Danas „Busplus“ i „očitajte karticu“, a nekad je to izgledalo ovako (VIDEO)

“Majstore, ima izlaz!” u Beogradu se prvi put moglo čuti 14. oktobra davne 1892. godine. Te srede, šofer je povikao “đihaaaa” i upregnuti dvojac dorata povukao je tramvaj krcat putnicima od Kalemegdana do Slavije.

Tako je rođen gradski prevoz u Beogradu.

Tadašnji predsednik beogradske opštine Milan Marinković  je kumovao tome. Naime, on je godinu dana ranije potpisao ugovor na 45 godina sa Periklesom Cikosom, Grkom nastanjenim u Milanu, koji je pobedio na međunarodnom konkursu za izgradnju termoelektrane u Beogradu, a ustupljena mu je i koncesija za osvetljenje i “varošku železnicu”.

 

Posle dve godine i električni tramvaj

Već dve godine kasnije, Beograd je uveo električni tramvaj na liniji Terazije-Topčider.

Pred Prvi svetski rat, Beograd je imao osam tramvajskih linija, ukupne dužine 21,6 kilometara, 24 električna tramvaja i 12 prikolica.

Autobuski saobraćaj uveden je 1928. godine. U početku, u autobuski saobraćaj se nije mnogo ulagalo.

Pred Drugi svetski rat Beograd je imao 12 autobuskih linija i 87 autobusa, a tramvaje na deset linija ukupne dužine 81,5 kilometara, sa voznim parkom od 154 vozila.

Prvi trolejbus pojavio se u Beogradu na Prvomajskoj paradi 1947. godine, a prva trolejbuska linija, Kalemegdan-Slavija, otvorena je 22. juna.

Dokument je predviđao uvođenje tramvaja na konjsku vuču, paru, vazdušni pritisak i struju, i to na tri linije: do Novog groblja, do Železničke stanice i do Topčidera.

Zanimljivo, po planu je bilo predviđeno da linija koja je išla od Terazija, preko Marvenog trga (Trg Nikole Pašića), Fišekdžijskom ulicom (Bulevar kralja Aleksandra) i Novim putem (Ruzveltova), pored prevoza građana, služi i za prevoz pokojnika.

 

Beograd je tada imao oko 60.000 stanovnika, a “konjski tramvaji” su u njemu, pored toga što su imali funkciju javnog prevoznog sredstva, bili i svojevrsna atrakcija. Njihova živopisna slika ostala je dugo urezana u sećanja savremenika.

Deca bi trčala za njim, a gospoda, naviknuta na laganu šetnju, podizala su šešire u znak pozdrava “modernom fijakeru”. Među putnicima, kako beleži istorija, često su se nalazili kralj Aleksandar Obrenović i njegova supruga kraljica Draga Mašin.

Vožnja je trajala promenljivo, od 25 do 40 minuta, u zavisnosti od toga koliko je puta “ljuta zaprega” morala da stane. Svako je mogao da zaustavi tramvaj gde god je želeo kako bi izašao iz nega ili ušao u njega. Konji su se kretali brzinomi od ped do sedam kilometara na sat i smenjivali su se na svaka dva časa, a u svojoj smeni zaprega je pravila četiri ture.

Trasa “konjskog tramvaja” sa oznakom 1 kretala je od Policijskog komesarijata do Železničke stanice, nastavljala se Spomeničkom ulicom (današnja Nemanjina), zatim bi “zalomila” u Fruškogorsku (danas Resavsku ulicu), i išla sve do raskrsnice sa Kragujevačkom (Ulica kralja Milana), gde se nalazio Oficirski dom. Odatle je do Slavije korišćena pruga linije koja je saobraćala od Kalemegdana.

Ova linija je brzo izmenjena zbog nekoliko nezgoda koje su se desile na njoj. Naime, strmina Ulice Rige od Fere je u više navrata dovela do prevrtanja tramvaja, te je 1912. godine ruta prebačena u Knez Mihailov venac (danas Ulicu Tadeuša Košćuškog). Tako je postavljen temelj čuvene kružne tramvajske linije broj 2 (koja je uspostavljena tek 1928), a tramvaj 1 više ne postoji.

Starim tramvaj je pre nekoliko godine defilovao ulicama Beograda. Pogledajte.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi