Andrej Šepetkovski za 24sedam: Nemam više rana, ostali su ožiljci

Šepet nikada ne priča šapatom. Glasan je i konkretan, otvoren i jasan, emotivan i stamen, svestan ko je, šta je, gde je i šta želi. I kao glumac i kao čovek. Odgovore na sva pitanja u ovom intervjuu pretvorio je u male fusnote svoje životne priče, duboke i važne, otkrivajući mnogo o sebi, o nekim stvarima o kojima nije često govorio, koje njegovom portretu daju još jednu izrazitu nijansu - boju iskustva. Andrej kaže: „Dat mi je dar života i putokaz za večnost. Pa zar to nije dovoljno za neprestanu radost?“. Izgleda da jeste. I ne samo to. Ostalo otkrivamo kako u redovima koji su pred vama, tako i između njih.

24sedam/Katarina Mihajlović

Kada izgovorite „ala je lep ovaj svet“, na šta pomislite, a da jeste ono što vaš svet, ali i svet generalno, čini lepim? 

Ne pomislim na film, već baš na pesmu Čika Jove Zmaja, koja podseća na to da nam je zadatak da budemo radosni i da primetimo i slavimo božju tvorevinu. Podseća me na ljubav. I na to da treba da budemo kao deca. 

Sa kojim lavovima ste do sada u životu šetali, a da su imali značajan uticaj na vas kao ličnost i umetnika? 

Sa mnogim progonjenim, previše darovitim borcima za koje nikada niste čuli. Svet se često boji njihove snage i slabiji se udružuju da ih odbace i unište. Sve to iskustvo upućuje na razmišljanje o smislu rada, a ono je u darivanju. Ako iskrenim delom makar jednog čoveka promenimo, obradujemo, pokrenemo na put samoispitivanja, dovoljno je!

Šta vas je vraćalo na pravi put kada ste, tokom nekih šetnji, zalutali, našli se u magli, u mraku, i koji povratak je bio najteži? 

U teškim trenucima me je na svetlost vraćala pomisao da je ceo život avantura, bajka u kojoj sam glavni junak. A u svakoj bajci mora da se pobedi aždaja i da se pređe sedam planina. I da se ne klone. Najteži mi je bio povratak posle duge pauze u poslu, no tada sam akumulirao iskustvo koje sada prenosim. Na radost drugih, nadam se.

24sedam/Katarina Mihajlović

S ponosom nosim ožiljke, kao ordenje

Šta vas uverava da danas, u ovim godinama, uz životno i profesionalno iskustvo koje imate, koračate pravim putem?   

Osluškujem da li mi je mirno srce. Pa ako jeste, znači da radim dobru stvar. Ohrabrenje su i ozarena lica publike koja mi prilazi i dokaz da je kroz neko delo preneta ideja. 

Da li ste u životu morali da naučite da budete lav, a na koji način mu niste dozvolili da vas pretvori u zver? 

Nedaće su korisne i mnogo se kroz njih nauči. I postaje se jači. A borba traje dok smo živi. Najvažnija je ona sa zveri u nama samima. Tako da nema mesta opuštanju i uljuljkanosti ako se obmanemo i pomislimo da je zlo u nama pobeđeno. 

Koje rane ste sami zacelili, a koje nikad ne zarastaju, već im samo menjate zavoj? 

Čudesna je moć ljudske regeneracije. Ništa ja nisam sam zacelio, Bog je. Nemam više rana, ostadoše neki ožiljci, ali oni su kao sjajno ordenje, pa ih s ponosom nosim, kao veteran na paradi. Opet, kada uporedim ta odličja sa životima istinskih heroja iz prošlosti, a ima ih i u naše vreme, uviđam da sam bio pošteđen i borio se u dubokoj pozadini. 

24sedam/Katarina Mihajlović

Neće ovo još dugo

Živimo u surovom vremenu u kome se ljudi sve češće pretvaraju u zveri, među izgubljenim generacijama, u tehnološkom ludilu i sunovratu svega vrednog. Kako svoj svet s početka priče branite od toga? 

Knjigama, radom, molitvom, prirodom, razgovorima sa dobrim ljudima. 

Da li smo u velikom problemu ako moramo da se zapitamo kada nas je neko poslednji put voleo? Gde smo pogrešili? 

Tu rečenicu, ,,kada te je neko poslednji put voleo", nikada nisam napisao, a marketinška agencija i producenti su je istakli. Glumci u seriji i filmu nisu mnogo improvizovali i hvala im što su se uglavnom držali teksta, ali ovde se moj dragi prijatelj Andrija Kuzmanović zaneo u monologu i ta rečenica mu je izletela. I razumem ga, znam šta je želeo da kaže, mada je sama takva misao dijametralno suprotna od ideje koju sam želeo da prenesem.

Dakle, nije uopšte bitno kada je NAS neko voleo, već da MI uselimo ljubav u sebe i da volimo. Nebitno je da li nas neko voli, ponavljam. Ljubav ne traži svoje. Radosni smo kad nismo toliko fokusirani da zadovoljimo svoje prohteve, već kada se dajemo. Dakle, tačnija je rečenica: Kada ste poslednji put voleli? Voleli sve i svakoga. 

24sedam/Katarina Mihajlović

Kakvo je vaše kolo sreće i šta vam je donelo u životu?  

Radost i tuga se smenjuju neprestano. Kao što u svakoj komediji ima tragedije, a i obrnuto. To je normalno i jedino je bitno ne očajavati u teškim trenucima, niti se pogorditi kada sve ide dobro. Sreća je čudan pojam, nisam siguran koliko je baš moguće biti srećan stalno. Ako je ta reč zaista nastala od reči ,,sretenje“, kao što neki tumače, onda ima smisla. No, radost mi je bliži pojam, jer tiha radost je nešto što neprestano može da obitava u čoveku. 

U tom kolu budemo na dnu, pa na vrhu, i tako ukrug. Kako se uzdižete sa dna, a šta kažete sebi kada ste na vrhu? 

Na dnu kažem: Ovo je sjajno, naučićeš puno, neće ovo još dugo. A na vrhu: Čuvaj se, smiri se, i opet: Neće ovo još dugo. 

Promo/Aleksandrija Film

Nemam prava da budem dugo tužan

Da li i tugu prihvatate raširenih ruku kao i sreću, ili joj okrećete leđa? 

Nemam prava da budem dugo tužan. Dat mi je dar života i putokaz za večnost. Pa zar to nije dovoljno za neprestanu radost? Zaista bi bilo nezahvalno i sebično da često obitavam u tuzi. A ako se rastužim zbog tuge i nesreće drugih, što mi se neretko dešava, trudim se da svakome preokrenem situaciju koja ga je dotle dovela. 

Pisanje scenarija često zvuči kao jako dosadan posao, mnogo manje zanimljiv od glume. Zbog čega nije? 

Dok je u glumi najveća radost razmena i igra sa partnerom, pisanje deluje kao usamljenički poziv. A nije. Vrlo je dinamično. I tu se stvore vrlo živi likovi koji komuniciraju i igraju se, tako da pisac, njihov roditelj, zaista nije sam. Osim toga, kroz pisanje se stvaraju novi svetovi, režira se priča koja najbolje odražava tvoj pogled na svet. Može to i terapija da bude, tretman kroz koji se smeješ i plačeš i pročistiš. 

Andrej Šepetkovski Tanjug/Rade Prelić

Šta ste o sebi otkrili kroz pisanje scenarija za „Ala je lep ovaj svet“ i „Šetnju sa lavom“ a da ste to, možda, zadržali za sebe? Šta je trebalo pročitati između redova? 

Serija ,,Šetnja sa lavom“ je ono što sam prvobitno napisao i gde sam rekao sve što sam želeo. Film je nastao na osnovu želje produkcije, pa smo se reditelj i ja poigrali. Nije ostalo ništa sakriveno. Jedino je kraj serije rediteljski dosta pomeren u odnosu na tekst, jer ja nisam baš ,,do kraja“ ubio glavnog junaka, odnosno ostavio sam nadu i zapitanost da je možda živ, ali i ovako kako je urađeno i te kako ima smisla. 

Ništa ne umem da odglumim

Jeste li zadovoljni dosadašnjim scenarijom, režijom, mizanscenom, žanrom i ulogom u predstavi koja se zove život ili biste ipak nešto menjali?  

U tom projektu sam mnoge replike bespotrebno izgovarao i kajao se zbog njih. Reditelj u životu nisam ja, samo pomažem. Što se mizanscena tiče, najbolja je kretnja ka prirodi na koju sam se odlučio pre tri godine. Scenografija mi je sad sjajna. A žanr se menja na dnevnom nivou, mada ja volim da ga posmatram kao komediju. 

Šta u životu i poslu jednostavno ne umete da odglumite, a i ne želite? 

Čini mi se da ništa ne umem da odglumim. A najčešće i ne pokušavam. 

24sedam/Katarina Mihajlović

Delujete kao veoma emotivan čovek koji otvoreno pokazuje šta oseća, koji je istinit i iskren i kao glumac i kao ličnost, koji će žestoko opsovati i podići oluju kada kap prelije čašu, i koji će, s druge strane, pružiti ruku, rame, osmeh, lepu reč... Da li bez obe stvari jednostavno ne biste bili vi, ne biste bili potpuni?  

Odgovoriću na svaki segment ovog pitanja:

Trudim se da budem iskren, ne tvrdim da jesam.

Oluja se podiže samo ako može da se kontroliše bes i da se ne izgubi ljubav. Jedno je biti oštar, što je ponekad neophodno, a sasvim drugo besan.  

Trudim se da ne psujem, često ne uspevam u tome, nažalost.

Čovek se postaje baš i samo onda kada se neprestano daju osmeh, pomoć i  podrška, a ubije u sebi svaki nemir, mržnja i ozlojeđenost. To je cilj.

U čemu još, osim glume, pronalazite kreativnost, inspiraciju, bogatstvo duha, ali i svakodnevice? 

U odnosu sa ženom, decom i prijateljima. Ako se u te odnose bezrezervno upustimo, inspiracija buja. A kud ćete veću kreaciju nego osmišljavati zajednicu i pokušavati da sačuvate mir u njoj. 

Promo/Nemanja Miščević

Šta je izvesno na profesionalnom planu u narednom periodu? 

Uvek je sve je u ovom poslu vrlo neizvesno. Zbog velike gledanosti, odličnih kritika i reakcija publike, bilo je zahteva za drugom sezonom serije „Šetnja sa lavom“. Zatim, sa kolegom pokušavam da dobijem sredstva za film koji sam napisao. I još jednu seriju sam napisao, pa se nadam i toj realizaciji. Možda sve zaživi, možda ništa ne zaživi. Sigurno je jedino da trenutno snimam seriju „Vreme smrti“ i igram predstave u Beogradskom dramskom pozorištu.

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi