Ivana Roščić za 24sedam: O „paklenom“ filmu i borbi za život

Ivanu Roščić upoznali smo u seriji „Pogrešan čovek“, koja je postigla veliki uspeh u regionu, a trenutno je gledamo u aktuelnom filmu „Stric“, u kome uz Mikija Manojlovića i Gorana Bogdana igra jednu od najzahtevnijih i najboljih uloga u svojoj karijeri. Ovo nesvakidašnje ostvarenje bilo je povod za ovaj intervju, u kome smo otkrili niz zanimljivih stvari o ovoj glumici koja je, pored značajnih uloga u Hrvatskoj, snimila film sa još jednim velikim srpskim glumcem, a o sebi govori vedro, nasmejano i optimistično, uprkos borbi koju je vodila nedavno, kada joj je pukla aneurizma u mozgu. Pobedila je i još više zavolela život, glumu, sebe. I to se oseća u svakoj njenoj rečenici. 

Promo/Robert Gašpert

Po čemu se film „Stric“ najviše razlikuje od svega što ste do sada ostvarili u svojoj karijeri?

„Stric“ je aspolutno drugačiji film od svega što sam do sada snimila. Drago mi je što je to „drugačije“ prepoznato, tako da je film od svoje premijere u Karlovim Varima do sada bio na 26 festivala i osvojio 16 nagrada.

Kada vam je ponuđena ova uloga, koja je teška, složena i zahtevna, u vrlo autentičnoj priči, da li ste imali dilemu hoćete li moći da je odigrate, a šta je presudilo da je prihvatite i iznesete maestralno?

Hvala vam na lepim rečima. Davida i Andriju poznajem još od Akademije, sa njima sam radila mnogo njihovih studentskih filmskih vežbi i snimila njihove diplomske filmove, koji su imali dosta uspeha. Posle nas je život odneo raznoraznim putevima, medutim, kad su dobili finansije za svoj prvi film, pozvali su me. Nisam se nimalo dvoumila, scenario je bio potpuno sulud i morala sam nekoliko puta da ga pročitam da bih pohvatala sve niti u njemu. Kad dobijem nešto da pročitam, bilo da se radi o filmu ili pozorišnom komadu, uvek mi je bitan prvi osećaj, volim da je to strast i želja da baš to radim, da imam radnu hemiju sa saradnicima. Bez strasti je sve dosadno, a osrednjost me ubija.

Promo/Sara Moritz

Šta je bio najveći izazov u kreiranju ovog lika i koliko ste morali da napravite otklon od sebe, da se „poništite“ i krenete u mračnom i nepredvidivom pravcu?

Da ne bih previše otkrivala radnju filma, reći ću da mi je najveći izazov bio da živim sa spoznajom da jedan veliki deo jezgra nedostaje, da ga nema i da ga možda više nikada neće biti. Najintrigantniji mi je bio unutrašnji razgovor moje junakinje sa samom sobom, jedan vrlo izazovan razgovor. Uopšte nisam mislila na sebe gradeći lik, naravno, uvek sam prisutna, to je nemoguće zaobići, ali kad radim na nekoj ulozi volim otklon, volim da sam ta osoba, a ne ja. Gluma je za mene igra, ne volim da je mistifikujem, volim da se igram, da isprobavam, više volim i da pogrešim nego da uvek plivam u istoj vodi.

Promo/Festival autorskog filma

Goreli smo svi zajedno

Šta ste iznedrili iz sebe, što možda niste u drugim ulogama, s obzirom na specifičnost priče, a da je predstavljalo zahtevan korak?

Uvek mi je teško da odgovaram na pitanja o samoj gradnji uloge iz jednog vrlo prostog razloga, zato što od snimanja do izlaska filma ponekad prođu i dve godine, a u te dve godine se svašta dogodi i jednostavno zaboravim inpute koji su me tada nosili. Sa ove vremenske distance i razmišljajući u ovom trenutku o tome šta sam „svoje" dala, rekla bih da je to usud. Usud da se suprotstavi stricu, bez obzira na strah koji joj on uliva.

Direktan ste partner sa Mikijem Manojlovićem i Goranom Bogdanom koji spadaju među najbolje glumce regiona. Jeste li bili između dve vatre, ili ste ravnopravno „goreli“ svi zajedno?

Aposolutno smo zajedno „goreli“. Sa Mikijem me veže nežno prijateljstvo, često se čujemo, a pričamo najmanje o glumi. O njemu bih mogla da napišem elaborat. Goran je moj najbolji prijatelj, tako da je time sve rečeno. Set je, uslovno rečeno, mali, četiri vodeće uloge. Igralo se tako da smo se, bez obzira na apsurde u kojima smo se nalazili, mnogo smejali.

Smeh je bio rasterećenje od svih teskoba koje su sa sobom nosili film i naše uloge. Osim Mikija i Gorana, tu je i Roko Sikavica. Sva trojica su partneri koje čovek može samo da poželi. Svi smo imali želju da radimo najbolje što možemo i pružimo svoj maksimum, i mislim da smo u tome uspeli. 

Promo/Sara Moritz

Mikijeva uloga je često opisivana kao uloga strica iz pakla. Za one koji će ga tek pogledati, šta je još „pakleno“ u ovom filmu?

„Stric“ je u sebi objedinio nekoliko manijakalnih crta, uključujući sadizam, nacionalizam, klerikalizam, tradicionalizam. Ne postoji prostor za razumevanje, postoji za raspoznavanje. Naspram nas troje, stric je anahron, ne korespondira s vremenom. Za one koji će tek pogledati film, uvek u šali kažem da ih čeka dosad najbolji Božić.

Kakva je bila atmosfera iza kamera i šta ćete uvek pamtiti od tih momenata koje publika ne vidi?

Najbolje i najduhovitije anegdote su one koje nisu za javnost, a bilo ih je i te kako.

Šta vam je na ličnom nivou, a onda i kao glumici, donelo ovo ostvarenje?

Satisfakciju, jer sam imala mogućnost da igram jedan kompleksan i snažan lik kao što je Majka, u jednom tako ludom filmu.

Promo/Sanja Tušek

Nežan glumački div

Šta nam možete reći o filmu „Garbura“, u kome igrate sa Ljubomirom Bandovićem? Opet Božić koji krije opasne i mračne tajne?

Film „Garbura“ Josipa Žuvana je takođe njegov prvi film. Imao je premijeru na festivalu u San Sebastijanu. Ljubu sam upoznala neposredno pre početka snimanja. Dok sam živela u Beogradu često sam gledala tog diva u pozorištima. Ne samo što je div stasom, on je i glumački div, ali pre svega nežan div i divan čovek. Saradnja sa njim je bila lagana i baršunasta.

Serija „Pogrešan čovek“, kroz koju vas je upoznala publika u Srbiji, i dalje se reprizira, kako ovde, tako i u Hrvatskoj. Jeste li se u međuvremenu oslobodili svih pogrešnih ljudi u svom životu i šta vam je to donelo?

Serija je postigla veliki uspeh i donela mi je, pre svega, poznanstva koja i dan-danas negujem. Prijatelje i saradnike biram intuicijom, i dosad se nikada nisam prevarila. Svih pogrešnih odnosa sam se oslobađala, nekad lakše, nekad teže. Snimanje te serije je trajalo dugo, na moju sreću, jer sam tada godinu dana živela u Beogradu koji zaista jako volim i rado mu se vraćam. Volim da idem na neka svoja mesta, da sedim u kafanama sa drugarima ili da samo „blejim“.

Promo/Tomislav Krišto

Kako danas gledate na svoje greške i jeste li naučili da praštate sebi?

Mnogo toga iz prošlosti bih promenila, ali pošto je to nemoguće, prošlost ostavljam tamo gde joj je mesto. Lako praštam drugima, ne mogu da živim a da me vode loše emocije, mržnju takođe zaobilazim. Volim da mi je lepo, da sam nežna prema sebi i drugima. Sebi teže praštam, ali uspevam, svakodnevno učim o životu i sebi.

Iza vas je 20 godina karijere, pred vama toliko toga. Kada se okrenete, kakav je osećaj?

S obzirom na to gde sam prostorno, ipak se okrećem s osmehom na licu. Idemo dalje, maraton još uvek traje.

Promo/Robert Gašpert

Viva la vida

Prošle godine vam se dogodila situacija koja je umalo mogla da vas košta života. Javno ste govorili o tome. Koliko vas je sve to promenilo, i u čemu najviše?

Fragilnost života je oduvek prisutna, uvek sam je bila svesna. S druge strane, uvek misliš i nadaš se da ćeš živeti dugo i kvalitetno, a onda ti se dogodi, kao što se dogodilo meni, blizak susret sa smrću. I svi moji temelji su se uzdrmali, trebalo mi je mnogo vremena da se bukvalno odšokiram. Zatim je usledio proces ozdravljenja, koji je bio izazovan. Ne mogu da kažem da se nešto radikalno promenilo, ali te takav događaj definitivno obeleži.

Desilo vam se nešto što dokazuje da se u životu sve može preokrenuti u sekundi i nestati. Ovo je bila vaša najveća borba. Šta je bilo najsnažnije oružje?

Najsnažnije oružje je bila ljubav - ljubav prema deci, mužu, sebi, životu. Bez obzira na sve nevolje koje nosi, a ume da bude jako okrutan, život je lep, toliko je lepote na ovom svetu - priroda, svemir koji nas okružuje, filmovi, muzika, umetnost sama po sebi, a to su sve motivi za borbu, za neodustajanje, barem u mom mikrokosmosu.

Promo/Sanja Tušek

Čemu se uvek vraćate kada odete u Split, i šta prepuštate moru?

Vraćam se prvenstveno svojoj familiji u Splitu, tati, bratu, nećaku i svojim divnim tetkama. Sam zvuk mora čini me spokojnom, a more najviše volim u jesen i proleće. Letnje vrućine u kombinaciji sa splitskim betonom znaju da budu nepodnošljiva kombinacija.

Kakvi su profesionalni planovi u narednom periodu?

Čeka me snimanje jedne serije u Hrvatskoj. Sa Davidom i Andrijom radim na našem novom filmu, a sve ostalo što dođe, neka dođe. Viva la vida!

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi