Nekada je ubijala, a danas je simbol ekologije: Otrovna zelena boja
Veruje se da je ona uzrok Napoleonove smrti, Sezanovog dijabetesa i Moneovog slepila
Iako zelenu boju povezujemo sa prirodom, nju je zapravo veoma teško napraviti. Upravo zbog toga su mogli da je na svojoj garderobi i u svojoj kući imaju samo najbogatiji. Međutim, i ta zelena boja, koja je dobijana od biljaka, s vremenom je bledela.
Ali 1775. godine švedski hemičar Karl Vilhelm Šele sasvim slučajno je otkrio finu zelenu i veoma otrovnu boju.
Pročitajte i ovo:
U zagrejani natrijum-karbonat je dodavao oksid arsena i bakar-sulfata i tako dobio živopisnu zelenu boju. Bio je to lak i jeftin proces, pa je sve počelo da se boji u “smaragno zelenu” ili “Šeleovu zelenu” boju.
U srednjem veku boja odeće ukazivala je na socijalni rang i profesiju. Crvenu je nosilo plemstvo, dok su smeđu i sivu nosili seljaci. Zeleno su nosili trgovci, bankari i plemstvo.
Profimedia
Tokom XIX veka, sve je bilo prožeto ovom bojom. Garderoba, šeširi, dečje igračke, nameštaj – sve je bilo zeleno. Doduše, Šele je bio malo zabrinut zbog njene otrovne prirode, ali je sam sebi rekao:
– Šta je malo arsena kada imate sjajnu novu boju za prodaju?
A upravo to “malo” arsena je bilo veoma otrovno. Neki delovi garderobe su sadržali 200 smrtonosnih doza. Tako je, recimo, ukras za glavu sa veštačkim lišćem koji je nosila kraljica Viktorija mogao da ubije 20 podanika.
Pixabay
Obično su se ljudima otvarale rane na koži, povraćali su, imali dijareju, a izloženost velikim količinama arsena dovodila je do smrti. Priča se i da je on ubio Napoleona Bonapartu.
Nakon što ga je vojvoda od Velingtona porazio, Napoleon je 1815. poslat u progonstvo na maleno južnoatlantsko ostrvo Sveta Helena. Tokom tog vremena boravio je u vrlo luksuznoj sobi obojenoj njegovom omiljenom bojom – zelenom.
Pixabay
Šest godina kasnije umro je najverovatnije od karcinoma želuca, iako neki nagađaju da bi to mogao biti i čir. Međutim, analiza njegovih uzoraka kose otkrila je postojanje značajne količine arsena.
Postoje dve teorije o tome kako je to moglo da se desi. Prema jednoj, sitne ljuspice sa tapeta su mogle da se odlome i ostanu u vazduhu tako da pluća mogu da ih apsorbuju. Prema drugoj teoriji, zbog vlažne klime koja je vladala na ovom ostrvu dolazilo je do hemijske reakcije sa jedinjenjima na tapetama, što je stvaralo toksične gasove.
Pročitajte i ovo:
Do kraja XIX veka, Šeleova zelena je zamenjena “pariskom zelenom”, bojom koja je takođe sadržala otrovne pigmente. U slikarstvu su je koristili Klod Mone, Pol Sezan i Pjer-Ogist Renoar.
Veruje se da je ona odgovorna za Sezanov dijabetes i Moneovo slepilo. “Pariska zelena” je zabranjena tek krajem šezdesetih godina XX veka.
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari