Vatra im ništa ne može, kao ni vreme: Svi volimo hranu iz crepulje, a Vojkan otkrio njihovu tajnu (FOTO)
Ražanjski kraj bio je poznat po crepuljarstvu a danas broji tek dve porodice koje od zaborava čuvaju drevni zanat
Činjenicu da su tradicionalna jela iz crepulje i ispod sača veoma ukusa, znaju gotovo svi na ovim prostorima, ali koliko je teško napraviti posude u kojima se ono sprema, svedoči tek mali broj crepuljara koji se i danas bavi ovim zanatom.
Ražanjski kraj, nekada poznat po crepuljarstvu koje je tu i nastalo krajem 19. veka, odakle se dnevno u okolne gradove izvozilo na stotine crepulja i gotovo da nije bilo domaćinstva koje ih nije pravilo, danas broji tek dve porodice koje od zaborava čuvaju drevni zanat učen od pradedova.
Vojkan Radojević (63) iz sela Rujište kod Ražnja, poznatom po najboljoj zemlji za izradu crepulje, naučio je da ih pravi još kao dečak, sa 15 godina, gledajući kako to rade njegov deda i otac.
24sedam/Maja Kostić
- Sve se radi ručno, rukama i nogama. Najpre odemo po zemlju. U ovom kraju ona je najbolja za izradu crepulje. Ima dve vrste zemlje, pesak je površinski, a u dubini je ilovača. Jedna kolica ilovače pomeša se sa duplo toliko peska. Posle kad se sve potopi vodom, to se zove „struganka“ i takva smesa se stegne. Ako je meka, sipamo više vode. Kad odaberem zemlju, onda se blato gazi. To je teško, jer se lepi za noge. Posle se oblikuje to što je gaženo – pojašnjava nam Vojkan proces izrade ove posude.
24sedam/Maja Kostić
Nakon oblikovanja, crepulja dalje ide na sušenje, na takozvanom „gumnu“. Tamo se suši dva do tri sata, a onda se nanosi na burdelj gde se struže.
Pročitajte još:
- Zatim se iznose napolje da se spreme za kalaisanje. Posle se po strani zaseku se za žicu i idu u sušaru. Mora da se dobro isuši, ne sme da ima vlagu, da ne bi ispucalo kasnije u furuni. To je proces, posle toga spremne su za pečenje. Vatra im ništa ne može, kao ni vreme. Mogu jedino da se polome – priča nam Vojkan, dok izradu i proces objašnjava svom trogodišnjem unuku Relji za kog veruje da će naslediti dekin zanat.
24sedam/Maja Kostić
Nekada je izrađene crepulje svakog jutra tovario u zaprežna kola, zajedno sa još desetak komšija, prodavao ih po celoj zemlji. Uvek treženu posudu bilo je teško izraditi u dovoljnim količinama. Međutim, moderna vremena smanjila su potražnju. Baš kao u Saramagovoj knizi “Pećina”, gde stari seoski grnčar prodaje zemljane tepsije i tanjire sve dok se jednog dana nije pojavila plastika zbog koje grnčarske posude više nisu bile na ceni, tako su i creplje vremenom postajale sve manje tražene.
24sedam/Maja Kostić
Deka Vojkan ih godinama već ne izvozi kolima po selima i gradovima, već ih prodaje grnčarskim radnjama ili restoranima i domaćinstvima po narudžbini. Budući da se crepulja od ovog sastava gline u Srbiji pravi još jedino u Rujištu, opština Ražanj radi na brendiranju tog proizvoda.
- Uspeli smo da ga stavimo na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa, odnosno da uđe u taj registar od nacionalnog značaja. Želimo dalje da ga i geografski zaštitimo – kaže direktorka turističke organizacije Ražanj MIlena Janković.
24sedam/Maja Kostić
Ćerka drugog domaćina ovog zanata u Rujištu Danijela Petrović, čiji je otac Toma najstariji crepuljar u selu, kaže da je među prvim ženama koje su počele da uče ovaj zanat koji je dugo važio za mupki posao.
24sedam/Maja Kostić
- Možda fale neke finese, prvo sam tati pomagala pa ih ulepšavala, a onda sam počela i sama da ihzrađuje, ali mora da prođe nekoliko godina da bi ušli u dušu te gline. U jednoj turi napravimo tridesetak crepulja, toliko stane u furuni. Četiri do pet tura godišnje napravimo, mahom jula i avgusta – priča nam ona i ističe da su najukusnije jela sa crepulje jagnjetina ispod sača, teletina, pite, pogače, pa čak i riba.
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari