Svet će pamtiti velikog bombardera iz Borova: Legenda Siniša Mihajlović (1969-2022)

Siniša Mihajlović rođen je 20. februara 1969. godine u Vukovaru, koji je bio prvi veći grad njegovom rodnom Borovu.

Od malih nogu pokazivao je veliki talenat za igru, a koliko je to obećavalo pokazuje i činjenica da se u generaciji igrača rođenih 1969. godine nametnuo selektoru omladinske reprezentacije Jugoslavije Mirku Joziću i bio je veoma blizu da sa sjajnim "čileancima" osvoji Mundijalito 1987. godine. Mnogo godina kasnije sam Siniša pričaće da nije otputovao u Čile na SP za igrače do 18 godina samo zato što nije pristao da potpiše ugovor sa zagrebačkim Dinamom koji su opsedali njegov dom i porodicu tih godina.

Rekao "NE" Dinamu, ostao bez Čilea

Jozić mu se na taj način osvetio, ali je osveta došla 1991. godine u decembru, kada se baš protiv hrvatskog trenera našao oči u oči kao igrač Crvene zvezde u finalu Interkontinentalnog kupa. Tada su crveno-beli pobedili sa 3:0 čileanski Kolo Kolo, a Mihajlović je bio asistent kodtrećeg gola Darka Pančeva.

Pre čuvenog tokijskog finala Mihajlović se afirmisao u Vojvodini, sa kojom je osvojio titulu 1989. godine. Odatle je na polusezoni pred Bari stigao na Marakanu u najvećem dotad transferu u SFRJ, budući da su sa Marakane doneli tada neverovatnih 1.500.000 nemačkih maraka da bi se od "lala" dobila dozvola za njegovu selidbu u Ljutice Bogdana.

Najveći transfer u Jugoslaviji

Na Marakani se nije zadržao dugo koliko je to i sam želeo. Rat je kucao na vrata. Fudbal je polako počeo da odlazi u drugi plan, pa je i Zvezda podigla rampu za svoje najveće zvezde. U inostranstvo su prvo otišli Binić, Prosinečki, Marović, Radinović i kapiten Stojanović, a već sledećeg leta za njima su polakokrenuli Savićević, Jugović, Pančev i Mihajlović.

 

 

Mihajlović je izabrao u Romu! Najviše zbog toga što je iza poziva "vučice" stajao niko drugi nego leendarni Vujadin Boškov, legenda Vojvodine i Novog Sada, kojima je do kraja pripadao i Mihajlović. Tokom boravka u Rimu, fudbalski se stvari nisu razvijale na najbolji način. Jednim okom ka zemlji koja se raspadala, drugim okom ka Olimpiku, mladi 23-godišnji fudbaler bio je rastrzan, pa čak i pomalo nezainteresovan za igru dok se vodila borba oko Borova i Vukovara.

Prijateljstvo sa Arkanom

Prijateljstvo sa Arkanom iz zvezdaških dana tokom sukoba u Istočnoj Slavoniji pomoglo mu je da nekako zbrine pojedine članove familije, a to mu do smrti mnogi nisu želeli da oproste.

Ipak, Mihajlović se nikad nije odrekao tog prijateljstva! Fudbalski su stvari krenule da se bolje razvijaju kada se preselio u Sampdoriju. Tamo je promenio stil igre. Prilagodio se italijanskom defanzivnom načinu razmišljanja, pa je od levog veznog ili levog spoljnjeg postao levi štoper kod Svena Gorana Eriksona.

U Sampdoriji stiče druga do groba Roberta Manćinija, koji će ga mnogo kasnije uvesti u trenerski posao, a pre toga će zajedno igrati i u Laciju. Baš od selidbe u Rim, samo u redove najvećeg Rominog rivala, počinju zvezdani fudbalski dani sada već iskusnog Srbina. Već etabliran kao vrhunski štoper, Italija je počela da priča ponovo o bombarderu iz Borova. Njegovi "slobodnjaci" vrteli su se po TV špicama i nije bilo lako izabrati najlepši gol koji je išao preko živog zida.

Zlatni dani u Laciju

Ostaće zapamćeno da je igrajući za Lacio na jednoj utakmici postigao het-trik iz slobodnih udaraca, što je samo još njegovom prijatelju Pepeu Sinjoriju uspelo dok je igrao za Bolonju.

 

 

Sa "lacijalima" osvojio je i duplu krunu 1999/00, a godinu dana pre toga UEFA kup kupova. Kako je propadalo kraljevstvo vlasnika Lacija Serđa Kranjotija, tako je postajalo sve izvesnije da će Mihajlovićeva karijera krenuti drugim putem. Ka severu. Tamo gde je malo pre njega otišao njegov mlađi kumić Dejan Stanković, krenuo je i on, utabavši stazu za dolazak i Manćinija, ali u funkciji trenera.

Uporedo sa klupskom tekla je njegova reprezentativna karijera. Obećavala je više, nego što joj je dodeljeno, delom i zbog samog temperamenta Mihajlovića. Posle 63 utakmice u plavom dresu iza njega je ostalo jedno SP u Francuskoj 1998. godine i EP u Holandiji i Belgiji 2000. godine. Ovo poslednje neslavno je završeno njegovim isključenjem u meču sa Slovenijom, ali je sam dolazak na takmičenje ostao istorijski zbog 2:2 protiv Hrvatske na Maksimiru koji su imali važnost pobede.

 

 

Sve zvezde na oproštaju u Novom Sadu

Od aktivnog igranja oprostio se 2006. godine, u Novom Sadu, na "Karađorđu", pred članovima porodice, prijateljima, navijačima i najvećim fudbalskim zvezdama Serije A. Bili su tu i Zlatan Ibrahimović, i braća Inzagi, Brazilci Adrijano i Maksvel, Argentinci Solari i Samjuel, zatim Luis Figo, Hulio Kruz, italijanski reprezentativci Toldo i Materaci, Hristo Stoičkov, Montela... Od domaćih igrača došli su da mu uveličaju penziju Piksi, Mijat, Belodedić, kum Tanjga...

Odlazak u penziju, znalo se to oduvek, nije bio oproštaj od fudbala. Odmah je prihvatio ulogu pomoćnika Manćinija u Interu, a tada je znao da kaže da njegova uloga nikad neće biti svedena na klimanje glavom šefu i ređanju čunjeva na treningu, već da će svoje stavove umeti da brani i glasno ih kaže pred svima. Manćini nije pravio problem emotivnom Srbinu, jer je znao i prihvatio njegove mane i vrline onog momenta kada je odlučio da mu poveri ulogu "desne ruke".

 

 

Razdvajanje od brata Manćinija

Boravak u Interu se okončano u leto 2007. godine. Na vrata San Sira pojavio se Žoze Murinjo, a na izlazna su otišli i Manćini i Mihajlović. Fudbalski putevi im se od tada razdvajaju. Manćini odlazi u Siti, a pre njega Mihajlović preuzima po prvi put davljenika Bolonju. Nakon što ih je stabilizovao, u proleće 2009. godine dobio je otkaz.

Sudbina je želela tako da Mihajlović i Bolonja ostanu do poslednjeg dana vezani. Posle sjajnih sezona sa Katanijom, Fiorentinom, manje uspešnom godinom na klupi Srbije, Milanom, Sampdorijom, Torinom, Miha se ponovo obreo kao spasilac u Bolonji i sve je ličilo na idiulu dok 2019. godine u julu mesecu nije obznanjeno da boluje od teškog oblika leukemije.

Borba sa leukemijom

Prva runda borbe započeta na klinici Sant Orsola dobijena je, au pauzama hemeioterapija gledao je šta mu ekipa radi na treninzima. Narod je umeo da ceni njegovu posvećenost i ljubav prem,a klubu. Nedeljom su organizovane šetnje gradom koje su završavale ispod prozora bolesničke sobe i to mu je davalo snagu da izdrži, baš kao i uspesi njegovih igrača na terenu. Tokom borbe 2019. godine dobio je i priznanje od FSS za srpskog "Trenera godine", više nego zasluženo, jer odustajanje od fudbala nije postojalo u njegovim mislima.

Ispijen od teških terapija dolazio je na stadione da vodi Bolonju i ti aplauzi i ljubav prema njemu koja je ujedinila Italiju, bili su njegov trofej jednak neosvojenoj Ligi šampiona.

BONUS VIDEO:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi