Srbi sačuvali viteštvo, kada su ga se svi odrekli: "Naš vladar bio najveći vitez Evrope i jedini pravoslavac u Redu zmaja!" (VIDEO)

Predstavu o vitezovima i viteštvu veliki broj ljudi stekao je na osnovu igranih filmova, pa tako viteštvo često zamišljamo kroz uloge Vitezova okruglog stola i kralja Artura. Međutim, ideja viteza kao ratnika sa visoko moralnim i duhovnim vrednostima, potiče sa Istoka a ne Zapada.

Arheolog Marko Aleksić kaže za 24sedam da ideja viteštva potiče iz Vizantije i možemo da je pratimo od ideje Svetih ratnika. On objašnjava da je tada po prvi put kod vojnika, sem fizičke snage, postala važna i savest.

- On se obavezao na svoju reč i viteški kodeks. To je evolucija srednjeg veka, jer smo dobili ratnika sa duhovnim vrednostima. Ta ideja se razvila u Evropu u 10. i 11. veku, a već tada je vidimo i u Srbiji - kaže on.

Aleksić objašnjava da su vitezovi koji su krenuli u krstaške ratove 1096. godine prošli i kroz naše krajeve, gde su se susreli sa srpskim vladarima.

- Tu već možemo da pratimo direktne veze Srba i tih ratnika posvećenih svom zavetu. Iako mi zamišljamo da su vitezovi neki romantični ratnici, zapravo koncept viteštva je za ljude srednjeg veka značio duhovnu kategoriju a prvi viteški redovi su, u stvari, bili monaški redovi - hospitalci, templari, tevtonci... Oni su se zavetovali da svoj zavet ispunjavaju ratništvom - objašnjava on.

Prvi vitezovi nisu imali oklope, poput onih koje obično viđamo u filmovima, i zato su jurišali u ravnoj liniji da bi bili teža meta strelcima.

- A onda su u Svetoj zemlji, u susretu sa Vizantijom usvojili elemente teškog oklopa jer su Vizantijci imali tradiciju teških oklopnika koji su jurišali u formaciji klina - priča Aleksić.

I Srbi bili među krstašima

Naši krajevi su bili na putu Krstašima do Svete zemlje. Svi najvažniji procesi u Evropi su se oslikavali i kod nas, pa i viteštvo. Najnoviji podaci pokazuju da je nakon osvajanja Jerusalima i uspostavljanja prve krstaške države u Svetoj zemlji, tu bilo i Srba. 

- Sve to govori da smo bili mnogo bolje uključeni u sve te procese, nego što se misli. Arheološka oprema nađena kod nas govori o tome da je ona bila u skladu sa vodećim primercima u Evropi. Recimo, u grobu srpskog velikaša župana Grda u Trebinju, otkrivena je pozlaćena mamuza što je simbol viteštva. Takođe, jedan mač iz 12. veka otkriven u okolini Pirlitora kod Durmitora, ima sve elemente vodećih mačeva tog vremena. Ali kasnije imamo mnogo konkretnije i sjajnije podatke o razvoju viteštva u Srbiji. Dakle, sve ono što zamišljamo da su bili vitezovi na Zapadu, sve to je bilo i kod nas - objašnjava Aleksić.

On podseća da su u vreme cara Dušana u Srbiji bili organizovani viteški turniri. Kod nas su se, čak, čitali viteški romani a postojao je i jedan viteški rečnik i viteški grbovi porodica. Čak je sačuvan i kompletan opis vojne opreme garde cara Dušana.

- Njegov vitez je imao šest vrhunskih šlemova, od čega tri sa rogovima na vrhu koji su se koristili u ceremonijalnim prilikama i na turnirima. Imao je tri šlema tipa barbuta, koji su bili vrhunski šlemovi tog vremena. Oni su mu omogućavali da ima otvoreno lice, ali je imao kalotu preko glave. Kasnije se pojavljuju šlemovi sa vizirom u Srbiji. Na primer, oklopnik u gardi cara Dušana je imao oklop tipa korača, koji je bio vodeći prsni oklop. Imao je metalne rukavice, natkolenice... sve se to nalazi na spisku jednog trgovca kome je ovaj vitez založio svoj oklop - kaže Aleksić.

Postoje i podaci iz venecijanskog arhiva gde se vide da je četrdesetih godina 14. veka, na vrhuncu svojih osvajanja, car Dušan uvozio ogromne količine takvog naoružanja u Srbiju.

- Zna se da je uvezao 1.800 oklopa tipa korača, a to je bila ogromna količina za to vreme jer je svaki od njih bio vrhunski. Stotine šlemova, metalnih rukavica i tako dalje. To nam otkriva da je on pravio reformu srpske vojske i uvodio teške oklopnike u bojni red. I to je bila tajna Dušanovih osvajanja - priča Aleksić.

Profimedia

Što se tiče domaćih kovača, postoje podaci iz Kotora pa čak i ugovori o kovačima i tzv. mačarima koji su ih polirali, brusili i dodavali im dodatne delove.

- Od domaće proizvodnje, znamo da je u kosovskom selu Čabiću, na početku Dušanove vlasti, postojao mačar. Znamo i za specifičan mač srpskih mačara, koji se pojavio upravo u vreme kneza Lazara. On je u Dubrovniku zabeležen pod imenom "slovenski mač"... To je tip velikog viteškog mača sa "S" nakrsnicom i četvrtastom jabukom. Taj mač je izum srpskih mačara koji se proširio posle i u Mađarsku, pa čak i Veneciju - kaže arheolog.

On objašnjava da se sa razvojem tehnologije menjala i vojska, ali i svrha oružja i oklopa.

- Mi čak možemo da razlikujemo turnirski oklop od borbenog. On je samo sa jedne strane zaštićen. Rupice na viziru šlema se nalaze samo sa jedne strane, a sa druge ne, zato što sa zaštićene strane prima udarac od protivničkog koplja. Ili je samo levo rame bilo ojačano, a desno manje. Takvi detalji nam otkrivaju do koje mere su oni vodili računa o detaljima - kaže Aleksić.

Profimedia

 

Vitezovi u službi vladara

Na pitanje da li su kodeksi srpskih vitezova bili više državotvorni ili u službi religije, poput zapadnjačkih, Aleksić kaže da je to suštinsko pitanje.

- Pred tom dilemom se našla čitava Evropa i viteštvo. Padom Jerusalima krajem 12. veka, pala je i Akra kao poslednje utočište hrišćana. Taj poraz je ostavio i traga na viteštvu, koje gubi svoj idealizam, a vitezovi i njihovi redovi se pretvaraju u jedno oruđe vladara. Tako je u Evropi, ali i u Srbiji. Viteški redovi u Srbiji nisu zabeleženi, iako su neki ljudi bili članovi viteških redova. Ali znamo da je deda cara Dušana, kralj Milutin, 1304. godine proglasio jednog italijanskog plemića za viteza. To znači da je ceremonijal koji je on tada obavljao imao legitimet u čitavoj zapadnoj Evropi, po svim pravilima viteštva - kaže on. 

Važno je razgraničiti da nije svaki vojnik bio vitez i da su oni bili vojna elita. On dodaje da je viteška oprema mogla da se kupi, ali da istorijske činjenice govore da ju je vladar, zapravo, poklanjao svojim vitezovima.

- Ima tri značenja pojma viteza. U vojnom smislu to je oklopljeni konjanik. U staleškom smislu, to je pripadnik nižeg plemstva. To bi u Srbiji bili vlastelinčići. Oni su bili kao seljaci, samo što su bili gospodari, recimo, pola sela ili jednog sela... samo što su imali obavezu da idu u rat i imaju dovoljno novca da se opreme. Treće značenje pojma viteza je duhovno jer je označavalo dobijanje časti. To se obavljalo u crkvi - kaže Aleksić.

Čojstvo i junaštvo

Ako bi vitezove stavili u današnji kontekst, vitezovi bi mogli da se posmatraju kao specijalne jedinice.

- Najbolja definicija viteštva, koja označava njihovu suštinu, su reči Srbina Marka Miljanova koji je bio iskusan ratnik. On je u starosti odlučio da se opismeni i napiše knjigu "Primeri čojstva i junaštva". I upravo su to ključne reči za viteštvo - čojstvo i junaštvo. Junaštvo je ono čime branimo sebe i svoje najmilije od drugoga, a čojstvo je ono čime druge branimo od sebe. Što je često teže. I nije čudno što je Marko Miljanov na prvo mesto stavio čojstvo... a to nam otkriva da viteštvo nije samo privilegija ratnika, već svakog čoveka - objasnio je on.

Profimedia

Aleksić kaže da je viteza mogao da proglasi samo nekog ko je već bio vitez.

- To nam govori da je kralj Milutin imao zvanje viteza, jer ne bi mogao drugačije da proglasi Italijana za viteza. To se obavljalo u crkvi, najčešće posle liturgije. Vitez je morao da objavi svima da je vitez, da bi morao da pazi da se ne osramoti. Postoje opisi rituala ulaska u viteške redove na zapadu. Na primer, kandidati dođu do istaknutog pripadnika viteškog reda i onda se pred njim odreknu đavola, zakunu se na vernost... kada prođe ritual koji se obavlja u crkvi, oni moraju da kleknu... takođe, gubili su svoju imovinu i posvećivali je viteškog redu. Život u viteškim redovima je, zapravo, bio kao monaški život - ispričao je arheolog.

U 13. veku viteški redovi više se nisu borili u Krstaškim ratovima, već je počela borba na unutrašnjem planu protiv jeretika i vračanja. Ali, kaže Aleksić, u Srbiji nije bilo ubijanja ljudi zbog crkvenih verovanja što govori da se vodilo računa o etici.

Spasavanje kodeksa u Srbiji

Iako je poteklo iz jedne velike ideje i ljudskog ideala, vremenom se viteštvo "isprljalo" i postalo deo popularne kulture, naročito u 19. veku za vreme obnavljanja romantizma

- Ali ideali viteštva su počeli da se napuštaju već od 14. i 15. veka u Evropi. Nama se desilo da nas je sudbina, na neki način, poštedela i spasila da ne napravimo istu grešku kao Zapadna Evropa - kaže Aleksić

On objašnja da se u vreme boja na Kosovu zemlja suočila sa mogućnošću da propadne, a tada srpski vladari ideju viteštva dele sa čitavim narodom i tako uspevaju da viteške vrednosti sačuvaju kroz kulturu i tradiciju, kao što je slučaj sa narodnim pesmama.

- Jedno obeležje naše kulture jeste da je dostupna svima. I stranci primećuju da insistiramo na toj jednakosti da svako od nas ima pristup svim vrednostima našeg društva. I da one podjednako prihvataju svima i svako ima pravo na njih. To je jedna lepa vrednost koju imamo, a možemo je pratiti još od epohe kosovske bitke - objasnio je Aleksić.

On dodaje da su najslavniji vitezovi južnih Slovena, zapravo, oni iz srpske tradicije.

- Marko Kraljević je nacionalni junak svih južih Slovena. O njemu su pevali Bugari, Makedonci, Hrvati... u Sloveniji je u 19. veku zabeležena pesma o njemu. Miloš Obilić je učinio najveći viteški podvig čitavog srednjeg veka na ovim prostorima. Njega kao pojam ljudskih vrlina navode dubrovački renesansni pisci, kao što su Feniks Petančić, Lujo Tuberocrević, Maro Orvin... to govori koliko je bio značajan taj podvig. To jeste smisao viteštva - objasnio je Aleksić.

Stefan Lazarević kao najveći vitez

Aleksić se posebno osvrnuo na epohu Stefana Lazarevića, za koga kaže da je najveći vitez srpskog srednjeg veka.

- On se u najvećim bitkama svoje epohe dokazao kao vrhunski ratnik. Bio je i član Viteškog reda zmaja, koji je tada bio jedan od vodećih u Evropi. Tu je imao prvo mesto među jednakima. I bio je jedini pravoslavac u tom trenutku - kaže on.

Aleksić je ispričao i jednu anegdotu o Stefanu, koju je opisao njegov biograf Konstantin Filozof. Naime, Lazarević je imao običaj da se preruši i onda ode među narod i deli milostinju. Tako je jednom prosjaku dao milostinju dva puta zaredom, a kada je ovaj stao u red da dobije i treći put, Stefan Nemanja ga je prekorio rekavši da je lupež i varalica.

- A ovaj mu kaže: "Nisam ja lupež i varalica nego si to ti koji si zemaljska carstva oteo, a sada se otimaš i za nebeska". Na Zapadu bi za takve reči svom gospodaru ostao, u najmanju ruku, bez jezika. Ali meni je taj podatak šokantan jer je biograf mogao da ga čuje samo od samog Stefana! To znači da mu je on to prepričavao kao anegdotu. To nije mogao da mu prepriča bez smeha i ljudske širine. Što nama otkriva njegovu ličnost - kaže Aleksić.

Dodaje da je Stefan Lazarević bio i poslednji naš veliki vitez "evropskog formata".

- Bio je Đurađ Branković posle njega veliki vitez. On je bio poslednja velika ličnost našeg srednjeg veka. Kasnije je bio i Zmaj ognjeni Vuk. On je bio veliki ratnik, ali samo pogranični vojskovođa pod vlašću mađarskog kralja. A Stefan je bio plemić i jedan od najslavnijih vitezova Evrope! To su drugačije dimenzije - objasnio je Aleksić.

On dodaje da je Stefan Lazarević poznatiji njegovim savremenicima od cara Dušana, Marka Mrnjavčevića i Miloša Obilića. 

Banović Strahinja je oličenje viteške vrline

Aleksić navodi Banovića Strahinju kao osobu koja otkriva suštinu viteštva, iako mu narodna tradicija možda nije dala dovoljno pažnje.

- On je kao antički heroj, kao Herakle koji prelazi reku i odlazi u podzemni svet... tako i Strahinja prelazi reku Sitnicu i odlazi tamo gde je svakom hrišćaninu zabranjeno nogom da uđe. Tamo traži vlaha Aliju, tamo traži svoju ženu, tamo čini podvig... kao što Herakle ide u podzemni svet i tamo na njegovom dnu nalazi suštinu. I Banović Strahinja izaziva sva načela svog društva.... Tu je Jug Bogdan koji je politički i kulturološki pojam tog vremena, a čak i njega izaziva. Najveće autoritete svog društva on izaziva i preispituje. Zašto je to važno? Danas su sve herojske priče "konfekcijska". Heroj sve nas ubeđuje da su načela našeg društva ispravna i u ime tih načela čini podvig i stiče slavu. A Banović Strahinja je jedan od retkih heroja evropske kulture koji potpuno preispituje načela svog društva - kaže Aleksić.

Profimedia

On je podsetio da je za Banovića Strahinju Gete rekao da je njegovo ponašanje iracionalno. 

- Da, ali to je ponašanje jednog junaka koje prevazilazi sistem vrednosti jedne epohe. On uspeva da pokaže da sistem vrednosti koji on nosi prevazilazi i političke i kulturološke vrednosti srednjevekovnog srpskog društva. On se suprostavlja vrhunskom autoritetu kosovskog boja, a to je Jug Bogdan. Jug Bogdan u toj pesmi nailazi na boljeg od sebe. Nailazi na čoveka koji kaže: "Postoje još veće vrednosti od toga o čemu mi pričaš. A to je odnos prema mojoj ženi". To je viteška vrednost. I to je, zapravo, istinita vrednost jer sveta tajna braka je realna duhovna vrednost tog društva... - kaže Aleksić.

Milunka Savić i viteštvo danas

Na pitanje da li su se vitezovi ženili, on kaže da neki jesu a neki nisu.

- Odnos viteza i žene je ključan. Koncept romantične ljubavi danas dominira i sve nas uči kakav je, zapravo, odnos muškarca i žene. Njihovo poreklo se nalazi, upravo, sa pojavom viteške kulture. U nauci se to zove koncept dvorske ljubavi. Dakle, ideja da je odnos muškarce i žene zasnovan na emocijama. Naravno da su emocije postojale i ranije, ali taj jedan koncept udvaranja, pa onda uloga žene koja postaje dominantna, sa svim tim nekim elementima čežnje... to je sve stvoreno u toj viteškoj kulturi, a trubadurska umetnost je afirmisala taj koncept. Ono što je zanimljivo je da se na našem tlu jako rano nalazi koncept romantične ljubavi. Dakle, sve suprotno onome što nas uče o patrijalnoj tradiciji. I to u žitiju svetog Jovana Vladimira u spisu koji se zove "Letopis popa Dukljanina". Tu se opisuje kako se princeza Kosara zaljubljuje u njega, koji je bio u zarobljeništvu, a kako su njegove reči slađe od meda. Dakle, njoj se dopao način na koji joj se on udvara - kaže Aleksić.

Aleksić zaključuje da i danas postoje viteški redova poput templara, ali su oni danas humanitarne organizacije a ne vojne.

- Pojam viteštva kao skup ljudskih vrlina i dalje postoji, ali ono nije formalizovano. Ključna reč za viteštvo je čovečnost, a to postoji! Treba spomenuti i primer Milunke Savić, koja se vaspitala u seoskoj sredini i uspela da stekne ta viteška načela. Posle rata ona se, takođe, bavila humanitarnim radom isto kao i današnji viteški redovi. Eto, posle dugo vremena je došao nedavno vladar Francuske i on je odlučio da se pokloni grobu Milunke Savić. A gledao sam i fotografije sa obeležavanje 50 godina proboja Solunskog fronta, gde se među evropskim generalima pojavila i Milunka Savić u srpskoj narodnoj nošnji. Na tim fotografijama ona pleni, a sva ta evropska elita u nju gleda sa jednim pijetetom i vidite da je ona u centru njihove pažnje. I steknete utisak da oni znaju da je ona otelotvorenje viteštva. Ali i da je ona svesna toga - objasnio je Aleksić. 

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi