Slavko Sobin za 24sedam: Znam zašto neću pročitati ovaj intervju

Slavko Sobin je zajeban lik. Opasan glumac, koga trenutno gledamo u aktuelnoj seriji „Pad“, i tek ćemo, u mnogim regionalnim i inostranim projektima, kojih i iza i ispred sebe ima mnogo. Čovek sa mora koji živi u šumi, koji snima scene u zatvoru i piše knjige za decu, koji ne daje intervjue, a onda pošalje odgovore u roku od sat vremena i kaže: „Ne pizdi, nikad u životu nisi duže pisao pitanja nego što si čekao odgovore.“ Jednu svoju kolumnu je nazvao „Prestani, jebote!“, ima crveni rokovnik i radi na tome da bude nežan. Prema sebi i drugima. U ovom intervjuu to nije bio. Srećom! Ali jeste iskren i otvoren, svoj, istinit i pošten. Zato se i on i ova priča toliko razlikuju od mnogih drugih. Opet, srećom!

Foto: Privatna arhiva Slavka Sobina

S obzirom na to da ste na Akademiju došli u gipsu i krvavi, kada sagledate svoju dosadašnju karijeru, da li se ona čuvena „slomi nogu“, ili šta je već bilo slomljeno u vašem slučaju, pokazala istinitom za sreću i uspeh? 

Odmah ću da eliminišem aspekt sreće na svom putu, jer ne verujem u sreću. Sreća i talenat su mi dva pojma koja ne znače ništa u poslu. Verujem samo u disciplinu i predan rad. Ali jedna zanimljivost iz te priče je da sam prilikom te saobraćajne nesreće dobio jako gadan ožiljak ispod desnog oka za koji sam, tada još verujući da sam lep muškarac, mislio da će mi naštetiti u karijeri jer me poružnjuje. Petnaest godina kasnije, gledajući unazad, za svaku ulogu koju sam odigrao ožiljak su mi dodatno naglasili. Tako da definitivno mogu reći da je iz svega proizašlo nešto što mi je jedan od zaštitnih znakova. I definitivno više ne mislim da sam lep muškarac, ali baš kao i sreća i talenat - jebeš lepotu.

Šta ste u svom koferu, a šta u svom srcu i glavi poneli kada ste otišli u Ameriku, a šta je u njima bilo kada ste krenuli nazad?

Iskreno, u srcu sam poneo jako malo, to sad zvuči loše, ali evo objašnjenja. Znao sam šta želim da postignem i ko želim da postanem i ni u jednom trenutku nisam dozvolio da me emocije zadrže kod kuće. Znao sam da imam potpunu podršku i ljubav roditelja i prijatelja, i to mi je bilo dovoljno - znati da ako ništa ne uspe, uvek imam dom. U mozgu sam poneo još manje. Niko nije pametan sa 18, a pogotovo ne kad odeš u Los Anđeles. Želim da budem dobar uzor mladima, pa ću o tim godinama za sada samo reći da sam svoje obaveze obavljao odgovorno. Ostalo, manje-više. Vratio sam se nazad s jednim čvrstim osnovnim znanjem, spreman da počnem da radim. Kažem osnovnim, jer mislim da se o ovom poslu najviše uči kroz praksu i lično razvijanje.

Foto: Privatna arhiva Slavka Sobina

Kao kakav čovek ste se vratili, šta ste zatekli, a šta prvo uradili?

Nisam ja za te četiri godine prekinuo dotok informacija ili kontakt sa kućom, nije se jedno odvijalo u odvojenom svemiru od drugog. Znao sam po povratku samo to da više ne mogu da budem dete svojih roditelja u smislu neke samoodrživosti, znao sam da više nemam opravdanja ako nemam para i posla i da je veme da pokažem da se njihova žrtva isplatila. Čudno je to, ništa me nije više povezalo sa roditeljima od udaljenosti od njih.

Mnogo puta sam odabrao pogrešan put

Kako ste odabrali pravi putokaz ka putu na kome ste danas, i kao umetnik, i kao ličnost?

Tako što sam puno puta odabrao pogrešan. Još uvek ne znam u potpunosti ko sam, pogotovo kao umetnik, ali znam ko nisam i koja verzija sebe nikad ne bih hteo opet da budem. Ne postoji pravi putokaz, ne postoji prečica, postoji samo to da svaki dan moraš da ideš korak napred, negde ćeš sigurno doći.

Ko vas je, odnosno šta vas je najviše izgradilo kao glumca i čoveka, i u čemu je u tome bila vaša najveća zasluga?

Roditelji. Neki profesori. Knjige. I ljubav. Ne kao partnerska ljubav, nego generalno ljubav prema poslu, prema ljudima, prema životu. Moja zasluga? Ne znam. Možda to što ne odustajem.

Foto: Privatna arhiva Slavka Sobina

Šta je najznačajnije što ste stekli svojim ulogama u inostranim projektima?

Prvenstveno svaki idući projekat. Kao što rekoh, korak po korak. Još uvek mi je posao prioritet, doduše to mogu da kažem jer mi je ostatak života sređen, pa ne moram njime toliko da se bavim koliko karijerom. Inostrana karijera je kao jedan dugački hodnik gde otvaraš vrata po vrata i ulaziš u, poželjno bi bilo, sve veće sobe. Tako nekako mapiram to u svojoj glavi. S privatne strane sam upoznao mnogo ljudi koji su mi inspiracija, koji me izazivaju da budem i bolji čovek i sposobniji glumac. I naravno, putovanja. Mnogo volim plaćena putovanja (smeh).

U Hrvatskoj ste jedan od vodećih glumaca. Je li to teret ili ono čemu ste težili?

Ono čemu sam težio, i ne mislim da sam to još postigao.

Gadim se sebi kad povredim ljude

Uskoro ćemo vas gledati u seriji „Pad“. Kakva iskustva nosite iz te priče?

Savršena. Ali bukvalno savršena. Obožavam i Bojana Vuletića, koji dozvoli glumcu da se igra i da igra, kompletnu ekipu - snimati u maloj zatvorskoj sobi s glumcima koji mi imponuju, kojima se divim, koji ti daju podršku da budeš ravnopravni kolega. Obožavam taj scenario, obožavam sve što ta serija nosi u sebi i jedva čekam da je pogledam kao publika.

Koji pad vam je bio najteži u životu, a šta vam je pomoglo da ustanete? 

Ne znam kako je moguće da mi ništa ne pada na pamet. Gadim se sebi kad povredim ljude, i to su jedine stvari koje ne uspevam sebi da oprostim. Sve što se lomi na meni samom je rešivo i posle toga ustanem lako.

Promo/Firelfly Productions

Šta je bilo najteže do sada uraditi na setu, na sceni, i u životu, a da na kraju jeste bilo pobeda nad samim sobom?

Zvuči banalno, ali za ovaj projekat koji trenutno snimam sam imao veoma kratak rok da naučim turski, ali perfektno. Ne na "ha, ha" nivou, nego perfektno. Koliko sam uspeo pokazaće nemilosrdni internet kad počne prikazivanje. Ali svakome ko zna turski će biti jasno o čemu pričam i koliko je teško to što sam postigao. U pripremama sam hteo da odustanem sto puta i da im kažem da pronađu drugog glumca. Nisam odustao, i to se po stoti put pokazalo pametnom odlukom.

Nisam ja kriv što imam komad nosa

Opisuju vas kao misterioznog, talentovanog, uspešnog, popularnog, privlačnog, harizmatičnog... kada se sklone svi ti kliktabilni izrazi - ko je Sobin?

Nemam pojma. Tražim se. Šta god da kažem, postoji i verzija mene koja to pobija. Znam samo da se ne definišem nijednom od gore navedenih reči. Nadam se da su neke tačne, ali mi nisu baš bitne. Mogu da kažem šta pokušavam da budem. Pokušavam da budem nežan. Prema sebi i drugima. I kad bih mogao da biram jednu stvar koju će na kraju dana ljudi reći o meni, to je to. Da li uspevam, nemam pojma, jer sam i brutalno strog, a da li to može da ide zajedno, ne znam.

Foto: Privatna arhiva Slavka Sobina

Šta je mnogo važnije od svih tih epiteta?

Vredan i pošten.

Jeste li nekada nosem parali nebo, idealizujući sebe zbog velike popularnosti, i čime ste razbili taj ideal?

Nisam ja kriv što imam komad nosa. Prvo, ne smatram se baš toliko popularnim. Nikada u životu mi nije bio narušen mir, pa samim tim mislim da sam umereno popularan. Ili kako volim da kažem, taman koliko treba da znaš da ono što radiš ima odjek. Ali nemalo puta sam veličao svoju disciplinu, svoju pravičnost, svoj doprinos nekom projektu, veličao to što kao treniram u zoru svako jutro, čitam osamsto knjiga, meditiram, bukvalno sam umislio da sam nindža, a ne osoba. Gledajući unazad, nije baš bilo ni tačno ni bogzna kako bitno.

Foto: Privatna arhiva Slavka Sobina

Radim to često, verovatno i ovaj intervju tu i tamo odiše time da zvučim kao da sam popio svu pamet ovog sveta. Ali mislim da to nekako dođe kad čovek pokušava da radi na sebi. Nešto osvestiš koliko treba, nešto previše, a sve zvuči super pametno u komunikaciji. Zato mrzim da pričam sa ljudima koji intenzivno rade na sebi i zato verovatno neću pročitati ovaj intervju jer tačno mogu da zamislim koliko sam naporan u nekim delovima.

Sreća me mnogo lakše rasplače od tuge

Deluje da ste medijski i privatno otvorena knjiga. Ipak, koliko su to samo one stranice koje vi otkrivate, a ne one za koje drugi misle da su ih sami pročitali?

Vi očigledno jako dobro čitate između redova, ali sve što sam ikada ponudio o sebi uvek je bilo zapakovano i kamuflirano u nešto drugo, nikad laž, ali nikad ni dopuštanje nepoznatim ljudima da mi ulaze u život. I tako će uvek biti. Idealno bi bilo da me publika nikad ne upozna potpuno, osim kroz uloge.

Pišete knjige za decu. Šta kažu deca, a šta dete u vama?

Deci se sviđaju, a onda i meni. Mislim da je sve što napišem bezveze dok mi neko ne kaže suprotno. Knjige zaista pišem iz nekih najtoplijih delova mog bića, pa ako bi bile loše, to bi više govorilo o meni nego o njima.

Promo/Firelfly Productions

Ponekad se stiče utisak da ste samotnjak. Živite sami, u kući u šumi. Šta proizilazi iz vaše samoće i ćutanja? Suze ili smeh?

Suze najčešće iz ogromne sreće. Sreća me mnogo lakše rasplače od tuge. Iz samoće i tišine proizilaze najbolje ideje i neverovatna otkrića o samom sebi. Ustajem u 4.30 samo da bih imao tišinu sat vremena. Najodraslija spoznaja je bila kad sam shvatio da samoća i dosada nisu ista stvar, već dijametralno suprotna. Doduše, van ovih sat, sat i po vremena, nema puno stvari koje ću prećutati bitnim ljudima. Mislim da je komunikacija o svemu osnova svakog dobrog odnosa. Nisam iz porodice koja gura stvari pod tepih, pa ne znam ni ja tako.

Šta vas je najviše bolelo u životu? 

Bubrežni kamenac i gubici voljenih ljudi.

Prestani, jebote!

Šta krije vaš crveni rokovnik? Šta je najnovije što ste zapisali u njemu?

Evo danas:

Shoot

Trening

Piši „Dr Jabuku“ sat vremena

Odgovori na intervju

Hvala na _____, zdravlju roditelja, miru

Make someone's day wonderful

Foto: Privatna arhiva Slavka Sobina

Kada ste i zbog čega sebi poslednji put rekli: „Prestani, jebote!“

Juče kad sam se u glavi unapred svađao sa producentom projekta koji snimam, s pretpostavkom da će me danas udariti nečim. Sve je OK. Nije me ni pogledao.

Gde je vaš bokun mora i komad neba?

U mojoj kući u šumi, daleko od mora.

Šta čini vašu sreću?

Samo ljubav.

Al' si ga nasr'o

U kakav svet odlazite daleko od filma, pozorišta, crvenih tepiha, Instagrama i popularnosti?

Ne odlazim u taj svet. To je svet u kojem živim, pa kratko samo skoknem do ovih gore nabrojanih stvari. Moj svet je potpuno netaknut činjenicom da mi je opis posla - glumac. I nekad bih voleo da to znaju svi, ne samo moji najbliži. Gluma je posao koji obožavam. Ali ja nisam "glumac Slavko Sobin" kao što moj prijatelj nije "zubar Matko Božić" ili moj otac "inženjer Marin Sobin". Stvarno ne nosim neki osećaj privilegovanosti nazivajući se glumcem ili umetnikom, naprotiv, ne sviđa mi se definisanje zanimanjem. Nije baš da spasavam živote. Super se zabavljam i nadam se da zabavljam i druge.

Foto: Privatna arhiva Slavka Sobina

Šta su budući planovi?

Za mesec dana završavam seriju za Dizni i onda me čekaju još dva strana seta do kraja godine. Nestvarno sam zahvalan razvojem karijere, puno stvari tek treba da se pojavi, što manjih, što većih. Posao u kombinaciji s privatnim životom mi zaista pruža osećaj da sam negde nešto i tačno napravio.

Šta će Tihana Lazović reći na ovaj intervju?

Al' si ga nasr'o.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi