Marko i Jelena spasili su dvoje ljudi i postali zauvek vezani za njih: Kažu "Bila nam je privilegija i čast", a emocije samo pršte!
Mnogi se plaše doniranja matičnih ćelija jer veruju da je to bolan proces, ali naši sagovornici tvrde da to nije tačno i samo je potrebno malo vremena
Od početka ove godine u našoj zemlji urađene su 33 transplantacije matičnih ćelija hematopoeze od nesrodnih davalaca. Naš Registar broji nešto više od 12.600 davalaca, a taj broj bi trebalo da bude i 10 puta veći, kako bi se povećale šanse da pacijenti nađu priliku za izlečenje u Srbiji.
Dotle, u najvećem broju slučajeva matične ćelije ćemo dobijati od davalaca iz svetskog registra.
A kakav je osećaj nekom spasiti život davanjem matičnih ćelija ispričali su nam davaoci iz Srbije, kojima je to pošlo za rukom. Njih dvoje nisu ni slutili da će njihove matične ćelije pomoći ljudima koji boluju od leukemije.
Jednostavna procedura i ne boli
Marko Herman se upisao u registar 2008. godine tokom jedne blogerske konferencije, koja je te godine imala humanitarnu akciju predstavljanja registra.
Pročitajte još:
- Mislim da smo se svi koji smo prisustvovali upisali u registar. Otprilike, znali smo da može nekome da se pomogne, ali ne očekujete da će ikada da se desi. Mislim da je bila 2014. ili 2015. kada su mi javili da postoji potreba za mojim matičnim ćelijama od strane nekog primaoca. Narednih nekoliko meseci povremeno su mi se javljali da potvrde moju želju da ću dati ćelije, a onda je izvršena transplatacija - kaže on.
24sedam/Radovan Marković
- Sama procedura je vrlo jednostavna, a jedini rizik je potpuna anestezija. Iz bedrene kosti se izvadi kostna srž. U nekom trenutku sam se i probudio, znao sam da se nešto dešava, ali ništa nisam osećao. Sledeći dan su me pustili iz bolnice. Kratko osećate blagi bol kao da imate neku malu modricu, ali nije bilo potrebe za bilo kakvim lekovima. Dva dana kasnije kao da se ništa nije desilo, ali neko je dobio kostnu srži i produžili su mu život - objašnjava Marko.
Procedura nalaže da dve godine davalac i primalac ne mogu da imaju bilo kakav kontakt. Jedino mogu da kontaktiraju preko registra, ali bez otkrivanja identiteta. On kaže da je u tom periodu, od žene koja je bila primalac Marine Nikolić, dobio jako emotivno pismo.
- Ne mogu svih reči da se setim, ali bilo je emotivno pismo nje i čitave porodice koliko su srećni što je dobila priliku. I da se nada da ćemo se jednog dana upoznati. Upoznali smo se nakon dve godine od te procedure u Beogradu. Našli smo se u jednom kafiću... - kaže Marko.
Sada su kao brat i sestra
Susret je, kao i pismo, bio veoma emotivan a njih dvoje i njihove porodice su i danas u kontaktu.
- Bilo je vrlo emotivno i meni još manje realno. Ja još uvek ne mogu sebi racionalno da objasnim čitav proces. Razumem šta sam uradio i da je ona dobila šansu, ali meni deluje kao da nisam ništa specijalno uradio. Zapravo mi je veća čast što sam imao priliku da nekome pomognem - objasnio je Marko i dodao da se čuju nekoliko puta godišnje, dopisuju preko Fejsbuka...
- Bilo je suza, naravno. U tom momentu te rade neke vrlo jake emocije. Nekako smo oboje shvatili da smo na neki način članovi iste porodice. Nije to samo prijateljstvo kada upoznaš nekoga pa se družiš. Kroz neverovatan način smo spojili naše živote i sada smo kao brat i sestra - ispričao je Marko, koji ima i rođenog brata i sestru.
24sedam/Radovan Marković
Naravno, porodica ga je podržala i bilo im je drago a i svoju decu je upoznao sa Marinom.
Jelena bila iznenađenje za sve
Jelena Garašanin (27) je student prava, a postala je član Registra matičnih ćelija početkom novembra prošle godine. Njena priča je drugačija od Markove, jer ona primaoca svojih ćelija još uvek nije upoznala. Ali nije morala dugo ni da čeka na poziv, kao što je slučaj kod Marka. Zapravo pozvali su je iz bolnice nekoliko meseci nakon što se prijavila u Registar davalaca matičnih ćelija.
24sedam/Radovan Marković
- I oni su bili iznenađeni, a ja nisam znala da je to toliko retko. Ove godine u septembru sam donirala matične ćelije. Zasada što se tiče pacijenta od informacija koje smem da imam je da je dobro, da oporavak napreduje, a posle dve godine se nadam da ću imati priliku da ga upoznam - kaže za 24sedam ova humana devojka.
Na to da se učlani u registar i možda nekom donira matične ćelije, odlučila se zbog filma!
- Ja, inače, doniram trombocite i krv, a kada sam bila dete gledala sam film "Ptice koje ne polete". I ostali su mi u sećanju ti ljudi koji obole od leukemije i kako to izgleda, kakav je njihov život... Kada sam bila na Institutu za transfuziju krvi videla sam obaveštenje za priključivanje registru. I to sam uradila - priča Jelena.
Lekari i sestre se fenomenalno ponašali
Mnogi se plaše doniranja jer veruju da je to bolan proces, ali ona tvrdi da je to predrasuda.
- Jedino što treba malo vremena posvetiti tome. Oni vam u startu sve objasne i ne postoji nikakva bojazan za nas davaoce. Davanje traje od četiri do šest sati, a postoji mogućnost biranja iz periferne krvi ili iz kičme. Ali oni uvek predlažu ono što je najmanje bolno. Ti ljudi su, stvarno, neko ko vam vraća volju za život i dokazuje da postoje i dalje dobri ljudi. Način kako oni nama donorima pristupaju sa pažnjom od medicinskih sestara do doktor, sve je fenomenalno - kaže ona.
24sedam/Radovan Marković
Dodaje da ne postoji razlog da se neka zdrava osoba ne priključi registru. Inače, kada je saznala da će moći da bude davalac ona je htela da se to obavi odmah.
- Bilo mi je mnogo drago što sam dobila tu mogućnost. Iskreno, nisam ni znala da određenim ljudi, koji su godinama u registru, ne budu pronađeni podudarni primaoci. Tek kada mi je doktorka objasnila koliko je bila iznenađena što se sve to brzo desilo, shvatila sam koliko sam imala privilegiju da mogu nekom da doniram ćelije - kaže ona.
- Ali još uvek ne osećam da sam uradila nešto spektakularno. Smatram da je to nešto što bi svako trebao da uradi i što bi uradio. Spasiti nekom život nije mala stvar, ali treba da bude prirodno - dodaje ova hrabra devojka.
Ovo mi je najveći uspeh!
I ne samo da je velika stvar spasiti nekome život, već je i veoma emotivna. To se može zaključiti i po Jeleninoj reakciji.
- Kada sam saznala da je pušten kući, počela sam da plačem. Ja nemam svoju decu i onda nemam neki veliki uspeh, a ovo mi je najveći uspeh - ispričala nam je ona, dok su joj se oči za tren napunile suzama.
Već narednom momenta rekla nam je da, zapravo, ona i ne zna gotovo ništa o pacijentu kome je donirala ćelije.
- Mi nemamo mogućnost da saznamo o njima ništa dve godine. To je Svetska zdravstvena organizacija propisala i ta pravila se poštuju. Ali samo razmišljam o tome da sve bude dobro, da prođe te dve godine i da se upoznamo - ispričala je ona.
Inače, podrška za ovo hrabro delo stigla je od porodice i okoline, ali priznaje da je bila iznenađena od nekih mladih ljudi iz okruženja.
- Iznenadila me je reakcija mladih ljudi koji su me pitali pa zašto to i kako to. Zato je potrebno proširiti svest ljudima da to nije ništa opasno, i da je čak i poželjno - zaključila je ova mlada devojka.
BONUS VIDEO
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari