Slaviša Savić kao tinejdžer ostao u kolicima, a već 22 godine radi i pravi šampione!

Slaviša Savić je sekretar Udruženja paraplegičara Mačvanskog okruga, koji je pre 28 godina doživeo saobraćajnu nesreću i ostao u invalidskim kolicima, sa trajnom povredom kičme.

On i njegovo udruženje pomažu ljudima sa invaliditetom da pronađu sebe a zatim i da prihvate situaciju, a možda i postanu sportisti ili umetnici. Kroz iskustvo i način na koji se dalje ophodio prema svom životu Slaviša želi da mladim ljudima dočara koliko je opasna brza i neodgovorna vožnja. Na taj način Slaviša prenošenjem svog iskustva na mlade i pružanjem uslova za aktivnosti osoba sa invaliditetom od svih njih pravi šampione.

On je u intervjuu za 24sedam objasnio kako je završio sa trajnim invaliditetom.

- Do nezgode je došlo tako što smo prijatelj i ja jedno veče pošli u diskoteku sa dva automobila. Drugar je sa vozio prvi, a ja sam krenuo iza. I onda nisam želeo da on bude brži pa smo se potrkali. Prilikom preticanja sam vozio jako velikom brzinom i prišao sam suviše levoj ivici puta. Točkovi su "uhvatili" travu, automobil je sleteo prvo na jednu stranu, pa preleteo kolovoz i sleteo u drugu stranu u kanal koji je bio pored puta. Prevrnuo se nekoliko puta. U tim momentima od nas pet koji smo bili u mom automobilu, nas trojica koji nismo bili vezani smo ispali. Tom prilikom ja sam zadobio povrede kičmene moždine i od tada imam trajnu invalidnost. To se desilo pre punih 28 godina.

- U automobilu koji sam ja vozio bilo je nas pet drugara. Nas trojica koji smo ispali iz automobila imali smo teže povrede, s tim što jedine trajne posledice u vidu invalidnosti imam ja i na neki način je to ispravno iz prostog razloga što sam jedini odgovoran za to što se desilo te večeri. Siguran sam da je ovo lakše neko da se nekome od njih desila isto takva teška povreda poput moje i da je možda neko od njih postao osoba sa invaliditetom. To bih teže podneo nego sopstvenu invalidnost.

Slaviša kaže da je nakon nezgode bilo dosta teških trenutaka, a da bi sve to prebrodio bila je neophodna podrška prvenstveno porodice koju je imao i zahvaljujući kojoj je nastavio pravim putem.

- Vrlo brzo nakon nezgode, posle dve godine, pronašao sam i ljubav svog života. Od tada već punih 26 godina smo u braku i mogu da kažem da je njena podrška najbitnija i bez toga ne bih mogao da postignem ovo što sam do sada postigao, pa ni u poslovnom smislu. Jednako mi je davala i motiv da se trudim, bez obzira na invalidnost, da živimo jedan sasvim običan život.

Slaviša Savić, Foto: Ustupljene fotografije

 

On je sekretar Udruženja paraplegičara Mačvanskog okruga već 22 godine a kaže da je kao mlada osoba sa invaliditetom shvatio da mnoge stvari u našoj sredini nisu pristupačne za korisnike invalidskih kolica

- Zapravo ljudi sa invaliditetom nemaju jednake mogućnosti, prvenstveno u našem okruženju. Iako svi zakoni govore da smo jednaki, to nije tako u praksi. Naše udruženje prvenstveno nastoji da mobilisanjem ljudi sa invaliditetom, u ovom slučaju kvadriplegija i paraplegija, iskoriste sve njihove resurse prvenstveno u vidu intelektualne očuvanosti. Ali i sve one stvari koje te osobe sa invaliditetom mogu da pokažu i prikažu svetu. Nastojimo da dovedemo do toga da šira društvena zajednica shvati da potencijali osoba sa invaliditetom nisu iskorišćeni i da osobe sa invaliditetom nisu teret društva nego jednako vredni građani kojima treba omogućiti jednake uslove za pokazivanje svojih sposobnosti. A ti jednaki uslovi su jednakost svih nas. Mi našu misiju pokušavamo da ostvarimo kroz ciljeve, na prvom mestu ponovno vraćanje osoba sa invaliditetom u društvene tokove, objašnjava on.

Slaviša dodaje da se mnoge osobe sa invaliditetom na neki način zatvore, jer stvari koje su jednostavne i koje se podrazumevaju, kao što je ulazak u prodavnicu ili odlazak sa društvom na piće u kafić,  postaju jako teške pa i nemoguće.

- Zbog toga se demorališu i ostaju zatvorena u svojim domovima sa daljinskim u ruci, setom i žalom za onim što su izgubili. Mi pokušavamo da ih vratimo, prvenstveno kroz neke sportske aktivnosti. Naravno, nisu svi zainteresovani, niti imaju sklonosti, ali zato imamo sve vrste radionica u kojima mogu da se pronađu. Prvo ide radionica psihološke podrške, pa okupaciona terapija u vidu izrade nekih predmeta i nešto što njima pričinjava zadovoljstvo. Među našim članovima imamo i ljude koji se bave pisanjem poezije, aforizama i raznim vrstama umetnosti, kaže ovaj hrabri čovek.

U Udruženju paraplegičara Mačvanskog okruga ima i paraolimpijaca.

- Što se tiče udruženja paraplegičara i sportskih aktivnosti moram da pomenem da je Mitar Palikuća, jedan od najboljih stonotenisera, naš član. On je prve sportske korake napravio u ovoj organizaciji kada je počeo na našem Šabačkom turniru. Pored njega, imamo višestruku prvakinju Srbije u serijskoj vazdušnoj pušci Gordanu Pešić. Isto tako i Gorana Nikolića, nekadašnjeg vicešampiona Srbije u bacanju diska. Imamo mnogo jakih i kvalitetnih sportista iz Udruženja paraplegičara Mačvanskog okruga. A bavimo se i drugim aktivnostima, pre svega izradom venecijanskih maski gde su angažovane pretežno žene koje žele na taj način da se kreativno izražavaju. Naše udruženje je 2020. godine dobilo licencu za uslugu personalne asistencije, da može da bude pružalac usluge socijalne zaštite, a uspešno je pružamo na teritoriji grada Šapca, Kroz tu uslugu kod nas trenutno osam lica ima personalne asistente. Međutim, primarna delatnost udruženja je kontinuirana kampanja na uklanjanju predrasuda i na rušenju, kako psiholoških, tako i arhitektonskih barijera u našem gradu - kaže on.

Slaviša učestvuje i u mnogim drugim kampanjama poput "Još uvek vozim, ali ne hodam" gde mladima pokušava da pošalje poruku da brza vožnja, nevezivanje pojasa, upotreba alkohola i nakon toga vožnja nisu vrline koje treba da ih krase

- One dovode do situacije u kojoj se nalazim ja ili neko od mojih kolega, a to je trajna invalidnost. Način na koji mi pristupamo mladima je drugačiji u odnosu na dosadašnji pristup, a koncepcija našeg predavanja je da se mladima ni u kom slučaju ne nalaže to šta se ne sme, već ih kroz priču žrtve saobraćajne nesreće upoznajemo sa posledicama nezgoda i sa ozbiljnošću nepoštovanja određenih propisa - dodaje on.

 

Slaviša Savić, Foto: Ustupljene fotografije

Dodaje da nije zadovoljan odnosom društva i države prema osobama sa invaliditetom, a jedan od osnovnih razloga je da se zakoni u našoj zemlji, koji su dobri u velikoj meri, ne primenjuju.

- Prema Zakonu o planiranju i izgradnji zgrade i ustanove su u obavezi da budu pristupačne, ali se to ne poštuje. Takođe, Zakon o zapošljavanju pomaže osobama sa invaliditetom, ali opet lica koja imaju teži oblik invalidnosti i kojima je potrebno prilagoditi radni prostor je mnogo teško zaposliti. A većina poslodavaca se pre opredeljuje za plaćanje kazne. Tretman društva je i dalje zasnovan na principu - ako imate snagu i silu vi vredite, a ako nemate onda to nije slučaj. Međutim, ni same osobe sa invaliditetom nisu dovoljno uporne da pokažu svoje potencijale i idu linijom manjeg otpora. Zbog toga bi trebalo da se više angažuju da se izvrši pritisak na one koji donose odluke i koji stvaraju uslove. Treba da budemo prisutni tu, svaki dan, da pokažemo da osoba sa invaliditetom može da radi na šalteru u banci, da ima pravo da vozi automobil, da odlazi na sportska takmičenja i bude publika u pozorištu - zaključio je on.

 

BONUS VIDEO:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi