Analiza 24sedam: Sve zablude i problemi srpskog reprezentativnog fudbala

Još jedne uzalud potrošene kvalifikacije, pa neuspešan prolaz na EP kroz mala vrata baraža u Ligi nacija i srpski fudbal je ponovo doteran do raskrsnice sa dva puta.

Opet treba meriti šta je pametnije kod ovog izbora, da li ići dalje putem mirne tranzicije ili krenuti u radikalne promene odmah. Zato se i postavlja normalno pitanje – gde se kriju problemi srpskog fudbala?

Ako bismo pogled zadržali na igru, onda je i malo upućenijem navijaču jasno da naši najbolji fudbaleri nisu kompaktibilni jedni sa drugima. To znači da Sergej Milinković Savić i Dušan Tadić ne mogu zajedno na teren, a tek je pogubna kombinacija ove dvojice sa Aleksandrom Mitrovićem. Ovo je presporo za moderan fudbal, uzalud su svi pokušaji da se loptom u prazan prostor traže naši najistureniji, pa se te stvari po navici već i ne pokušavaju.

Umesto toga što čitav svet radi već godinama, naši igrači traže loptu u noge, okrenuti su leđima protivničkom golu i pokušavaju da povratnim loptama ili proigravanjem u stranu donesu “svež vazduh” timu, omoguće priključenje cele ekipe u fazu napada, naivno verujući da će onda doći do Tadićeve kreacije u završnici ili centaršuta Lazovića i Kostića sa krila.

Stvoren je mit o Tadićevim asistencijama, kojih u reprezentaciji nema još od Muslinovog doba na klupi, a ima ih u Ajaksu. Ali to je neki drugi, “amsterdamski Tadić”. Upakovan u zdrav fudbalski sistem, sa atletski potentnim igračima, taktički i tehnički veoma pismenima, koji idu u prostor za Tadićevim loptama, pa se onda brzo vraćaju nazad da bi baš njega pokrili ako nije spreman za fazu odbrane.

Sve nas gore navedeno čini lako čitljivim timom, jednostranim, bez mnogo rešenja, pa samim tim jednostavnim za branjenjem. To implicira i postavku rivala. Znajući da nema nikog sposobnog za beg u sprintu od 20 ili 30 metara, Mitrović i Tadić vezuju za sebe svega dvojicu protivničkih defanzivaca, njihova poslednja linija pomera se na sredinu terena, ponekad i dublje u naš prostor, pa se tako stvara jak pritisak na loptu i svaki pogrešan pas stvara ogroman problem.

Defanziva je kod “orlova” ključna reč. Ukoliko je posmatramo isključivo kroz prizmu golmana i štopera, videćemo da nam taj deo ekipe donosi najmanje brige. Međutim, kako odbrana kreće od Mitrovića, svedoci smo da to najčešće i nije neka prepreka da bi se ušlo u dubinu naše polovine terena.

Dakle, pitanje je nakon svega jednostavno: da li ćemo stvarati najbolji tim ili ekipu od najboljih pojedinaca. Ako ćemo krenuti ka najboljem timu, napustićemo fudbal iz 70-tih prošlog veka, možda ćemo zaigrati brže, pa i atraktivnije. Takođe, u takvoj postavci tima i igre neće biti važno da li Kolarov ima 35 i treba li mu se zahvaliti, već će biti isključivo važna procena selektora da li igrač može ispuniti zahteve taktike ili to nije u stanju. Sasvim sigurno da neće biti u stanju ako se od levog beka stvara levi štoper samo za jedan meč, ako najbolji defanzivni vezni, pravi fudbalski plej Gudelj mora da igra štopera…

Ostanemo li pri dosadašnjoj praksi da imamo najbolje igrače u 11, trpeće rezultati, navijači će nastaviti sa vređanjem igrača, stvaraće se negativna atmosfera, nalik ovoj u koju smo došli nakon poraza od Škotske.

A kako doći do rešenja? Prvi pitanje je i ono koje se postavlja odmah posle neuspeha u baražu za EP – da li se zahvaliti selektoru Tumbakoviću i potražiti novo rešenje. Za vreme njegovog mandata nije došao ni do igre, ni do rezultata, a čini se ni do ideje o tome kako treba tim Srbije da izgleda u budućnosti.

Pročitajte još: Šta je posle utakmice imao da poruči selektor Tumbaković

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi