Marinko Čengić, lekar koji sve svoje pacijente poznaje po liku i dijagnozi: U slobodno vreme bavi se rukotvorinama i pravi unikatne predmete od drveta, kože i vune

Doktor Marinko Čengić radi kao porodični lekar u Domu zdravlja Sanski Most. Za sebe kaže da je tipičan „seoski doktor“ koji ciklično obilazi šest terenskih ambulanti:

– Poznajem sve pacijente po liku i dijagnozama, čak i većinu seoskih pasa i maca.

Upravo radeći na terenu, Marinko je dobio nadimak Hećim, što je uobičajen narodski naziv za doktora. To mu je dalo ideju za naziv brenda, jer Marinko svakakve zanate ima u rukama:

– Rođen sam u Kruharima, nekoliko kilometara od Sanskog Mosta, davne ili skorašnje 1963. godine. Sumnjam da je selo dobilo ime po izobilju kruha – hleba. Žitelji su ga stolećima više sanjali nego što su ga imali dovoljno. Odrastao sam i školovao se na selu, gde se rintalo da bi se živelo. Do kraja srednje škole sam osam kilometara išao pešice do škole. Medicinu sam studirao osamdesetih godina u Banjaluci.

Proizvodi koji izlaze iz radionice „Hećim“ imaju široku upotrebu: privesci sa imenom nosioca (slova se ručno režu u raznim materijalima, a podloga je drvo), torbe izrađene u kombinaciji drveta, kože i jute. Za izradu torbi koriste se razne vrste drveta, kao što su orah, trešnja, šljiva, tisa, kruška i smrča. Doktor Čengić izrađuje i futrole za lovačke noževe od kože sa drvenim detaljima, srednjovekovne kese po kojima je nastao izraz „odreši kesu“, ukrasne flaše od kože i drveta, kožne futrole za pištolje…

Ljubav prema zanatima doktor Marinko je razvio uz roditelje:

– Odrastao sam uz oca, samoukog majstora – univerzalca: bio je tokar i pravio je noževe, bio je bravar, stolar… Majka je, nakon kućnih poslova, vreme provodila kraj „singerice“. Sklonost ka ručnom radu usađena mi je u tom periodu.

Na toj „singerici“, staroj preko sto godina, doktor Marinko izrađuje razne predmete, ali ne zna kada je tačno počeo da ih pravi:

– Nema datuma ni godine, imam osećaj da se to usađivalo kroz čitav period odrastanja, školovanja, rada. Nikada taj poriv nije bio zbog želje da na tome zaradim. Moje društvo je dobijalo sitne poklone: priveske, kese za sitniš ili dukate, narukvice, razne dekoracije…

Posebno se seća srednje škole, u koju je išao u ručno rađenim kožnim cipelama:

– Kada danas, kao lekar, nakon vremenske distance, sam sebi to psihološki razlažem, zaključak je da je potreba za lepim, za prenos ideje na materijalni plan, isti onaj poriv koji tera čoveka da drugom ljudskom biću kaže lepu reč, da pomiluje ćuku (psa) i macu, da priča sam sa sobom mantrajući na pozitivu i dobrotu. Bez toga bih sve doživljavao kao suvoparnu mehaniku, bez života. Eto, malo Frojda i Froma u mojoj priči.

Pored toga, doktor Marinko iz Sanskog Mosta je pun životnih mudrosti:

– Ružni životni događaji, kao što su nemaština, ratne grozote, porodični problemi, iz petnih žila se trude da od nas naprave nakaze odvojene od naše prave prirode. Problema će sigurno biti i sutra, ne moramo se ni pitati da li ih biti. To je Marfijev zakon.

I tako je svih ovih godina doktor Marinko razvijao svoj hobi, koristio razne materijale, reciklirao i pravio nove, lepe i korisne predmete:

– Svih ovih godina, hobi, reč koja malo kaže o stilu života, prerastao je u tihu strast i sve veću potrebu da se materijalizuju ideje koje se rađaju bukvalno na svakom koraku. Iskoriste se odbačene stvari – komad starog vunenog tkanja, vreća od jute, suva grana tisovine (endemsko drvo, zakonom zaštićeno, u narodu okićeno sujeverem i natprirodnim moćima), stari odevni predmeti… Reciklaža starog, ali se koriste i novi materijali.

Doktoru Marinku je izrada predmeta prilično pomogla u proteklom periodu:

– Protekla godina je poremetila sve životne tokove, posao, putovanja, međuljudske odnose… Hobi je preživeo i preživljava, jer se radi u zatvorenom prostoru, a ideje izviru i u karantinu.

Kako se popriličan broj proizvoda nagomilao, na inicijativu supruge i sina, studenta geodezije u Banjaluci, dogovorili su se da naprave sopstveni brend i otvore malu zanatsku radnju u Banjaluci. I kako bi ga drugačije nazvali nego po nadimku po kojem je doktor Čengić poznat među svojim pacijentima – Hećim.

– Komentari prijatelja i ljudi koji se razumeju u biznis su bili pozitivni, jer mi nudimo nešto čega nema u prodavnicama. To nisu proizvodi iz masovne produkcije već unikati, rukom rađeni. Nema tu strepnje da li će uspeti ili ne, niti mislimo o zaradi. Mnogo mi je važnije da moj sin Arijan oseti puls komunikacije sa ljudima, da proširi vidokrug.

Pročitajte i ovo:

Pijanistkinja za šivaćom mašinom u humanoj misiji

Ništa se ne baca, možda će zatrebati

Od odbačenog escajga do malih umetničkih dela

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi