Vesna Dedić za 24sedam: U Srbiji moraš teško da ostariš da bi ti priznali da vrediš

Prošle nedelje Vesna Dedić je za naš portal govorila o svojoj karijeri i turbulentnom vremenskom periodu kada je sa RTS-a prelazila na Novu S, gde je pronašla novi putokaz ka svojoj “Balkanskoj ulici”. Poznata voditeljka nam je tada otkrila najsrećnije i najtužnije trenutke iz svoje lične “Balkanske”, dok u drugom delu tog intervjua, koji je pred vama, saznajemo još novih detalja o njenoj emisiji, pisanom stvaralaštvu i privatnom životu.

Nekada se znalo da u „Balkanskoj“ gostuju isključivo veliki umetnici sa izuzetnim biografijama. Danas je, čini se, kriterijum fleksibilniji, pa imamo prilike da vidimo i ljude za koje neki kažu da im nije mesto u vašoj emisiji. Da li je to kompromis zbog promene trendova u medijima ili nešto drugo? 

Poštujem vaše mišljenje, ali se ne bih složila sa vama. Mislim da smo kao društvo ušli u manir da sve i svakog kritikujemo, ismevamo i da više ne umemo da se divimo ili kažemo “skidam kapu”. Od početka emitovanja emisije, pored potvrđenih legendi, zvala sam i mlade umetnike. Sećam se, kada sam prvi put zvala Nebojšu Glogovca, Vojina Ćetkovića, Sergeja Trifunovića, Mariju Šerifović ili Sergeja Ćetkovića, nisu imali ni 30 godina, ali sam procenila da će obeležiti jedno vreme. Bila sam u pravu, iako su me i tada kritikovali, po principu ,,šta će ti sad u emisiji neki mladi Glogovac posle Šerbedžije”, ili ,,Sergej Ćetković posle Bajage”. Moja emisija je i priča o duhu sadašnjeg vremena, a ne samo listanje albuma sa starim fotografijama. Biću po prvi put vrlo neskromna i reći da sam, kao novinar, uvek išla deset godina ispred svih. I kada sam radila Jutarnji program i “Balkanskom”. Tužno je koliko kao društvo ne podržavamo mladost i nove ideje. U Srbiji moraš teško da ostariš da bi ti priznali da vrediš. Momo Kapor je trebalo da umre da bi mu neki književni kritičari priznali da je njegovo delo imalo i neku vrednost, iako je bio šarmantan i nikada dosadan. Mogla bih unedogled da nabrajam imena umetnika koji su svoja najbolja dela napravili sa 30, a tek su im sa 60 priznali da vrede. Potpisujem da će Andrija Kuzmanović, Marko Janketić ili Rasta za 20 godina biti legende jedne generacije kao što su bili Dragan Nikolić, Miša Janketić ili Goran Bregović.

Koja je vaša najveća životna, a koja profesionalna greška?

Najveća životna greška je što, zbog sopstvene primitivne i patrijahalne svesti, posle razvoda nisam rodila još troje dece, a profesionalna što sam zbog pristojnosti prečesto ćutala i puštala budale i neznalice da  se osile i misle da su genijalni.

Koja karakterna crta vas uvek sputava? 

Stidljivost i nesposobnost da slažem, ali i da podnesem izdaju i laž. Nikada, ali baš nikada nikog nisam slagala i izdala, što mi je donelo mnogo neprijatnosti i problema. Ali, guši me kada treba da slažem i prećutim, pa čuvam pluća, umesto poziciju u društvu i novac.

Večiti ste putnik između Beograda i Podgorice, a onda dalje, do mora. Šta uvek nosite u koferima ka Crnoj Gori, a šta kad se iz nje vraćate? 

U Crnu Goru uvek nosim radost ali i umor od života, a kada se vraćam osećaj da i nisam toliko loše prošla u Beogradu, u kojem sam sve uspela, ne izdajući ama baš ni jedno pravilo koje su mi roditelji usadili u glavu. Ponesem uvek, i kad idem tamo, i kada se vraćam, spoznaju da ni jednima ni drugima nisam dovoljno dobra. Postoji i tamo i ovde grupa uticajnih ljudi kojima se čini nepodnošljivim da se može voleti i uspeti, a da nikad nikog ne zaje*eš. Eto, ja neću ni ove pre Prijepolja, ni one posle Bijelog Polja, pa neka misle šta hoće i jedni i drugi.

Kada sagledate svoje celokupno pisano stvaralaštvo, do kakvog zaključka dolazite? 

Nisam nešto zadivljena sobom da bi mi to pričinjavalo zadovoljstvo, tako da ništa od onoga što sam napisala nisam sagledala. Znam da mi mlade, lepe, zgodne i doterane čitateljke, kada prolazim ulicom ili plažom, dobacuju “obožavamo vas”, a starije ispuste uzdah i kažu “uživamo u vašim romanima”. Gledaoci “Balkanske” većinom su muškarci. Oni pamte emisije, poneki i moja pitanja i kakvu haljinu sam nosila. Šta je sve tu bilo od romana i emisija, kako je sve to bilo…zaključke prepuštam njima. I naravno, ćerki Lenki i njenoj deci, u nadi da će reći, kada mene više ne bude: “Vidiš da je između pranja veša, kuvanja, dugih porodičnih večera i ljubavnih afera uspela i da ostavi trag, ne samo u našim srcima, već i u srcima miliona ljudi.”

Da li pripremate novi roman? 

Još nemam naslov, ali znam siže i temu, karaktere glavnih junaka i kako počinje njihova ljubavna priča. Radujem se zimi, noćima i danima pisanja u Beogradu i na moru. Obožavam početke romana, životnih faza, emisija, ljubavi, prijateljstava. Početak je uvek spontan i emotivan, a kraj često ne zavisi od nas, već od okolnosti.

Kako definišete svoju sreću, sebe, svoj život i rad u ovom trenutku i šta je ono najvažnije što čini vas i vašu stvarnost?

Lenkin osmeh je jedina mera svega. I kada poslovno uspevam i kada padam, i kada imam prijatelje i kada ih gubim, i kada sam zaljubljena i kada sam sama, ona je ta jedina mera i moje sreće i tuge, i uspeha i pada. Ne samo zato što mi je kćerka, već zato što je najzanimljivija osoba koju sam ikad upoznala.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi