U trenu su se pretvorili u prah: Na današnji dan bačena bomba na Hirošimu, priče preživelih će se dugo pamtiti
To je bio prvi put da je bačena atomska bomba, a tri dana kasnije meta je bio još jedan japanski grad Nagasaki
6. avgusta 1945. godine američki bombarder “B-29” je bacio atomsku bombu “Mali dečak” na Hirošimu u Japanu. U trenu je poginulo gotovo 80.000 ljudi, a desetine hiljada su kasnije preminule od izloženosti radijaciji.
To je bio prvi put da je bačena atomska bomba, a tri dana kasnije meta je bio još jedan japanski grad Nagasaki, kada je ubijeno 74.000 ljudi.
Pročitajte još
“Mali dečak” je u 8.15 sati ujutru izbacio 12-15 kilotona TNT-a, bomba je eksplodirala oko 600 metara iznad grada, a gotovo istog trenutka je nestala oblast od skoro 13 kvadratnih kilometara. To je bilo vreme kada su mnogi građani krenuli na posao, a deca u školu. Četvrtina građana preminula je odmah, a zbog radijacije u narednim mesecima nestala je još jedna četvrtina.
Posle ova dva napada, Japan je bio primoran da se 15. avgusta preda i prizna poraz u Drugom svetskom ratu.
Svakog 6. avgusta obeležava se ovaj tužan dan i podiže svest o razornosti nuklearnog naoružanja.
Zašto Hirošima?
Tokom Drugog svetskog rata, Japanci su uveli drugu taktiku napada na američke mete – kamikaze su odlazile u samoubilačke misije i zabijale se u ratne brodove. Kako bi oslabili japanske snage, predsednik Hari Truman je odobrio korišćenje jednog od najrazornijih oružja u istoriji ratovanja.
Hirošima je odabrana kao meta ne samo zato što su želeli da bace Japan na kolena već i da ih potpuno oslabe u narednim godinama, tako da ne mogu da uzvrate. Sedmi najveći japanski grad tada je služio kao sedište Druge armije i tamo su se nalazila skladišta municije i druge ratne opreme.
Od grada nije ostalo ništa
Od ljudi, ali i njihovih bicikala, primera radi, ostale su samo crne senke i obrisi na trotoarima i ulicama.
Teško je zamisliti da je crna fleka na ulici samo sekund ranije predstavljala živo biće.
Kako je objasnio naučnik Majkl Hartshorn iz Nacionalnog muzeja nuklearne nauke i istorije u Albukerkiju i profesor radiologije na Univerzitetu Škole medicine Nju Meksika, kada je bomba eksplodirala jaka svetlost i vrelina su se proširili. Ljudi i objekti koji su se našli na tom udaru zaštitili su objekte koji su se nalazili iza njih, tako što su “pokupili” svu svetlost i energiju. Crne senke koje su ostale pokazuju i gde su nekada stajale zgrade ili trotoari. Ostatak površina je pobeleo, odnosno, sve je zbrisano.
Profimedia
Ogromna energija koja se oslobodila rezultat je nuklearne fisije. Veruje se da su američki naučnici želeli da izmere kolika je destruktivna moć bombe kako bi ta otkrića koristili u daljim nuklearnim istraživanjima.
Svedočenja preživelih
Pocrnela tela, majke koje ne mogu da prepoznaju svoju decu, vrisak, sve su to detalji kojih se sećaju oni koju se preživeli bombardovanje Hirošime i Nagasakija. Ovo su samo neke od priča.
Čijoko Kuvabara imala je samo 13 godina kada se dogodila tragedija. Ljude poput Kuvabare u Japanu nazivaju “hibakuša” – to su ljudi koju su bili izloženi zračenju od nuklearnih bombi.
– Bio je veoma topao dan. Napustila sam svoju kuću u naselju Jakobačo, koje je oko kilometar udaljeno od epicentra eksplozije. Jedan od mojih drugova je rekao kako avion nema japansku zastavu na krilima, ali su drugi kazali kako je nemoguće da se to vidi jer je letelica bila visoko. Gledali smo u nebo i mislili da je to japanski avion. Ostavljao je iza sebe veoma dugačak trag od zapada ka istoku. Bili smo mirni jer smo mislili da je naš avion, a onda odjednom BUM – rekla je Čijoko.
Profimedia
Centar grada je nestao u oblaku, a Čijoko je završila u podrumu komšijske kuće.
– Ne znam koliko vremena je prošlo. Probudili su me glasovi, bilo je mračno… Videla sam tri senke, prvi ljudi koje sam uočila. Počela sam zovem u pomoć i prišla mi je drugarica iz razreda Čijo koja mi je rekla da sam spasena i živa! A kada sam videla njeno lice nisam mogla da prestanem da plačem. Mislim da mi je koža sa čela nestala, spržila se sa kosom. Kada sam zakoračila pala mi je na lice – prisetila se.
Na ulici je videla ljude kojima je koža bila skroz spaljena i moglo im se videti živo meso na telu.
– Svi smo se kretali sa rukama podignutim u visini srca, izgledali smo kao duhovi. Nismo mogli da se držimo za ruke jer su opekotine strašno bolele, mogli smo samo da vučemo naša tela – dodala je.
Niko tada nije ni znao za radijaciju. Imuni sistem čoveka se slabi i infekcije i bolesti ga napadaju, od leukemije do mnogih vrsta rakova. Tada je počeo novi pakao za mnoge ljude. Do kraja 1945. godine preminulo je oko 140.000 od posledica atomske bombe.
Čijoko je jedno vreme bila ćelava i nosila je maramu, ali je zahvaljujući rođaku primljena u bolnicu gde se oporavljala.
Zbog raširenog verovanja da bi ozračeni mogli da rode deformisanu decu, Čijoko je ostala bez udvarača i odlučila da se osami i živi sama do kraja života.
Međutim, jednog dana je srela još jednog “hibakušu” Tomomija za koga se udala kada je imala 35 godina. Dobili su dvoje zdrave dece.
Sunao Tsuboi bio je 20-godišnji student kada je bačena atomska bomba. Decenijama je na licu nosio ožiljke koji ga podsećaju na to. Bio je svega kilometar od epicentra eksplozije, a od vreline sprženo mu je celo telo. Nekako je uspeo da dođe do svog univerziteta gde je video svoje kolege mrtve, ali i neke preživele. Kasnije je došao do mosta gde su se sakupili preživeli, svi izgoreli, a koža im je praktično visila.
Sunao Tsuboi, 90 a hibakusha (atomic bomb survivor) 70 years later who still travels the world telling his story. pic.twitter.com/bgSLaNpJvD
— Michael J Brennan (@MichaelJBrenna1) August 3, 2015
Sačiko Matsuo je išla u peti razred tog 6. avgusta 1945. godine. Njen otac je primetio da su iz američkih aviona ispadali flajeri na kojima je pisalo da će Nagasaki biti pretvoren u pepeo 8. avgusta.
Zato je naređena evakuacija ovog grada, a i njen otac je poverovao u ono što je pisalo na flajerima, te se njegova porodica uputila u brda izvan Nagasakija. 9. avgusta, na brdu je bilo vruće te su skinuli sve sa sebe sem donjeg veša. Iznenada, ugledali su čudno žuto svetlo. Od siline svi su poleteli unazad, a kada je došla sebi, Sačiko je videla da je sve pod njenim nogama nestalo, uključujući i travu, a da su svi oko nje imali ozbiljne opekotine.
Među retkim preživelima našlo se jedno malo bonsai drvo, koje su Japanci mnogo godina kasnije poklonili svom nekadašnjem agresoru. Bonsai star više od 390 godina pripadao je porodici koja je živela oko 2 kilometra od epicentra eksplozije.
This is the Yamaki Pine. A bonsai which survived the bombing of Hiroshima and is now 395 years old. pic.twitter.com/vCtB9pfZ2i
— Historical Leaks (@historicalleaks) February 1, 2021
Pet generacija je brinulo o ovoj biljci sve dok je nisu dali SAD 1975. godine.
I dalje odoleva zubu vremena, a od 1976. nalazi se u Nacionalnom muzeju bonsaija i penđinga u Vašingtonu.
Pročitajte još
Kako kažu, bio je to “poklon prijateljstva i povezanosti – povezanosti dve različite kulture”.
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari