Potresna ispovest Zlatana Vidovića za 24sedam o filmu „Oluja“: Svaki dan sam prolazio kroz agoniju i patnju

Zlatan Vidović je jedan od onih glumaca čija vas nijedna uloga ne ostavlja ravnodušnim, bilo da je u pitanju film, televizija ili pozorište. Njegovo ime je sinonim za teške, kompleksne i izrazito tragične karaktere koje igra toliko snažno i uverljivo da je s pravom postao jedan od najtraženijih glumaca u regionu, o čijem je talentu i emociji izlišno govoriti. I zato nećemo pogrešiti ako kažemo da spada u red onih glumaca za koje se smatra da samo oni mogu da odigraju određene uloge.

Tanjug/Jadranka Ilić

Jedna od takvih je i ona u filmu „Oluja“, koji je podigao veliku prašinu, u kome Vidović igra dvostruku ulogu. Kroz priču o ovom ostvarenju i svom privatnom životu, pružio nam je intervju koji se čita u dahu i koji otkriva mnogo o ovom čoveku koji je uspeo da ustane posle mnogih oluja koje su ga zadesile i na izuzetan način izgradi ime i karijeru.

Koji osećaj vas ni u jednom momentu nije napuštao od prvog do poslednjeg dana snimanja filma „Oluja“, a koji je, kako je snimanje odmicalo, kulminirao i pomogao vam da obe uloge iznesete na pravi način?

Osećaj prevelike odgovornosti i ogromne časti što sam baš ja dobio priliku da igram tako zahtevnu ulogu u jednom takvom filmu, koji će sigurno biti jedan od najznačajnijih u našoj kinematografiji. Taj osećaj me je držao od početka do kraja, a kako je snimanje odmicalo, shvatio sam da sam privilegovan da ispričam kroz svoj lik, kroz moje biće, deo priče o tom nesrećnom događaju koji je, može se slobodno reći, bio jedan od najtužnijih u modernoj istoriji Evrope i sveta. Srećan što sam učestvovao u tome, i to ću pamtiti čitav svoj život.

Igrate dvostruku ulogu. Dva rođena brata. Vojnika i sveštenika. Kako ste se, uslovno rečeno, delili, ne biste li bili potpuni u oba lika koja su, svaki na svoj način, kompleksna i tragična?

Prvi put sam dobio da tumačim braću blizance koji su dijametralno različiti u svom svetonazoru i u odnosu sa ljudima, ali obojicu veže ista linija, a to je čast. Veoma su časni ljudi, samo što je sveštenik taj koji pokušava da mirom i oprostom dođe do rešenja, do časti, a vojnik je onaj koji se drži starozavetne - oko za oko, zub za zub. On je čovek koji će vam vratiti ako mu učinite zlo, veruje da je Stari zavet pravi zavet, dok je sveštenik čovek oprosta. Trebalo je pomiriti ta dva karaktera koja su u suštini slična, jer su oni jedno biće.

Promo/Omega produkcija

Na meni je bila velika odgovornost da oba lika iznesem verodostojno i uverljivo. Ne znam da li sam uspeo u tome, publika je ta koja to procenjuje, ali sam veoma ponosan na ono što sam radio i mislim da sam dao poslednji atom svoje snage i svog dosadašnjeg glumačkog iskustva i znanja da uradim te uloge na najbolji mogući način. Nekada je bilo i mnogo teško jer sam u istom danu glumio oba lika, ali za glumca je najveća radost i blagoslov kada dobije da tumači tako dobro napisane, značajne i različite likove u jednom filmu.

Nisam osvetoljubiv

Koji lik je bio teži i zbog čega?

Lik vojnika je imao mnogo više scena nego lik sveštenika, tako da je on sa te strane bio teži. Takođe i u fizičkom smislu, u pogledu njegove preciznosti, što se tiče vojne obuke i njegove egzekucije. Bilo je veoma teško prodreti u njegovo psihičko stanje, jer je u pitanju čovek koji je sebi zadao cilj i ne odustaje od njega ni po koju cenu, ni zbog kakve prepreke.

24sedam/Katarina Mihajlović

Lik sveštenika sam pokušao da gradim kao čoveka koji je, ne mogu reći svetac, ali čovek koji zaista veruje u Boga, trudi se da živi po načelima hrišćanstva, spreman je da oprosti svakome, jer je svestan da se zlo ne rađa u čoveku, već da ga okolnosti formiraju u njemu, i ako je čovek slab, on će dopustiti da đavo dođe do njegove duše. To je bio sveštenikov put. Uživao sam gradeći oba lika i za mene je bilo korisno što sam imao priliku da pokušam u sebi da pronađem sve što oni nose, i dobro, i loše. Gluma je zaista predivan posao koji od čoveka, ako se njome bavi kako treba, zahteva mnogo preispitivanja i kopanja po sebi.

Sa čime ste se najviše borili tokom snimanja ovog filma i na ličnom nivou i kao glumac? Šta ste morali da iznedrite iz sebe, što do sada možda niste, kako biste u svakom kadru bili istiniti u svakom smislu?

Najviše sam se borio sa tim osvetničkim motivom. Nisam osvetoljubiv, nisam zlopamtilo, nikada neću reagovati na zlo agresijom ili besom. Mnogo sam smireniji i sklon sam opraštanju. Zbog toga je lik Daneta za mene bio nešto novo, jer nikada nisam igrao čoveka koji je zaista bez skrupula spreman da pronađe krivce za uništenje njegove porodice, odnosno za ubistvo njegovog brata i žene.

Promo/Omega produkcija

Gradeći taj lik shvatio sam da je on iz nekog svog ugla u pravu, jer nema nikoga osim brata i majke, pogotovo što je taj brat blizanac, bukvalno je pola njegove duše izgubljeno, i onda je krenuo u osvetnički pohod. Morao sam sebe nekako da ubacim u tu situaciju, jer imam brata, a svaku ulogu igram iz svog ličnog i emotivnog diskursa, da bih kasnije prešao u građenje lika. Tako da je ta osveta za mene bila novo iskustvo. Mnogo me je koštalo sve to, mnogo sam kopao po sebi da bih shvatio koje su sve okolnosti i uslovi potrebni da bi čovek tako bespoštedno krenuo u osvetu svog brata, i to je za mene bilo jedno značajno filmsko iskustvo.

Spomenik svim ljudima koji su stradali

U pitanju je veoma osetljiva tema, istinita priča, tragična, bolna i potresna. Koliko je to, možda, bio teret, jer ste znali da će ovaj film gledati ljudi koji su preživeli „Oluju“?

Sve se desilo u relativno bliskoj prošlosti, svi se toga sećamo i to je zaista nešto za šta se kaže - ne ponovilo se više nikad. Mi smo ovim filmom pokušali da podignemo celuloidni spomenik svim tim nesrećnim ljudima koji su stradali. Mislim da je to bila i naša obaveza i velika odgovornost, jer je mnogo ljudi napustilo svoje ognjište, a prisila je nešto najgore što čoveku može da se desi, kad te neko bez tvog odobrenja, bez tvog htenja istera sa tvog ognjišta i prekine sve tvoje veze sa zemljom na kojoj si odrastao, gde je tvoja porodica formirana, gde su bili tvoji preci. Veliki teret je bio na čitavoj ekipi, svi smo toga bili svesni, i zato smo toliko požrtvovano radili i, uprkos svim nedaćama koje su se dešavale tokom snimanja, uspeli smo da izguramo ovaj projekat koji će se, verujem, u budućnosti pokazati kao jedan pošten, istinit i potreban film za našu kinematografiju.

Promo/Soul Time Media/Nikola Žakula

Ne krijete da ste ne samo vi, nego i ostatak ekipe, plakali na snimanju i da su mnoge scene bile jako potresne. Šta je bilo najbolnije?

Nikada neću zaboraviti nijedan dan tog snimanja jer smo radili kao jedno biće. Svi smo bili svesni toga da stvaramo nešto što će ostati iza nas, što će nas na neki način označiti u budućnosti, jer se ovakav film, o ovoj temi, snima samo jednom u životu. Svaki dan je bio novi život, svaki dan je bio buđenje i ponovni prolazak kroz tu agoniju i patnju. To vam je kao da svakodnevno proživljavate sve te situacije kroz koje su ti nesrećni ljudi prošli.

Bilo je mnogo onih koji su zaista to doživeli i oni su bili sa nama na snimanju kako bismo što verodostojnije dočarali te situacije u kojima su se našli. Meni je najveća pohvala što mi je mnogo ljudi pisalo da je zaista prikazana suština svega što se desilo i da se dugo nije u bioskopu osetilo kolektivno ćutanje nakon projekcije. Mislim da je to najveći kompliment ovom filmu, što niko iz bioskopske sale nije izašao pun mržnje, već pun saosećanja, ljubavi, tuge i osećaja da nam se to više nikad ne sme dogoditi, ne samo nama, nego nikome.

Zlatan Vidović Promo/ Lihvar

Rat mi je promenio život iz korena

Vi niste osetili posledice „Oluje“, ali jeste dete rata. Šta je najveća rana koju nosite i koja nikada neće zarasti, i koliko vam je to pomoglo u ovom filmu?

Kao dete sam preživeo rat, na svu sreću niko od moje porodice nije stradao i na tome sam veoma zahvalan, ali je bilo jako teško gledati sve te slike kao sedmogodišnji dečak, kada je rat počeo, i pokušavati da prihvatiš da je tvoje detinjstvo naglo prekinuto, ne tvojom odlukom, nego odlukom nekih ljudi na vlasti, ljudi koji su upravljali koncima i koji su tvojoj porodici i tebi promenili život iz korena, preko noći. I ne samo meni, nego svima. Mislim da me je odrastanje u ratu očvrslo kao čoveka i pomoglo mi da izoštrim svoj karakter, da izoštrim empatiju i saosećanje sa ljudima.

Mene je rat naučio da je potrebno biti mnogo saosećajan prema ljudima, da moramo da se okrećemo jedni prema drugima, a ne jedni od drugih. Mislim da je to jedini lek i da smo mi narod koji zaista ima to u sebi. Voleo bih da nam ne trebaju nesreće da bismo shvatili da smo ljudi i da je najlepše kada od sebe dajemo ono najbolje što imamo drugima, jer samo tako najbolje nam se i vraća. Rat me je naučio tome da moramo da budemo više saosećajni i brižljivi jedni prema drugima, i nadam se da nam se nikad više neće dogoditi, jer ljudi na ovim prostorima to nisu zaslužili.

Promo/Sever Zolak

Jovo Maksić je preživeo „Oluju“. Šta vam je pričao o tome, a šta ste u njegovim očima, njegovoj glumi, tokom snimanja ovog filma, videli, a da je neizrecivo i podjednako bolno. Kakve rane on nosi?

Jovo je sve to doživeo na svojoj koži i meni je, kao njegovom prijatelju i kolegi, bilo neprocenljivo iskustvo da delim kadar sa njim. On je bio taj koji mi ni u jednom trenutku nije dozvolio da bilo šta slažem u kadru, da budem neistinit, da pokušam da idem linijom manjeg otpora, i na tome sam mu mnogo zahvalan. Mislim da je Jovo jedan od naših najboljih glumaca i to je dokazao ovom ulogom, ne samo zato što je bio učesnik tih nesrećnih dešavanja, već zato što je veoma otvoren i empatičan čovek koji shvata ljudsku muku i tugu. I inače mislim da glumac ne može da bude odličan u svom poslu ako nema sve te osobine, jer mora da bude otvoren da bi shvatio tuđe sudbine, tuđe nevolje i radosti i da onda to prenese na veliko platno. Ne mogu da zamislim ovaj film bez Jove Maksića.

Pun mi je kofer određivanja ko je čiji

Komentari u Hrvatskoj su, blago rečeno, jezivi, kako u određenim medijima, tako i od strane običnih ljudi. Kakav je vaš stav prema tome i da li se uopšte obazirete na njih?

Ne vidim potrebu da komentarišem ono što se piše u medijima, ne samo hrvatskim, već bilo kojim. Meni je, kao glumcu, najbitnije šta publika kaže, jer zbog publike stvaram, a to što će neki mediji proglasiti film za propagandni ili kakav god, to zaista na mene ne utiče ni kao na čoveka, ni kao na glumca. Prestao sam davno da čitam te stvari, još od “Dare iz Jasenovca”, i mislim da svi to treba da urade. Zaista verujem da film treba da posmatramo kao umetničko delo i da na osnovu toga tražimo greške ili mane u njemu, a ne kroz prizmu toga da li je on politički pamflet ili nije. Mislim da „Oluju“ svi treba da pogledaju otvorenog srca jer je zaista antiratni film, i ponovo ću reći, ne obazirem se uopšte na komentare iz medija iz bilo koje države.

Promo/Dara iz Jasenovca

Mislite li da se srušeni mostovi više nikada neće podići? Ako posle 30 godina nailazimo na komentare tipa „film sa srećnim krajem“ i mnogo gore, a slično je bilo i sa „Darom iz Jasenovca“, koliko zaista više nema nade?

Ja sam optimista, ali je teško, naravno, jer nas mediji non-stop zapljuskuju nekim strašnim stvarima i mržnjom. Mislim da je medijska slika iskvarena i da velika odgovornost pada baš na medije jer moraju da pozivaju na mir, a ne na mržnju. Meni je više zaista prepun kofer svih tih određivanja ko je čiji, ko je s kim, ko je kakav. Ja samo želim da svi ljudi na ovim prostorima o kojima pričamo, na kraju krajeva istim jezikom se sporazumevamo, shvate da je jedini put prosperiteta da sarađujemo, da živimo jedni s drugima i da nam bude lepo.

Mislim da je umetnost najbolji pokazatelj toga jer mi sada svi sarađujemo. Kolege iz Hrvatske, iz Bosne i Hercegovine, Srbije, Makedonije, Slovenije… Mislim da bi svi trebalo da idemo tim putem, a ne da se konstantno obaziremo na to šta je i kako bilo. S druge strane, treba pričati o tim stvarima, svako iz svog ugla, kako nam se ne bi ponovo dogodile, i treba da budemo veoma obazrivi jedni prema drugima, a ne da svako priča svoju verziju istine. Na kraju krajeva, bitno je samo da nam se to zlo ne ponovi i verujem da se svi mostovi mogu ponovo sagraditi.  

Promo/Dara iz Jasenovca

Može li se „Oluja“ uporediti sa „Darom iz Jasenovca“? Šta je ono u čemu ste našli najdublju sponu?

Samo u kontekstu da je to projekat od nacionalnog značaja, koji je konačno počeo da priča o ranama iz prošlosti o kojima smo ćutali iz ko zna kojih razloga. Što se tiče nekog žanrovskog i filmskog pristupa, mislim da su to dva sasvim različita filma. Dakle, što se tiče nacionalnog značaja i osvešćenja o tome da treba da progovaramo o stvarima koje nas bole, tu se mogu povući neke paralele. Meni je drago što sam igrao u oba filma, jer mislim da su već stekli status koji je za mene kao umetnika veoma značajan i mogu samo da budem zahvalan što sam bio učesnik u oba projekta.

Nikada u životu nisam odustao

Koje oluje su vas u životu oborile na kolena, a kako ste ustali i nastavili dalje?

Bilo je mnogobrojnih oluja, kao i u svačijem životu, i uspona i padova, i na ličnom, i na profesionalnom planu, ali ja sam veoma uporan čovek i mene je veoma teško umoriti i obeshrabriti. Ne bih rekao za sebe da sam hrabar, možda jesam, ne znam, to treba drugi da procene, ali da sam uporan, jesam. I iz svih oluja koje su me zadesile, koje su me bacale da se razbijem o hridi, pokušavao sam da nešto naučim i da ponovo krenem koliko god bilo teško. Nikada u svom životu nisam odustao. Na to sam najviše ponosan. Koliko god da me je nešto bolelo, uvek sam nastavljao dalje.

Zlatan Vidović, predstava "Zločin i kazna" Promo/Drago Vejnović

Gde se sklanjate od oluja u životu, kada želite mir, tišinu, običan dan, daleko od svega?

Imam nekoliko svojih oaza. Najveća mi je druženje sa mojom ćerkom Lenkom, gledanje njenih treninga tenisa. I moj odlazak u teniski klub, gde takođe nekad treniram, kao i često druženje sa drugarima iz kluba. Okrećemo jagnjad, pravimo kotliće, slušamo dobru muziku, sviramo, pevamo, ne pričamo o politici... Gledamo sport koji god da je. Mnogo volim sport. Sport i muzika su ventili koji mi mnogo znače, a na trećem mestu je literatura. To su moja utočišta kada se mnogo umorim od posla. Ozbiljno radim na razgraničenju poslovnog i privatnog u svom životu i to mi pomaže da idem dalje.

Navikli smo da vas gledamo u teškim i tragičim ulogama, i to očigledno jeste vaš habitus. S druge strane, privatno ste veoma vedar, nasmejan, pozitivan i, čini se, srećan čovek. Kakav je to kontrast u vama, tolika tuga, bol i mrak koji vidimo na ekranu i na sceni i tolika svetlost s druge strane?

Mislim da svaki čovek ima u sebi i mrak i svetlost. Mene su zaista u poslednje vreme, i u pozorištu i na filmu, pronalazile uloge koje su poprilično teške, mračne, kompleksne, uloge likova koji su prošli kroz neverovatne životne situacije i okolnosti. Jeste to u suštini teško, ali je to za moj habitus nešto najznačajnije, jer se ja kroz te uloge oslobađam negativne energije, svih viškova koje imam.

Zlatan Vidović, predstava "Derviš i smrt" Promo/Drago Vejnović

Pokušavam da sebe nekako poboljšam kroz takve uloge, da doživim svoju ličnu katarzu, da naučim nešto, da napredujem, da naučim više da opraštam, da volim ljude, jer su svi ti likovi koje sam igrao imali velike nesreće u životu i mislim da moramo nekako da budemo mnogo tolerantniji. Ponavljam to iz odgovora u odgovor, ali zaista smatram da je to najveća stvar koju možemo da učinimo u svom životu, da budemo tolerantni i bez predrasuda.

Ne nailazim na ljubomoru

Vaša karijera u poslednje vreme zasluženo dobija svoje važno mesto, sve veće i šire. Stekli ste ime i poštovanje. Ipak, zna se da se uspeh teško prašta. Jeste li već naišli na one koji to ne mogu da učine kada ste vi u pitanju?

Okružujem se ljudima koji su pozitivni i vedri, ljudima koji me dugo znaju, sa kojima pričam o svemu, tako da ne nailazim na sujetu i ljubomoru. Ima ih, kao u svakom poslu i bilo kojoj sferi života, ali trudim se da ne upijam negativnu energiju. Nekad bude teško i ne može čovek uvek da se odbrani od negativnih stvari, ali pokušavam da gledam napred, da radim na sebi, da se okružujem ljudima koji su bolji, pametniji i uspešniji od mene u bilo kom pogledu, ne samo po pitanju karijere. Čitavog života sam se vodio tom maksimom da se družim sa ljudima od kojih mogu da učim i to mi je kao čoveku mnogo značilo.

Na Kanskom festivalu će ove godine premijerno biti prikazan film Terensa Malika „The Way of the Wind“ u kome igrate uz holivudske glumce. Kakva je vaša uloga, o čemu se radi u filmu i kakva iskustva nosite?

To je bilo jedno nezaboravno iskustvo za mene. Snimao sam u Rimu i na Malti u društvu Bena Kingslija, Marka Evansa, Džozefa Fajnsa i ostalih holivudskih velikana. I dan-danas ne mogu sebi da dođem da se to zaista desilo. Film govori o poslednjih sedam dana Isusa Hrista, a ja glumim centuriona koji hapsi Svetog Petra i pribija ga na krst, i tom prilikom doživljava pročišćenje i shvata da je to što radi pogrešno. Zatim se okreće od tog zla i prljavštine i pokušava da spasi svoju dušu. Zaista jedna, ne mogu reći velika, ali kompleksna i zahvalna uloga. Jedva čekam da film izađe i nadam se da ću otići na premijeru u Kan i pogledati taj film. Beskrajno se radujem tome.

Tanjug/Jadranka Ilić

Šta, pored toga, možemo da najavimo od novih projekata u narednom periodu?

Trenutno radim na snimanju druge sezone “Pevačice”, koja će biti zaista uzbudljiva, i mnogo toga nepredvidivog nas očekuje u nastavku koji je odlično napisan. Posle toga bi trebalo da u maju počnem da radim jedan film o kom još ne smem da pričam. Na jesen me očekuje jedna zaista zanimljiva serija i saradnja sa rediteljem sa kojim sam već ranije radio, ali i o tome ne smem da otkrivam ništa. U junu me čeka jedan veliki film. To je to, za sada. Uglavnom ima posla, ima dobrih projekata, samo Bože zdravlja, kao što uvek kažem na kraju. Samo da je zdravlja i sve ostalo će doći.

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi