Srbi su morali da odgovore na obnavljanje ustaštva: Nekadašnji ministar za 24sedam o osnivanju Republike Srpske Krajine

Prošlo je tačno 26 godina od najvećeg etničkog čišćenja u Evropi posle Drugog svetskog rata – zločinačke akcije “Oluja”.

Kao i do sada, u Hrvatskoj je progon četvrtine miliona Srba proslavljen uz najviše državne počasti u Kninu, dok je Srbija Dan sećanja na stradale i proterane Srbe iz nekadašnje Republike Srpske Krajine obeležila u zemunskom naselju Busije.

pročitajte još:

Na današnji dan počela “Oluja”: Pre 26 godina pokrenuto najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata

Zločinačka akcija „Oluja” počela je rano ujutru 4. avusta 1995. godine i tom prilikom hrvatske snage ubile su najmanje 1.800 i proterale 250.000 Srba, posle čega su uspostavile kontrolu nad teritorijom Republike Srpske Krajine.

Zvanično, „Oluja“ je završena 7. avgusta, a mnogi i danas ne znaju da je za narod Korduna ona trajala tri dana duže. Naime, oko 35.000 Srba našlo se tamo u okruženju hrvatskih snaga s jedne i Petog korpusa tzv. Armije BiH s druge strane.

O tim potresnim događajima i pregovorima sa Hrvatima za 24sedam ekskluzivno govori nekadašnji minstar unutrašnjih poslova Republike Srpske Krajine Tošo Pajić.

RSK bila odgovor na obnavljanje ustaštva

Kada pogleda sa ove vremenske distance, Pajić kaže da su, zbog izliva ustaštva početkom devedesetih godina prošlog veka, Srbi bili primorani da se organizuju.

– Na višestranačke izbore 1990. godine Hrvatska demokratska zajednica je izašla sa programom koji je Srbe asocirao na ustaštvo i sve što se događalo tokom Drugog svetskog rata. Ne treba zaboraviti da su, sa izuzetkom krajeva pod kontrolom vojvode Momčila Đujića, prostori o kojima govorimo tada veoma stradali od ustaške ruke. Srbi nikako nisu mogli da dozvole da se to ponovi. Naš narod je tada glasao za Račana, koji je obećao da će Hrvatska da ostane u sklopu Jugoslavije. Međutim, HDZ je imao ozbiljnu kampanju i podršku Zapada, te je na kraju odneo pobedu. Odmah posle njihovog izbornog uspeha počela je da se pojavljuje, što zvanično što nezvanično, ustaška ikonografija. Tada sam bio komandir policije u Karlovcu, tako da sam znao sve šta se dešava u tom gradu. Incidenti su se dešavali sve više, srpski rukovodioci su smenjivani, a na njihova mesta postavljani su hrvatski nacionalisti. Ključne pozicije u MUP-u su zauzeli povratnici iz ustaške emigracije i oni su formirali redarstvenike, u čije redove su primali svakoga, pa čak i kriminalce – priča Pajić.

On ističe da su Srbi osetili potrebu da se politički organizuju.

– Posle toga se pojavio Jovan Rašković sa svojom strankom. Srbi su mislili da će, ako naprave svoju partiju, moći da pariraju HDZ-u. Ubrzo su počeli incidenti, a u gradovima se videlo da Srbi nemaju šta tu više da traže. Niko od moje generacije nije očekivao da se može ponoviti 1941. godina. Tek kada su počele pljačke, zaplašivanja, pa i ubistva, shvatili smo da će se to desiti ukoliko nešto ne preduzmemo. Organizovanje je počelo na nivou opština i Teritorijalne odbrane. Svi su odugovlačili sa radikalnim pružanjem otpora, računajući da će se situacija smiriti sama od sebe. Ipak, krajem jula i početkom avgusta svi su se priključili SUP-u Knin. U početku smo front branili zajedno sa JNA, ali vojska se povukla 19. maja i cela odbrana je pala na štabove TO i policiju – kaže nekadašnji ministar unutrašnjih poslova RSK.

On ističe da su se Srbi trudili da žive normalno, koliko su to uslovi dozvoljavali.

– Republika je proglašena 19. decembra 1991. godine kao nezavisna država. Ona je opstala četiri godine i ispunjavala sve neophodne faktore da bi se smatrala državom. Dobar deo naroda je solidno živeo, s obzirom na uslove u kojima smo se nalazili. Kada je bilo neophodno da se ide na front – narod je išao, a u toku primirja se vraćao svojim svakodnevnim obavezama. Uspeli smo da se koliko-toliko privredno oporavimo, nastava u školama je održavana, zdravstvo je radilo normalno… – seća je Pajić.

Bihać bio ključ

Kako kaže, sada se jasno vidi da je bilo neophodno uspostaviti kontrolu nad Bihaćem i okolinom. Ipak, „više sile” su to znale, tako da to nikada nije dozvoljeno.

– Najveći problem je to što nikada nismo ovladali Bihaćem, i danas je svima jasno da bi sve bilo drugačije da smo mi „uzeli“ taj grad. RS i RSK bi se potpuno teritorijalno spojile, front bi bio značajno sužen, Hrvati više ne bi imali snage da napadnu u tom slučaju. U vojničkom smislu smo za ovladavanje Bihaćem apsolutno bili sposobni, ali je „viša politika” odlučila da se to ne desi – kaže Pajić.

Dolazak Unprofora

On dodaje da su se sporadični hrvatski napadi i zločini dešavali, na šta je dosta uticalo razoružavanje srpske vojske.

– Mi smo egzistirali na tom području, i većina naroda je mislila da će tako i ostati. Unprofor je došao 1992. godine, što za nas i nije bilo srećno rešenje. Naše jedinice su tada bile razoružane i ukinuta je zvanična vojska a osnovana milicija. Oružje je bilo pod dva ključa: jedan je imala milicija, a drugi Unprofor. Međunarodne snage nisu imale mandat da upotrebom sile održavaju mir, nego im je cilj bio jedino monitoring. Zato je na naše teritorije bilo hrvatskih upada i zločina nad našim narodom – kaže Pajić.

„Bljesak”

Prva velika opomena šta bi moglo da se desi svim Srbima iz RSK bio je hrvatski napad na Zapadnu Slavoniju.

– Zločinačka operacija „Bljesak” desila se 1. maja 1995. godine, kada je pala Zapadna Slavonija. Niko iz Dalmacije, Like, Korduna, Banije, Istočne Slavonije i Baranje nije dobio naredbu da bilo šta preduzme. Mi na terenu samovoljno nismo mogli ništa da radimo i nikome nije bilo jasno zašto nijedna formacija nije krenula u neki napad da bi odvukla hrvatske snage iz Zapadne Slavonije. Sve se odigrao brzo i mi smo ostali zapanjeni zašto nikakva naredba nije stigla. To je trebalo da bude opomena šta će nam se desiti. Međutim, bez obzira na to koliko neko bio profesinalac, emocije i subjektivna osećanja nadvladaju. Jednostavno, želeli smo da ostanemo na svojim vekovnim ognjištima i nadali smo se da nećemo doživeti sudbinu Zapadne Slavonije – rekao je Pajić.

„Oluja”

Nekadašnji ministar policije kaže da je rukovodstvo RSK očekivalo hrvatski napad, ali nije znalo da će se to desiti tako brzo.

– Ja sam 27. jula 1995. godine imenovan za ministra policije RSK. Mene su predlagali i ranije, ali sam to odbijao jer nisam želeo da idem u Knin nego da ostanem u svom kraju. Ipak, ovog puta nisam imao mnogo izbora, tako da sam prihvatio funkciju. Nešto ranije su „pali“ Glamoč i Grahovo, a ta mesta su „leđa“ Knina. Osvajanjem tih gradova, neprijatelji su bez problema mogli da gađaju prestonicu RSK – seća se Pajić, i dodaje da je rukovodstvo RSK pokušalo da se spremi za napad hrvatskih snaga.

– Mi smo 2. avgusta u Drvaru održali sastanak sa kompletnim rukovodstvom Republike Srpske, u želji da zajedničkim snagama vratimo Glamoč i Grahovo. Nažalost, nismo uspeli da se dogovorimo. Znali smo da će  doći do hrvatskog napada, ali nismo znali da će se to desiti za dva dana. Dan posle toga sam otišao u Beograd, gde sam prespavao, a ujutru su mi javili da je počeo napad na RSK. Zajedno sa jednim saradnikom odmah sam krenuo u Baniju. Tamo sam održao sastanak sa sekretarom policije, koji me je izvestio da se naše snage dobro drže. Zatim sam otišao na Kordun, gde sam dobio isti izveštaj. Posle toga sam stigao u Korenicu i sastao se sa predstavnicima iz Like, a potom se zaputio u Knin – priča Pajić.

pročitajte još:

“Hrvati od vrtića uče decu da mrze Srbe, cilj je da našeg naroda ne bude zapadno od Drine”: Istoričar Raković o zločinačkoj akciji “Oluja”

On kaže da su ga u glavnom gradu RSK dočekale scene koje nije očekivao.

– Bilo je oko šest časova. Put je bio potpuno blokiran kolonama izbeglica i bilo mi je teško da se probijem do grada. Posle dugo vremena uspeo sam da uđem u grad, gde sam našao predsednika Milana Martića i generala Mrkšića sa pomoćnikom. Tu smo imali sastanak do 21 čas, a za to vreme hrvatski napad nije prestajao. Kroz prozor sam video kako se narod pakuje i beži. Oko 23 časa održali smo sastanak sa komandantom za logistiku i dogovorili se da narodu damo gorivo kako bi mogao da se spase, a da će vrh RSK da se skloni na izdvojeno komandno mesto u Lapac. Oko 23.30 saradnicima sam rekao da se pobrinu za svoje porodice, a moja porodica je bila na Kordunu. Sa svojim pratiocem sam tada izašao iz Knina, a to je, zbog hrvatske paljbe, trajalo nekih pola sata. Petrovačkom cestom smo došli do Republike Srpske, gde smo se dogovorili da Vojna policija VRS selekciju vojno sposobnih muškaraca i civila vrši u dubini svoje teritorije, kako ne bismo imali većih gubitaka, jer su hrvatske snage i dalje napadale, a najmanje što nam je trebalo jeste stvaranje gužvi na putu – seća se nekadašnji ministar policije RSK.

(Kraj prvog dela)

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi