„Završio sam na psihijatriji zbog porodične slike!“ Ispovest pacijenta Klinike „Dr Laza Lazarević“

Klinika za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“. U suncem osvetljenoj i urednoj sobi, na odeljenju „K“, koje je pre epidemije koronavirusa bilo muško, a sada je, baš kao i cela zgrada Klinike, u sklopu urgentne službe, leži pacijent O. (32) i čita Lava Nikolajeviča Tolstoja. Prstom prati svaku reč, da mu se pogled ne izgubi između redova. Zaštitna maska na licu, noge prekrštene na donjoj strani kreveta. Na prvi pogled – ništa neobično. Osim, možda, onog dela sa čitanjem. Danas je to retkost i izvan zidova ove klinike. Tako se bar priča.

Srdačan doček

Sat je otkucao podne. Ekipu portala „24sedam“ osoblje najstarije psihijatrijske ustanove na Balkanu srdačno dočeka. Najpre nam podeliše ono što je ovih meseci zbog epidemije kovida obavezno – zaštitne maske i naočare, nakon čega pregazismo dezobarijeru ili sunđer natopljen dezinfekcionim sredstvom i uđosmo u dnevni boravak odeljenja „K“. O., koji držaše knjigu u tom času, tada je odloži da bi nam se pridružio, odlučan da o svojoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti prvi put javno govori.

– Dozvolite da vam dočaram sve – reče on onako usput, odlazeći da potpiše „saglasnost kojom svojevoljno pristaje da razgovara s novinarima“.

Ormar i porodična slika

Ubrzo nam se pridruži za najvećim stolom u prostoriji. On je na lečenju od 18. avgusta. A, sve to, kako je rekao – zbog ormara i porodične slike.

– Na bočnoj strani ormara u našem domu visi slika na kojoj sam sa porodicom. Tu je i moj otac, koji je preminuo od raka pluća. Majci sam tada nešto rekao. Od nje sam dobio bezobrazan odgovor, nakon čega sam rukom zveknuo u ormar i slika je pala – priseća se taj čovek, rukama demonstrirajući čitav događaj.

Uzdiše i nastavlja:

– Majka je ubrzo pozvala policiju. Rekla mi je: „Majka sinu želi najbolje.“ Ali policajci znaju ko sam i šta sam i nisu me oni odveli, već Hitna pomoć. Tada su mi u ovoj klinici urađeni pregledi i obavio sam razgovor sa doktorom. Dan kasnije dodeljen mi je krevet. Put lečenja U klinici za psihijatrijske bolesti taj pacijent je svoj put lečenja započeo na, kako je rekao, „prvom odeljenju“, a kako su dani odmicali, prelazio je „na više nivoe“.

– Na tom „prvom“ sa mnom su igrali psihološki. Najpre su mi vezali obe ruke, a kad bih izrazio želju da spavam na boku, jednu bi mi odvezali. Pauza za toalet zahtevala je da mi odvežu obe. Tu sam proveo čitav dan, a potom sam prešao na drugi sprat, gde sam proveo četiri ili pet dana. I, kažem vam, tako sam upoznao sve sestre i doznao ko mi je prijatelj, a ko ne – reče nam O., pa primiče stolicu bliže stolu i nagnu se nad njim, kao da priča u poverenju.

– Skontao sam i ko žicka cigare namerno, a ko ne. Sve sam spazio – dodade gotovo šapatom, zatim namignu i uvali se natrag u stolicu. Svi se skupa nasmejasmo.

– I tako – nezaustavljiv je on – sada sam na trećem spratu.

– Nemam na šta da se žalim. Ustajem rano, osećam se odlično, nega lekara je dobra. Jedino mi smeta što imam prava na samo jedan poziv dnevno, i to u roku od jednog sata. Ali dobro, takva su pravila i moramo ih poštovati.

Rekreacija

Tokom slobodnog vremena, između obroka, društvo traži u knjigama i sportu. Spisak literature, koje želi da se lati, ispunio je mnogobrojne stranice u njegovom notesu. A kad se odmara duh – umara se telo.

– Momo Kapor – sve! Tolstoj – sve! Pogledajte samo! – reče uzbuđeno pokazujući spisak knjiga kojim se ponosi.

– Doneo sam i pingpong loptice za stoni tenis – glavom pokaza na zelenu ploču sa mrežicom na sredini, koja je u tom trenutku zjapila u uglu dnevnog boravka.

– Uskoro će nam stići i novi reketi. Jedva čekam da ih isprobam! Imamo tu i društvene igre: „monopol“, „riziko“… Sve to dobro dođe. I nikad nisi toliko star da se oprobaš.

„Doviđenja“ prošlosti

Poznato je da smo svi pod kapom nebeskom plodovi naše epohe, obrazovanja, kulture, ali istovremeno i prošlosti. O. sklanja ruke sa, od sunca vrelog, stola i svom telu daje otmen i odlučan položaj. Upravo će se pozdraviti sa prošlošću.

– Dovoljno sam živeo u prošlosti. Odlučio sam da je tome kraj. Živeću u ovom trenutku! Ne znam koliko ću dugo biti na klinici, ali imam planove koje želim da sprovedem u delo kad izađem. Tamo napolju čekaju me dve firme, čiji sam vlasnik. Moji zaposleni uredno primaju platu i svi su osigurani. Prestaću i da pušim! To je moja sadašnjost, ali i budućnost. Kad se vrata bolnice nađu iza mojih leđa, najpre ću otići devojci u zagrljaj. Ona je došla iz Nemačke da mi bude podrška – završava priču O., s vidnim zadovoljstvom koje mu se čita na licu, zahvaljuje i odlazi da uroni u Tolstojeve redove.

I, takva je sudbina pacijenta O. na odeljenju „K“. Igra slovima ukazuje na to da će naposletku sve biti okej ili u redu.

Ko kako voli.

Dr Goran Đinđić:

Pacijent odlično reaguje na terapiju

Dr Goran Đinđić, pomoćnik direktora za medicinske poslove Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“, kaže za „24sedam“ da problem koji pacijent ima spada u domen psihoza. – On se odskoro leči. Odlično reaguje na terapiju. Ovo mu je drugo lečenje po redu. Redovno uzima lekove, što je uslov da sačuva svoje moždane funkcije. Inače, prognoza za ovakve pacijente je bolja ako oni uzimaju terapiju. S druge strane, svako odbijanje terapije kod ovakvih pacijenata može da uslovi oštećenje moždanog tkiva – kazao je on.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi