Mladom inovatoru Stefanu nudili pare da napusti selo i radi u Beogradu, a on glatko odbio: Volim da živim ovde gde sam rođen
Još kao mali čitao knjige o naučnicima i želeo da napravi nešto od čega će svi imati koristi
Stefan Unić, jedan od najmlađih srpskih inovatora, možda bi danas bio bogataš da je, poput većine njegovih vršnjaka, došao u Beograd na poziv firme koja je htela da uloži u njegov pronalazak.
Ali on je odlučio da ostane u mestu gde živi. Stefan je nakon srednje tehničke u Trsteniku završio visoku mašinsku i postao strukovni inženjer mašinstva.
Međutim, njegov izbor škole zapravo je bio određen još kada je bio mali, jer je maštao o tome da napravi nešto od čega će svi imati koristi.
Prva njegova inovacija je bio "personalizovani orgonit", a kaže da ga je predstavio na sajmu u Budimpešti 2019. godine.
Pročitajte još:
- To je pasivni uređaj koji služi da ublaži elektromagnetno zračenje kojim smo svakodnevno izloženi. Govorim o tehničkom zračenju od telefona, kompjutera, TV-a..., a ne zračenju većih frenkvencija koje su oko nas - kaže Stefan.
Dodaje da je za njegovu inovaciju dobio sertifikat na sajmu "China brand fair", koji se održava u Budimpešti.
- Uređaj sam poslao tim ljudima koji su mi izdali sertifikat za inovaciju. Oni su vršili merenja i ustanovili da on ublažava zračenje. Bitno je da bude minimum dva uređaja, jer se oni međusobno umrežavaju, ali ne moraju da budu u istoj prostoriji - objašnjava Stefan.
24sedam/Privatna arhiva
Njegov uređaj zapravo nije mašina. Objasnio nam je da je upario različite materijale, poput bakra i mesinga, kao i određene kristale, i izlio ih u borovoj smoli i tako dobio svoj proizvod.
Dodaje da su merenja pokazala da njegova inovacija smanjuje zračenje od trideset pet do 42 odsto, a da je moguće čak i da ga prepolovi.
On je posle ovog projekta imao još dva.
- Drugi projekat sam predstavio na sajmu u Banjaluci. To su filteri obloženi srebrnim slojem koji služe za prečišćavanje vode za piće. Treći projekat je u vezi sa prečišćavanjem zagađenog zemljišta od kanalizacione vode. Pošto živim u selu Stopanja, do te ideje sam došao zato što imamo taj problem. Mnogo su mi pomogli u radu profesori na PMF-u - kaže on.
Međutim, Stefan nije uspeo da patentira svoje inovacije jer to puno košta, a uprkos ponudi da ode u Beograd, odbio je da napusti svoje selo.
- Odbio sam da odem u veći grad, želeo sam da ostanem ovde gde sam rođen. Ako treba da dobijem određenu pomoć, onda ne treba da bude uslov da odem u veliki grad i radim tamo. Dakle, ponudili su mi novčana sredstva, ali da odem i radim u Beogradu. Ja nisam to prihvatio! Volim da živim ovde gde sam rođen, a ne tamo - priča Stefan, i dodaje da je imao samo jednu ponudu, ali fabrika koja mu se obratila nije želela samo taj projekat već i da on bude u prestonici.
Težak život
A ljubav prema selu, čini se, razvio je od ranog detinjstva.
Njegova majka je iz okoline Novog Pazara, odnosno sa Pešterske visoravni, otac je iz sela Stopanja, gde danas žive, a on je rođen u Kruševcu. Kaže da su se nakon rođenja vratili u mesto Crni Vrh kod Novog Pazara, a do osnovne škole je svaki dan morao da prelazi šest kilometara.
24sedam/Privatna arhiva
Tu je završio prva četiri razreda.
- U našem okrugu su bile samo dve kuće, a prva škola se nalazila u mestu Pakovraće, blizu Peštera. To je bilo interesantno odrastanje, ali jako teško. Posle tog perioda preselili smo se u Kruševac, gde sam nastavio školovanje od petog do osmog razreda - priča on.
Na selu je naučen da radi sve seoske poslove, a pomagao je majci jer mu je otac kao vojno lice gotovo čitavo njegovo detinjstvo proveo po ratištima. Zapravo, kada je Stefan imao nepunih pola godine, tada je prvi put njegov otac otišao u rat.
- On je bio na ratištima u Hrvatskoj i na Kosovu i Metohiji. I dok sam bio u Pazaru, sve vreme sam bio samo sa majkom. Njegov posao je bio u vojsci. Posle dolaska sa KiM je penzionisan sa 40 i nešto godina jer više nije mogao da radi u vojsci. Dobio je aritmije, visok pritisak i šećer još kada je bio na ratištu u Hrvatskoj. Bio je baš na prvoj liniji - dodaje Stefan.
Taman kada su se preselili iz Crnog Vrha, otac mu se vratio sa ratišta, ali je ubrzo sa službom morao da ode na Kosovo i Metohiju.
- Tako da sam i od petog do osmog razreda bio samo sa majkom. Možete da zamislite kakvo je to odrastanje samo sa jednim roditeljem. Ali dobro, šta da se radi... Otac je sve to vreme dolazio jednom ili dva puta godišnje kući - priča Stefan, i dodaje da je kao dete ostao željan očinske ljubavi, iako je on dolazio koliko mu je vojska dozvoljavala.
24sedam/Privatna arhiva
Pored toga što mu je otac bio u ratu, za Stefana je preseljenje u veće selo takođe bilo stresno jer je bio mali kada je promenio okolinu.
- Sve je bilo drugačije. Kada neko dođe iz sela gde su bile tri kuće u ovo selo gde ima 360 kuća sve je mnogo drugačije. Sakupio sam veliki broj drugara vrlo brzo, tako da sam i danas sa mnogima u kontaktu. Oni su otišli da studiraju u Niš, Kragujevac, Beograd, Novi Sad... a ja sam ostao ovde. I danas živim u Stopanji. I ne bih želeo da idem odavde - kaže on.
Jedno vreme je imao kratkoročni ugovor za rad u struci, ali mu on nije produžen, pa je sada savetnik u osiguranju.
Stefan se priseća da dok je išao u školu do četvrtog osnovne, bilo je ih šestoro u odeljenju i svi su imali teško detinjstvo. Ali to je bilo uobičajno za to vreme ratova i sankcija.
- Nikada nisam želeo da se ističem, ali želim da kažem kako smo mi odrastali u odnosu na današnju omladinu. Danas je "in" da imaš original cipele, pušiš, piješ i da se drogiraš... a kod nas je bilo "in" da imamo čime da pišemo, da imamo svesku! A kamoli cipele! Tako da to vreme i ovo danas je totalno drugačije - zaključuje on.
Za nauku i inovacije se zainteresovao zato što je puno čitao, naročito knjige o naučnicima i pronalascima.
- I onda sam došao na ideju da bih ja voleo da doprinesem nešto u tom polju nauke što bi moglo da omogući bolji život ljudi. Kao što su ovi filteri. Ja sam na tu ideju došao čitajući o tome - ispričao je on, i dodao da i danas čita jako mnogo.
Ipak, Stefan je pomalo razočaran zato što nije uspeo da pronađe novac kako bi zaštitio svoje patente, kao i nekoga ko bi investirao u proizvodnju. Ističe da mu je za registraciju samo jednog pronalaska potrebno više od 180.000 dinara i da ih nema.
- I ovo što sam radio, ne znam šta ću sa tim. Tužno je i teško mi je što to niko nije prepoznao na neki način. Nije da mi to ubija nadu i želju, neću stati ni u jednom trenutku, ali sam malo razočaran. Trenutno radim posao koji radim, ponekad i po 12 sati, pa nemam toliko slobodnog vremena. Ali svakako da ću u životu da nastavim da se bavim tim pametnim stvarima - kaže on.
BONUS VIDEO
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari