Šta se vrtelo u glavi Dušana Silnog? Prvi psihobiograf najvećeg srpskog vladara ogolio carevu ličnost (VIDEO)

Najveći srpski vladar car Dušan Silni bio je izuzetno ambiciozan, fokusiran i nemilosrdan prema onima koji su mu stajali na putu, kaže za 24sedam psihijatar Aleksandar Misojčić, autor prve psihobiografije najvećeg srpskog vladara.

- Mislim da je on bio, pre svega, najbolji izdanak loze Nemanjića i posledica jednog porodičnog kontinuiteta te dinastije. Ako ću malo pojednostaviti njegov lik, onda ću reći da je bio izuzetno ambiciozan. Da je imao jak osećaj svrhe i fokusiranost ka cilju. On je, zapravo, imao malo poraza koji sami po sebi nose određenu sputanost i pokazivao je čak jednu dozu nemilosrdnosti prema svima koji su probali da ga zaustave na tom njegovom putu - priča psihijatar Misojčić.

Da je Dušan bio ambiciozan zaključio je na osnovu velikih očekivanja od sebe i od toga kako je gradio odnose sa nekim autoritetima svog vremena. 

- Dušan je rano bio suočen sa idejom da budućnost pripada jačem. I ponašao se, prema mom uverenju, na način da uvek bude jači. I često i kada je imao dovoljno, mislio je da mu nešto pripada i da može više od toga - kaže psihijatar.

Burno detinjstvo

Misojčić se posebno osvrnuo na događaje koji su najviše uticali na Dušanovu ličnost, a oni su se odigrali već u detinjstvu.

- Dušanovo rano detinjstvo je veoma trnovito. On je veoma rano osetio posledice sukoba njegovog oca i dede i na neki način poneo krst očevog poraza u okršaju sa dedom. Zamislite kako je tom malom dečaku, šestogodišnjem, kada živi uz oca koji je skoro oslepljen i nosi povez preko očiju. Za dete je stid, sramota i poniženost jako važan utisak. Drugo, Dušan je bio iz izbegličke porodice. Oni su proterani u Carigrad. Možete misliti taj kulturološki šok kada je jedan tako mlad dečak došao tamo... mislim da je tamo sve šljaštilo, a u očima dečaka je to bilo i sjajnije nego što jeste. Dalje, smrt brata je jako važan događaj u psihoterapeutskom smislu. A ovo je samo detinjstvo - priča on.

Ono što je sigurno uticalo na Dušanovu ličnost bio je i sukob sa Vaseljenskom patrijaršijom, koja je bacila anatemu na njega.

- Kada se Dušan proglasio carem nije ga priznavao ni Istok ni Zapad. Na njegovo krunisanje došli su samo oni koji su ga se bojali i Dubrovčani koji su svuda dolazili. On je svojim načinom života i vladanja meni izgledao kao malo umoran čovek, malo usamljen i nepoverljiv. I čini mi se da je to upravo onaj prostor koji se pojavio za njegovu ženu Jelenu... - objašnjava Misojčić.

Važan bio odnos prema dedi Milutinu

Psihoterapeut kaže da je jedan od najzanimljivijih pokazatelja Dušanove ličnosti odnos prema njegovom dedi Milutinu. On smatra da je imao ambivalentan odnos.

- Iz toga proizilazi moja hipoteza da je on bio ambivalentan prema autoritetima. Dušan se uvek divio autoritetima, oponašao ih i nije ih priznavao. Nisu priznavali ni oni njega, ali on za to nije mario! To je ambivalencija. To je osobina da u isto vreme volimo i ne volimo, želimo i ne želimo, hoćemo i nećemo... ne mislim da je njegova ambivalencija prema autoritetu prelazila nešto što bi nas brinulo, ali mislim da je imao takav odnos - kaže on.

Profimedia

Ipak, deda je nesumnjivo imao jak uticaj u formiranju Dušanove ličnosti.

- Posebno u periodu adolescencije kada se oni vraćaju u Srbiju i kada je ocu, na neki način oprošteno. Deda uzima Dušana na njegov dvor... a period adolescencije je jako važan jer se tada okrećemo spoljašnjim autoritetima. I sad zamislite kako je on zamišljao tog dedu silnika kada je bio mali i kada je gledao očev povez preko očiju, a kako je bilo u periodu adolescencije biti tu kraj njega. Ali deda ga nije odbacio i kaznio. Naprotiv, ulagao je u njegovo obrazovanje. Mislim da je deda bio dominantnija muška figura nego Dušanov otac i doživljavam ga kao preteču samog Dušana - kaže psihijatar.

Misojčić objašnjava da su mnogi članovi Nemanjića imali komplikovan odnos sa muškim delom porodice.

- Ni jedan Nemanjić nije došao na vlast a da nije prvo pobedio svoje. Krunu je jedino dobio Uroš i tu je bio kraj dinastije. Svi ostali su krunu "zaradili" i izborili se da vladaju nad svojima, da bi mogli da vladaju nad drugima. Mislim da je snaga te dinastije i naroda rasla i imala procvat sa Dušanom. On je bio vanredni pojedinac, jedan bljesak u istoriji, i on je zapravo dao šansu jednom narodu i dinastiji da nastavi to. Nažalost, ta šansa nije iskorišćena i ostalo je na tom jednoj prilici koju nam je on dao - kaže on.

Međutim, on kaže da za Dušana najvažnija figura u životu nije bio deda Milutin već majka kraljica Teodora. To pokazuju neki njegovi kasniji postupci.

- Mislim da je on bio pomalo usamljen i da se nije osećao dovoljno voljenim. Zapravo, odlaskom majke sa istorijske scene kreće u borbu. Često je bilo to kod Nemanjića, da kada je majka odlazila sa porodičnog polja, a time i državničkog uticaja, sinovi su se osećali ugroženi i neretko bili protiv očeva. Moj doživljaj je bio da je bio usamljen i negde nepriznat. Samo što je verovao da može. Imao sam osećaj da stalno žuri i kao da je predosećao da će mu od svega najviše nedostajati vreme. Dušan je, ipak, umro u 47. godini - kaže on.

Bio je surov

Jedno od ključnih pitanja jeste da li je car Dušan bio surov? Zapravo, veliki broj ljudi to zaključuje na osnovu "Dušanovog zakonika" u kome se, između ostalog, ljudi kažnjavaju sakaćenjem. Misojčić kaže da za Dušanovu psihobiografiju zakonik nije toliko bitan.

- Ja sam taj zakonik doživeo kao jednu vrstu imitiranja vizantijskog uzora, koji je on sve vreme imao. Ali mislim da jeste bio surov. O tome govori podatak da je samo jedna pobuna, i to na početku njegove vladavine, veoma surovo ugušena. I više nije bilo ni jedne. Zbog te pobune je prvi put odložio svoje venčanje. On je gajen da pamti i ne greši. Otac mu je bio malo lakomislen, i pre njega su neki vladari lako verovali... Ali, Dušan nije lako verovao. Mislim da su i oni koji su ga izabrali to od njega očekivali. Mislim da je izabran sa idejom vladara čvrste ruke... Dušan čim se dokopao vlasti, krenuo je da uzima ono što je duboko verovao da mu pripada a mislim da je to od njega i očekivano - smatra psihijatar.

24sedam

 

Veliki uticaj supruge Jelene

Međutim, zanimljivo je da je na Dušana izuzetno veliki uticaj imala njegova supruga Jelena.

- Zanimljivo je da je Jelena odabrana, a da se on nije prvo zaljubio u nju. Kada se desio prvi njihov susret, ona je bila u delegaciji sa bratom i kao što je birao svoje vitezove tako je birao i ženu. On je imao 25 godina, a ona 23 što je za to vreme bilo neprihvatljivo mnogo. Jelena je bila dostojanstvena žena, kažu jedna od najobrazovanijih tog vremena. Preko puta stola video je ženu koja je mogla da se uhvati u koštac sa načinom njegovog života. I mislim da nije pogrešio - smatra Misojčić.

On objašnjava da se oni nisu uzeli zbog emocija, pa onda gradili odnos u vezi. Zapravo, desilo se suprotno.

- Mislim da su njih dvoje rodili emociju iz jednog funkcionalnog odnosa, koji je bio skladan. A smatram da je to bio najskladniji par Nemanjića - kaže on.

Na pitanje kako je Jelena uticala na Dušana, Misojčić objašnjava da je to uradila kako treba.

- Mislim da je Jelena bila njegov partner, vojnik, oslonac... Kada je Dušan krenuo ka Zapadu, a napadnut je na istoku od Vizantije, Jelena oblači oklop i staje kraj njega. Zamislite vi caricu u oklopu koja neće da ga pusti samog. Meni je to bilo izuzetno emotivno. Mislim da su i u to vreme bile retke takve žene. Dušan je očekivao lojalnost i privrženost, a ona mu je to davala i samim tim je širila svoj uticaj na njega - objašnjava Misojčić.

Međutim, on nije mogao da odgovori na pitanje da li je Dušan bio zaljubljen u Jelenu.

- To ne znam, ali mislim da je izuzetno cenio. Kada rimski papa šalje pismo, kaže da ako hoćeš nešto kod Srba da uradiš moraš odobrovoljiti i kralja i kraljicu. Na primer na sastanku sa Jovanom Kantakuzinom bilo je tenzija da li će zaratiti, a prvu reč uzela je Jelena... i Dušan je slušao šta će ona reći. Sa Dušanom se tako nije moglo, i ono što sam uspeo da vidim jeste da je ona bila jedina osoba kojoj je to dozvoljavao - tumači Misojčić.

Međutim, on veruje da se Jelena sama izborila za ovakav status kod cara Dušana.

- Vodeći neke njegove bitke, ona je ostvarivala svoj uticaj - kaže on.

Jelena više uz Dušana, nego uz Uroša

Na pitanje kakav je Dušan bio otac i suprug, Misojčić smatra da je i tu bio ponekad surov prema supruzi, podsećajući na epizodu kada Jelena nije mogla da rodi dete.

- Mislim da se tu Jelena trkala sa vremenom. Ni ona nije imala tu "blanko" poziciju. Ali zanimljivije je kakva je Jelena bila kao majka... ona je bila velika podrška Dušanu, ali je zanimljivo da nije bila takva prema Urošu. Posle Dušanove smrti Jelena se otcepljuje, uzima deo vojske oko grada Sera... ona podržava Uroša, jeste uz njega, ali taj intezitet podrške sinu ne doživljavam da je jednak onom kojim je podržavala muža. I to me malo zbunilo - kaže on.

Misojčić priznaje da je Jelenu u početku zamišljao kao nekog ko se u psihoterapiji naziva "dominantni drugi", odnosno kada neko sebe ostvaruje kroz nekog drugog. 

- Ali ako je "dominantni drugi", onda bi trebalo to da bude i za sina. I tu je ta moja hipoteza pala u vodu. Postoje dva tipa partnerki. Jedna je Hera a druga Demetra. Hera po Zevsovoj boginji ljubomore koja je okrenuta partneru i samo se Zevsom bavi, eliminiše sve njegove ljubavnice. To su one žene koji primarni porodični odnos ostvaruju kroz odnos sa partnerom. A Demetra je boginja plodnosti, koja od rođenja deteta srce porodičnih odnosa stavlja na roditeljski nivo, dok partnerski nivo ostaje u senci. Ja nemam dilemu da je Jelena bila žena po tipu Here, dakle potpuno okrenuta svom partneru - kaže psihijatar.

Uroš nepravedno prozvan "nejaki"

Za Dušanovog sina Uroša, koji je prozvan "nejaki", kaže da je "teško biti sin takvog oca".

- Lako je biti jak sin od nejakog oca. Treba nezaslužiti nadimak "nejaki", od oca koji je "silni". Mi kroz istoriju imamo malo kontinuiteta da jak otac daje jakog sina. Teško je bilo naslediti Dušana. A ne treba zaboraviti da je Uroš imao 19 godina kada je umro Dušan i da je zaista bio neko ko je nezasluženo poneo tu titulu nejednakog, jer je pitanje da li bi neko posle iznenadne smrti jednog tako dominantnog vladara mogao bolje da se snađe - objašnjava Misojčić.

Na kraju on zaključuje da je lik cara Dušana prilično izostavljen iz srpskog nacionalnog mita.

- Neki drugi vladari su ušli u nacionalni mit. Nisu bili carevi. I ne bez razloga... ali Dušan je, bez dileme, najveći vladar koga imamo. Ne silom, već svim onim što je učinio za nas u tom momentu. A koliko mi to cenimo? Evo tu mu je grob na Tašmajdanu, u crkvi Svetog Marka... a jel idu naša deca da obiđu grob jednog od pet careva tog doba? I gde nam je u nacionalnoj svesti? I da li nam je na pravi način u nacionalnoj svesti? On ne bi trebalo da bude oličenje nekakve suve sile, bahatosti, osvajanja... to je vrlo pojednostavljeno tumačenje jedne vrlo kompleksne ličnosti. Tako da se postavlja pitanje, jesmo li se mi odrekli Dušana i zašto? I kako tako jedan raskošni car tako skromno počiva u crkvi Svetog Marka, a da ga češće spominjemo, nego što mu grob posećujemo. I postoji jedna tužna nit da iza njega, zapravo, ništa nije ostalo. Ni njegovog Skoplja, ni njegovih arhangela, ni njegovog carstva, ostalo je samo sećanje. Nije ostao ni njegov neprijatelj Vizantija, da se makar kao dostojan protivnik pamti... zapravo, bljesak jednog pojedinca, dve decenije nacionalne bajke i to je to. Sve ostalo je na nama i na sećanju - zaključio je Misojčić.

BONUS VIDEO:

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi