Verinu ćerku pokosio je vozač na pešačkom prelazu: Rekli su mi ljudi da je s vremenom sve teže! Ja u to nisam verovala, ali jeste...
Nakon smrti ćerke, Vera mesecima gotovo da nije izlazila iz kuće, okrivljivala je sebe za smrt deteta, a pomoć je našla kod psihoterapeuta
Vera Janković izgubila je ćerkicu Nikolinu (12) u saobraćajnoj nesreći kada ju je vozač automobila udario na pešačkom prelazu jer je "žurio na utakmicu".
Nikolina je preminula u šok-sobi Kliničkog centra u Kragujevcu, a Vera kaže da je njen bol i bol njenog supruga za izgubljenom ćerkom svakog dana sve jači.
Ove nedelje počeo je da radi besplatan servis za sve osobe koje su nekoga izgubile u saobraćaju, a u kome će 70 psihoterapeuta pomagati tim ljudima.
Vera je jedan od roditelja koji već duže vreme komuniciraju sa psihoteraputom i pokušavaju da se vrate u normalan život. Za 24sedam ispričala je šta joj se sve dešavalo otkako je izgubila ćerku i na koji način joj pomažu stručnjaci.
Pročitajte još:
- Psihoterapeuti imaju svoje strategije. Prva sesija je da oni uspostave kontakt sa vama, da vide u koliko ste lošem stanju, da li ste uopšte spremni da izađete iz te zone komfora. Dobar deo nas ne izlazi iz kuće. Evo, ja konkretno devet meseci skoro nisam izlazila iz kuće niti sam išla na posao. Kada im ispričam da idem ulicom i plačem naglas, zato što mi se desio neki okidač, onda mi oni daju vežbe za smirivanje. Recimo, vežbe disanja, kako se u tim kritičnim trenucima ne bih raspala i doživela nervni slom na ulici. Ili kada osećam krivicu što nisam spasila dete, dobijem domaći zadatak zašto ja nisam kriva za smrt svog deteta...Imam iracionalne misli i nikako ne mogu da ih izbacim iz glave - priča Vera, i dodaje da uz pomoć stručnjaka skreće negativne misli iz glave.
Ona kaže da joj psihoterapeut daje i druge domaće zadatke.
- Recimo, da napišem pismo čoveku koji je krivac za smrt mog deteta kako bi sav taj bes izašao iz mene, da ne bi ostao u meni i uticao na moje zdravstveno stanje, u smislu da dobijem infarkt, dijabetes... Pa onda jedna čitava sesija je bila o tome šta sam radila za sebe pre nego što je moje dete preminulo. Konkretno, išla sam na kafu sa prijateljicama, gledala sam filmove... To sve ne radim više! Nemam ni strpljenja. I onda izlazim iz zone komfora, korak po korak. Oni mi kažu da probam da pročitam pet stranica neke knjige. Pa sledeće nedelje da povećam na 10 stranica. Izlazim iz te zone komfora u koju sam se zavukla korak po korak - priča Vera.
Besplatna pomoć psihoterapeuta
Svako ko oseća psihološku traumu usled posledica saobraćajne nezgode može da se javi na broj 0800-085-087 radnim danima od 10 do 16 časova.
Zamenik direktora Agencije za bezbednost saobraćaja Milan Ilić izjavio je za Tanjug da je"Psihološka podrška" besplatan servis namenjen svima koji na bilo koji način trpe i osećaju psihološku traumu usled posledica saobraćajne nezgode.
- To može biti svako ko je izgubio dragu osobu u saobraćaju ili je ostao sa trajnim invaliditetom, on ili neko njemu blizak. Može biti i osoba koja je učestvovala u saobraćajnoj nezgodi svojom ili tuđom krivicom i ne može da se oslobodi anksioznosti u saobraćaju. Takođe to mogu biti i svedoci, odnosno očevici ili cele porodice. Dakle, svako ko je na bilo koji način žrtva saobraćajne nezgode i ko doživljava posttraumatski stresni poremećaj - rekao je Ilić.
Dodaje da "ti ljudi znaju šta ne treba da kažu".
- Puno psihijatara pokušavaju da vam kaže da nađete spas u religiji, ali nismo svi religiozni. Ali psihoterapeut to ne radi. Ne pokušava da vam da odgovore na pitanja za koje zna da ih neće biti direktno. Recimo, ako pričate sa sveštenikom, on ima svoju verziju zašto to treba da prihvatite. Ali to nije posao psihijatra. Njegov posao je da nastavite život tokom te tuge i da vam objasni da ćete tu tugu uvek nositi sa sobom, ali da morate nastaviti zbog svoje porodice, i da kažete sebi: Ja mogu da nastavim dalje! I da sa drugom decom budem funkcionalna, ali nikada neću zaboraviti svoje dete. Niko nas ne laže da će tuga da bude manja, da će da bude lakše... a kako vreme prolazi, sve vam je teže. To su mi rekli ljudi, ja nisam verovala da može da bude teže, ali jeste - kaže Vera.
Baš zbog svega toga znači joj pomoć psihoterapeuta.
- Znači mi jer mi nije gore i nisam se još više povukla u depresiju, nego izlazim iz zone komfora. Donela sam odluku da se vratim na posao, da počnem da čitam po par stranica... Naprave nas funkcionalnim koliko-toliko i pored tog gubitka koji nam se desio - ispričala je Vera.
Različite reakcije roditelja
Vera i još nekoliko roditelja osnovali su Udruženje roditelja koji su izgubili dete u saobraćaju, u kojem podržavaju jedni druge.
- Ima ljudi koji pomišljaju na suicid, ima onih koji se okrenu veri, ima ljudi koji razmišljaju da se zamonaše, ima onih koji razmišljaju o osveti... Ima ljudi koji ne mogu da funkcionišu u smislu da svakog dana idu na grob svog deteta godinama - priča Vera.
- Treba nam neko ko će da nam pomogne da prihvatimo to što nam se desilo, a dotle da budemo funkcionalni za ostalu deci i ostatak života - priča ona.
Na inicijativu Verice Vitorović, članice udruženja koja je u saobraćajci izgubila sina, pokrenuta je priča o pokretanju savetovališta i specijalnog broja za pomoć ovim ljudima.
Sistematski rad psihoterapeuta
Vera kaže da se ovde ne radi o psihijatrima koji će "da nas nakljukaju lekovima" već o psihoterapeutima koji su obučeni baš da rade sa ljudima koji su traumatizovani nakon ovako nesrećnih događaja.
- Postoji hronološki redosled. Prva dva meseca je krizni period i tada nema svrhe raditi sa psihoterapeutom, u smislu da osoba bude funkcionalna, već je fokus na tome da se prepozna da nema suicidnih misli i sličnih stvari. Tek posle toga, kada ljudi shvate da je gubitak trajan, onda počinju psihoterapije, kako bi ljudi sa takvim sudbinama imali koliko-toliko funkcionalan život. I tu onda idu psihoterapije na nedeljnom nivou - objasnila je Vera.
Profimedia
Ona je objasnila da nije ideja da psihoterapije budu telefonske, već da se uživo odlazi kod psihoterapeuta, a pokriveni su Beograd, Novi Sad, Kragujevac i Niš. Ali je smišljen način kako da i ljudi iz drugih gradova dobiju pomoć.
- Jedna dobra stvar je da su svi ti ljudi obučeni za onlajn razgovore. Recimo, ja sam iz Kragujevca i radila sam sa terapeutom iz Beograda preko Vibera. Potreban mi je bio neko ko je obučen za takve vrste trauma. Znate, ja idem kod psihijatra i pijem antidepresive, ali psihijatar mi kaže, kao i ostalim porodicama, da nema reči utehe već da može da mi da bolovanje, lekove... ali većina psihijatara nisu psihoterapeuti - kaže ona.
Objašnjava da roditelji koji su izgubili decu imaju razne vrste negativnih osećanja i stvari koje ih proganjaju.
- Svako od nas koji smo izgubili decu, koliko god da nismo krivi, oseća krivicu. Kako je moguće da nismo uspeli da zaštitimo svoje dete? Mi znamo da nismo krivi, ali to je gomila iracionalnih misli koje vam prolaze... i kako ti sada da odeš na more, ili kako da jedeš, odeš u restoran... a tvoje dete ništa od toga ne može? Ovo pričam iz svog i iskustva onih koji su izgubili decu. I tu je psihološka podrška jako bitna za nas - objasnila je Vera.
BONUS VIDEO
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari