Kada su psi postali kućni ljubimci u Beogradu
Pre toga se znalo: psi su tu da čuvaju avliju i kuću, i ne puštaju se van dvorišta
Pas je od vajkada bio tamo i gde su ljudi, ali, sve do tridesetih godina 20. veka na beogradskim ulicama prizor psa koji ima vlasnika nije se viđao. Pasa lutalica, u čoporima, gradu, nažalost, nikad nije manjkalo, još od otomanskih vremena. Ali onih, posebno gajenih da budu kućni ljubimci i članovi porodice… Pa, toga baš i nije bilo.
Ta moda je kasno stigla u Beograd, kada je držanje psa, po mogućstvu nekog rasnog hrta ili ovčara, postala stvar prestiža među beogradskim bogatašima. Modu su ubrzo preuzeli i malo slabije stojeći sugrađani koji su pak hteli da prate trendove po uzoru na one na najvišim društvenim pozicijama. Jer ranije se znalo: psi su tu da čuvaju avliju i kuću, i nije bio red da se puštaju izvan dvorišta kakva su nekad sačinjavala najveći deo beogradske varoši. A tu su bili i poreznici koji su jurili vlasnike jer se za držanje pasa plaćala i taksa.
Nema sumnje da se lavež noću čuo u perifernim delovima grada, ali su slike dame i gospode koji pse šetaju ulicama, i još sa njima poziraju pred aparatima, bile prava retkost. Kakvi su to gospodski psi, rasni, pudlice, pitala se čaršija, koji s punim pravom ulaze u domove vlasnika, kojima se kupuje posebna hrana?
Ono malo slika što danas možemo da vidimo, a prilike za fotografisanje sa psima na ulici bile su retkost, izgledaju simpatično. Ali grešimo ako mi naše današnje navike i običaje prema psima poredimo sa onim što vidimo na slikama iz tridesetih godina.
Gordana Bajloni sa svojim psom u bašti Bajlonijeve vile u Kneza Miloša (iz kolekcije Miloša Jurišića), Facebook strana Bio jednom jedan Beograd
Jednostavno, to što je danas normalno – prošetati psa, slikati se s njim, izabrati neku posebnu rasu – nekada je bilo pravo čudo. I predstavljalo je prestiž. Ako bi ih i izvodili na ulice, a to je zbilja delovalo neobično, vlasnici bi morali da koriste povoce. Nezamislivo je bilo da neko pusti kucu da vršlja po parku, zapliće se među prolaznike ili bez ikakvog nadzora njuška pripadnicu nežnijeg pola iste vrste. Naravno, ti vlasnici pasa morali su da budu i odgovorni i da imaju kod sebe dokaz da su za njih platili komunalnu taksu!
Devojčice i njihov Džeki u Akademskom parku 1933, Facebook strana Bio jednom jedan Beograd
Neki su birali da svoje pse, ipak, poštede pogleda prolaznika, a sebe globe, pa se nisu usuđivali da ih vode u javnost. Ipak, svoju ljubav prema četvoronožnim prijateljima ovekovečili bi u nekom foto-ateljeu.
Dama sa svojim ljubimcima fotografisana u ateljeu Milana Jovanovića, ca. 1906. (iz kolekcije Miloša Jurišića), Facebook strana Bio jednom jedan Beograd
Zasigurno je bila prava atrakcija u to vreme videti lepog, rasnog psa. Ili, na primer, pudlicu. Za razliku od tih vremena, danas Beograđani koji žele psa lako mogu da priušte željenu vrstu i lako nađu prodavca, nesvesni koliko je to nekad, ne baš tako davno, bio veliki društveni iskorak.
Beogradska dama pozira sa svojim ljubimcem, kome je propisno stavljena zaštita, tzv. brnjica u Knez Mihailovoj ulici, Facebook strana Bio jednom jedan Beograd
A šta je bilo s lutalicama
Kada reč o psima lutalicama, njih je zaista bilo mnogo. I predstavljali su veliki komunalni problem u Beogradu decenijama. Mnogo putopisaca koji su stupili na beogradsko tle krajem 19. i početkom 20. veka, kao jedan od najupečatljivijih, odnosno najstrašnijih prizora, navodili su čopore lutalica koji olako napadaju i ujedaju prolaznike. Neodgovorne vlasnike nije sprečila ni taksa da dopuste nekontrolilasno razmnožavanje pasa i da ih potom ostavljaju podalje od svoje kuće. I grad je oduvek s tim imao problema. Psi bi bili pušteni na milost i nemilost prolaznika, osuđeni na glad, pravili su velike probleme, sve dok im brutalno ne bi presudili šinteri.
možda će vas i ovo zanimati
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari