedno i ne progovorimo uopšte. Znam da smo propričali posle nekog okupljanja u restoranu 2010.godine, koje su organizovali saigrači. Posle se više nismo svađali. Čak smo postali i kumovi – uz osmeh konstatuje Nenad.

Pokušao je da objasni da li je samo fraza kada košarkaši kažu da je atmosfera u timu super.

– Ne mora to da uvek bude tačno. Mi smo lepo funkcionisali u tom periodu, nije bilo ni blizu nijedne tuče. Možda neka čarka na treningu, ali ništa više od toga. Svađa nas dvojica je bila na nivou dece od deset godina. Nije tu bilo teških reči, nego čista glupost i onda iz inata niko neće da popusti. Sve ukupno atmosfera je bila lepa, a u tom slučaju onda i ako doživite neuspeh, lakše ga podnesete. Kada je loš ambijent, pa onda i loši rezultati, krene da se iznosi prljav veš i to onda ni na šta ne liči.

I dalje me sramota zbog stolice

Jedna od najružnijih scena na utakmicama reprezentacije desila se na Akropolis kupu u Atini kada je domaća selekcija igrala protiv naše. Na terenu je izbila opšta tuča, a kao glavni detalj ostala je upamćena stolica kojom je Nenad Krstić gađao centra protivničke ekipe Janisa Burusisa.

– Sad bih sigurno drugačije reagovao. Ne mogu da poredim, jer nismo istog temperamenta, ali podržavam jednu izjavu koju sam pročitao od Siniše Mihajlovića. Rekao je da dok je bio igrač brojao je do dva, a sada kao trener može i do deset. Nisam ja baš takav, ali sad bih se trudio da izbrojim do deset, a tad je bilo do tri možda.

Oseća se neprijatnost u Nenadovom glasu dok priča o tom incidentu.

– Desila se žuta minuta i mene je i danas sramota. Uvek ističem da tako sportista ne treba da se ponaša. Dešavaju se tuče na terenu, provokacije, ali tako ne treba da reaguje osoba koja u tom trenutku čeka prvo dete. Sramota me da se prisećam toga. Sad imam četvoro dece i ne bih voleo da oni to vide na YouTube-u. Trudim se da im usadim prave životne vrednosti i onda kao treba da vide kako tata igra utakmicu, tuče se i baca stolicu. Pa stvarno nije u redu.

Ništa ja tu ne bih dirao kao Zdravko Čolić

U dresu reprezentacije Nenad je osvojio dva srebra. Prvo na Evropskom prvenstvu u Poljskoj 2009. godine, a drugo 2014. na Svetskom kupu.

– Nedostaje mi zlato, ali možda nije bilo ni realno. Igrali smo u eri kada je Španija bila previše dominantna. Možda je ostao žal za 2005.godinom, tada sam bio jedan od dvojice najmlađih. Kasnije bilo sve teže, veća odgovornost, nosilac si ekipe, a protivnici baš jaki. Imali smo naše šanse, ali nismo iskoristili. Možda je nešto što je bilo realno, a nije se desilo, plasman na još jedne Olimpijske igre. Svakako je moglo da bude mnogo gore, moglo je da se desi i da ne osvojim nijednu medalju…

Vrata nacionalnog tima Krstić je iza sebe zatvorio 2014.godine.

– Znao sam da mi je poslednja utakmica finale protiv Amerikanaca. Bila su pomešana osećanja, igrao sam prvenstvo povređen, bukvalno sa jednom nogom. Igrate finale i znate da nije realno da možete da dobijete, sa druge strane imate sigurnu medalju. Sve je bilo pomašeno i čudno. Sa ove distance sam veoma ponosan na tu ekipu prvenstveno, a onda i na sebe jer sam prelomio da odigram to takmičenje a baš sam se mučio. Čak mislim da je od tada i krenula povreda koja mi je kasnije okončala karijeru. Ipak, neću da budem negativan, što kaže Zdravko Čolić: „Ništa ja tu ne bih dirao“. Sve je tako trebalo da bude i ja sam sasvim zadovoljan.

Posle svega što je prošao, kada sedne sa svoje četvoro dece ima bezbroj saveta koje može da im prenese. Vrlo dobro zna Nenad da je život baš kao i karijera ispunjen usponima i padovima, ali da je u suštini lep. Ljubav prema istom sportu sa njega je prešla i na decu.

– Najstariji sin mi se bavi košarkom, ali tek je krenuo, ima samo sedam i po godina. Vole svi košarku… Sad kad pogledam unazad, najveća žal mi ostaje što me oni nisu zapamtili kao igrača, jer sam prerano završio karijeru. Za svim ostalim stvarima ne žalim – završio je u emotivnom tonu Nenad Krstić.

Nenad Krstić za 24sedam: Proizvodnja rakije mi spašava razum

 

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi