„Mile s lajkovačke pruge" - samo ga je Tozovac znao: Uradio pesmu u mangupskom tonu i stvorio neobičan klasik

Predrag Živković Tozovac preminuo je danas, 6. aprila, u 86. godini.

U eseju Đorđa Matića koji je bio posvećen upravo njemu, a nedavno objavljen u magazinu „Oko”, između ostalog, spomenuta je i čuvena „Ide Mile lajkovačkom prugom” te to kako je nastala, kao i da nosi „osobine zavičaja pevača koji je zauvek obeležio srpsku narodnu muziku”.

Pročitajte još:

Tozovac i Toma Zdravković su bili veliki prijatelji: Voleli su boemski život, a sebe doživljavali kao decu

Deo eseja prenosimo vam u celosti:

Tozovac, kao da hoće još više da podbode: snima vlastiti budući klasik, od svih najneobičniji, pesmu koja u svojoj pripovednoj jednostavnosti, melodioznosti i ritmu nosi osobine njegovog zavičaja. Izbacuje singl: „Ide Mile lajkovačkom prugom”.

Nit jednostavnije ispričane priče, niti teže pesme da se objasni.

U ritmičkom „kecu” uvoda i strofe koju orkestar majstorski otkucava, u pulsu koji se vuče kao mangup prašnjavom cestom leti, kroz seriju nekad povezanih, nekad potpuno nepovezanih slika, uhvaćen je važan fragment života. Pesma je šeretski otpevana ali ozbiljno mišljena oda prijateljstvu. Pesma muška, kočoperna, s tekstom obeleženim lokalnim govorom, dijalektalnim, s motivom čak lascivnim, što je opet u ključu narodskog i pastoralnog. I tekst je, najlepše, silno duhovitog, a na momente i neosvešteno nadrealnog tona („suvo seno košeno, tekla reka kroz selo – a po reci riba plovi, nema koj’ da lovi).

To je pesma… O čemu tačno?

Sve je prosto, u narodskim slikama, međusobno nepovezanim u delovima, ton mangupski, veseo, bećarski, „gedžovanski”. A opet, ako se prođe taj prvi sloj očitog, pesma potpuno zbunjujuća, jer ne može biti da je slučajno napravljena tako svedeno, prosto, i tako blesavo. Ne čudi da su je toliki intelektualci voleli, u različitim generacijama, pripadništvima i geografijama, u rasponu od Mome Kapora do Predraga Lucića.

Ako i jeste „o nečemu”, to se sakrilo izvan teksta. Uhvaćen i skiciran najosnovnijim potezima, taj fragment života ima i simboličke znakove civilizacije – „pruga” i železnica, pa još i toponimom označena, detalj s duvanom, „ide Mile, gori mu cigara” – i znakove sela i ruralne atmosfere, kao u refrenu. Slika postavljena na početku, taj na mah pamtljiv i nezaboravan naslov, ostao bi kao marginalija, čak i stvar komična, da nema nečeg drugog.

Ide Mile lajkovačkom prugom (uživo, s Cunetom i Miroslavom)

Pesma ima svoj nepogrešivi jedinstveni geografski i kulturološki pečat, i iz toga ključno – pečat sasvim određene pripadnosti. Pripadnosti koja – a tu je, što bi narod rekao, „gvint” – što se manje i eksplicitnije ističe to je jača i vidljivija. Tozovac naime ovde zaobilazno, preneseno govori i peva ko je, kome pripada, a to pripadništvo nigde ne pominje.

Kako im je samo išao na nerve! Tamo „gore”, gde se Argusovim očima nakon 1971. pazilo na „ravnotežu”, na hvatanje za gušu bilo kakvog isticanja „svojih”, pogotovo nakon perioda eksplicitnog izražavanja, deklarisanja, radikalno isticane pripadnosti i štaviše pravog rušilačkog udara s druge strane zemlje – iz druge najveće republike.

Pročitajte još:

Tozovac je imao i filmske uloge, a i danas se prepričava scena koju je imao sa Batom Živojinovićem (FOTO)

Tozovac pak peva o sebi i u svakom tonu čuje se odakle je, a paradoksalno vole ga svuda u Jugoslaviji – do mesta gde čovek nikad ne bi pogodio da bi se njegov zvuk mogao primiti, kulturološki, istorijski, tonski, nasleđem… On nigde ne govori šta je, i što manje govori, to iz Tozovčevog i „Miletovog” tona, iz folklornih osobina i iz jezika, sve jače izlazi duh onog centralnog dela naroda, onaj deo što je kao „sinegdoha” i oko kojega se konstituiše i ostatak. Bez i najmanjeg trunka sentimentalizma, bez eksplicitnosti i imenovanja, bez „prideva i imenica” u tome što peva poznaju se u svakom momentu i poseban etos – i etnos.

Pesma je i uživanje u „malim radostima tijela”, kako peva Arsen, u okolini, prirodi, slobodi putovanja, uživanje u drugarstvu starog kova, u humoru, u aluzivnosti. U beskrajnosti vremena. Ali pesma je i suprotnost: skriveni lament – jer, mir i lepota koliko mogu da traju?, nepredividivi su, fragmentarni, periodični, retki.

I možda se otud drugovi već i rastaju – „ne da Mile svojega drugara”. Kome, čemu, uostalom? Možda Mile odlazi nekud daleko. Sve u jednom, u pesmi su uživanje, životni sokovi, mala zadovoljstva, priroda, ljudskost, humor – i melanholija prikrivena šeretskim osmehom, i u grlu skrivena tuga nad nestajućim svetom bukoličkog i ruralnog raja, strahom nad prolaznošću, rastancima.

Užitak i lament su to, natkrovljeni jednom pesmom, onako kako se doživljavaju i izražavaju u jednom kraju i jednoj geografiji. I onda, paradoks: takvu, tako izrazito lokalnu – vole je svi. Od njene neposredne okoline, do centra, do Beograda, do Makedonije na Jug, i do Dalmacije i do Istre na Zapad, gde jedna nonica (bakica) koja je volela pevača, a nije znala, jezikom obeleženim italijanizmima, ni da mu izgovori ime i u duhu svoga dijalekta zvala ga je „Tožovac”. I ne, nisu je nekad bratski narodi voleli jer su joj se smejali, pa preko nje ismejavali narod odakle je pesma. Voleli su je iskreno. Kako to?

Tajne uspeha jedne pesme nikad se do kraja ne može objasniti, ni formalnim ni drugim sredstvima i razlozima. Ali ovde, u ovom slučaju, možda ima jedan mogući ključ. Pored svih umetničkih kompozitora, pesnika oda, svečanih i primenjenih, pored velikih, pompeznih gestova i takmičenja u hiperbolama i preteranostima, jednom zabavljaču, estradnjaku, kafancu s maskom nasmešenog spadala i vic-maheru, uspelo je nešto jedinstveno.

Snimio je pesmu koja je kao Srbija sama.

Pročitajte još:

Tozovčev kum o poslednjoj noći legendarnog pevača: Nije izdržao, a mislili smo da će pobediti

Odlučeno gde će biti sahranjen Predrag Živković Tozovac

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi