Ljubica Kubura: Dama koja piše u muškom rodu i hoda u jednoj neispravnoj cipeli

Pred čitaocima su kratke crte iz svakodnevnog života stanovnika naše prestonice koje u sebi sadrže ne samo duh glavnog grada, već brojne predele i krajeve po kojima su koračali preci svih njegovih stanovnika, čije osobenosti tako udružene čine Beograd posebnim i nežnim, poput naslikanog akvarela. Ovo su priče koje, kao mozaik, slažu kockice Beograda, ljudi i događaja. Priče o malim, velikim ljudima koje boje duh prestonice. Priče koje će se prepričavati i voleti. „Beogradski akvarel“ je hronika života običnih ljudi za koje niko nikada ne bi čuo, a za koje bi svako od nas trebalo da zna. Poneko ubistvo, napadi hipohondrije, zaljubljenost, sve ono što biste možda videli ako zavirite kroz prozor jednog solitera ili prizemne kuće na obodima grada.

Ljubica Kubura je rođena 29. januara 1988. godine u Beogradu, gde trenutno živi i radi. Scenarista je predstave „Čovek u crvenom odelu“, koja je premijerno izvedena u pozorištu Slavija, 16. maja 2012. godine. Do sada je napisala dva romana, koji čekaju da budu objavljeni, pa se može reći da je „Beogradski akvarel“ njena prva knjiga. Autor je i mnogobrojnih kratkih priča koje su nagrađivane na regionalnim i domaćim konkursima i piše kolumne za nekoliko domaćih portala.

Ljubica nikada ne popije kafu do kraja. Hoda uvek u jednoj neispravnoj cipeli. Počela je da se bavi pisanjem da bi nešto ipak uspela da kaže, a da je niko ne prekida. Savršen život za nju podrazumeva hodanje po brdima, ispijanje vina i vođenje razgovora o poenti života. „Dinarski“ je tip ličnosti, i po Cvijiću i po opredeljenju. Živela je neko vreme u Skoplju. Naučila da razume, ne i da govori makedonski jezik. Neko vreme je živela okružena lošim ljudima. Naučila da razume, ne i da priča njihovim jezikom. U detinjstvu je bila „ucenjivana“ knjigama: „Ukoliko pročitaš dvadeset knjiga, dobijaš kompjuter“. Sa nepunih 12 godina počela je da čita Dostojevskog. Od njega je tada odustala i opredelila se za Čehova. Rođena je istog dana kada i on. Živi u nadi da to nešto znači. Sada je naklonjena i jednom i drugom. Rođena je na isti dan kada je umro Efraim Kišon. Živi u nadi da je datum nečije smrti podjednako važan kao i dan kada je došao na svet. Branko Miljković je došao na svet istog dana kada i ona. Piše u muškom rodu. U ženskom retko, moglo bi se reći nikada.

PROČITAJTE JOŠ: Dušan Kovačević o knjizi “Ja to tamo pevam”: Drage uspomene na one kojih više nema – 24sedam

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi