Život na kredit: Dugovi se danas lako razvlače do penzije, 24sedam istražuje možemo li da prođemo bolje

Imate li osećaj da živite na kredit i da se nikada nećete iskobeljati iz “ruku banki”? Pitate se da li bi bilo bolje da ste uzeli jedan “veliki kredit” umesto što ste godinama uzimali mali, pa refinansirali… pa uzeli drugi, pa…

Ako se osećate kao žrtva banke, niste jedini, jer sličan osećaj verovatno imaju svi građani koji bankama nešto duguju, kako u Srbiji tako i u svetu. Tu vam ne možemo pomoći, ali možda će vas utešiti računica 24sedam, koja otkriva da li ste zaduživanjem “na parče” prošli bolje nego da ste uzeli pare “na gomili” i rešili sve probleme odjednom.

Život na kredit nije samo srpska “boljka”, to je odlika savremenog potrošačkog društva i što je zemlja razvijenija, građanin je više zadužen. Srbija je po kriterijumu zaduženosti nisko na tabeli, sa manje od 1.400 evra po stanovniku još smo veoma daleko od prosečnog duga od 10.000 evra po glavi stanovnika, koliko imaju građani u zemljama Zapadne Evrope.

– Možda nama naša zaduženost ovde deluje velika ali biće još veća, kako bude rastao standard, odnosno plate u Srbiji. Svako se, svugde, zadužuje koliko može – kaže Zoran Grubišić, profesor Beogradske bankarske akademije.

Put u “dužničko ropstvo”

A u položaj “dužničkog ropstva” se lako dospeva jer malo ko može odoleti tome da ne kupi nešto sada, tuđim novcem, a da to posle nadoknadi na rate – uz kamatu naravno. Obično se prvi “ozbiljan” kredit, ako ne računamo stambene koji su i dalje misaona imenica za veliki deo naše populacije, uzima kada je potrebno kupiti ili obnoviti belu tehniku.

Suma koju treba izdvojiti za veš mašinu, šporet i frižider pristojnog kvaliteta lako izađe na 100.000 dinara, a da se ne izlazi iz kategorije osnovnih modela, bez raznoraznih savremenih tehničkih “džidža-bidža” poput upravljanja šporetom na dodir ili frižidera sa daljinski upravljivim led ekranom i “regulacijom vlažnosti odeljka za povrće”.

Građaninu X koji je uzeo toliki kredit na pet godina, recimo sredinom 2017. godine kada je prosečna efektivna kamatna stopa (EKS, kamata na novac, zarada banke, plus svi troškovi kredita) bila 12,99 odsto, mesečna rata zajma sa fiksnom kamatnom stopom je bila oko 2.270 dinara.

Ta suma, nekih 19 evra, ne deluje kao veliko opterećenje na mesečni kućni budžet i to je ono što nas sve zavara, pa pomislimo da bez problema možemo da se zadužimo “još malo”.

U našoj računici Građanin X reši da posle tri godine otplaćivanja kredita uzme još jedan zajam. Možda je zafalilo novca da se stari polovnjak zameni novijim, ili se naprasno shvatilo da se “godinama nije išlo na more”, pa je potrebno naći još, recimo, 180.000 dinara.

Banka rado izađe u susret i refinansira taj kredit na još dve godine, “uz dodatni keš”, kako kaže jedna reklama. U te prve tri godine dužnik je na ime prvog kredit već isplatio nešto malo manje od 82.000 dinara, a preostalih 48.000 dinara duga je dodao kao glavnicu novom, odnosno refinansiranom starom kreditu koji je prvobitno planirao da isplaćuje naredne četiri godine.

Sada je rata kredita od 228.000 dinara već skočila na 5.800 dinara (49 evra), što je više nego duplo ali i dalje ne izgleda dramatično. Kamatna stopa je u junu 2020, posle tri godine od uzimanja prvog kredita, pala na tek nešto iznad 10 odsto, pa izgleda da se dužniku osmehnula sreća.

Ali, ne treba se zavaravati, to nije zbog toga što su se banke opametile pa sad zaračunavaju manje, nego što i finansijski svet drma korona kriza pa je novac globalno pojeftinio. To je onaj čuveni euribor kojim nas “gađaju” kada u banci razgovaramo o kreditu. Ta kamatna stopa po kojoj banke međusobno pozajmljuju novac, danas je na istorijski najnižim nivoima. Sa nivoa od plus 5,3 odsto u oktobru 2008. godine tromesečni euribor koji kao parametar cene kredita uzimaju i srpske banke, pao je na današnjih minus 0,5 odsto.

I fakultet na kredit

Naš Građanin X je tako svoj dug, odnosno ratu, udvostručio od 2017. do danas, a već za dve godine mu se smeši trošak, recimo, školovanja deteta. Školarine na fakultetima, doduše, tek su delić onih na Zapadu, ali svedoci smo da se i zbog takvih ovih dana na ulicama bune srpski studenti.

Za visoko obrazovanje na Beogradskom univerzitetu treba izdvojiti od šezdesetak hiljada dinara po godini studiranja rudarstva ili fizike, preko 100.000 – 120.000 dinara za građevinarstvo, elektrotehniku i medicinu, do 240.000 i više, ako vam se dete opredeli za arhitekturu ili softversko inženjerstvo. Naravno, ako se ne kvalifikuje da „upadne na budžet“.

Našem Građaninu X nema druge nego da i tad uzme kredit, odnosno da refinansira postojeći. I opet kreće stara priča – otplaćen je deo kredita za dve godine, recimo 139.000 dinara, a 125.000 dinara starog kredita će se pripisati glavnici novog od 110.000 dinara.

Za novi/refinansirani kredit od 235.000 dinara na pet godina, kamatna stopa bi sredinom 2022. godine mogla da bude recimo 11,5 odsto, jer neće ni euribor u minusu potrajati večno. To bi ratu kredita trebalo na dovede na 5.200 dinara, da bi se na kraju banci otplatilo 310.000 dinara.

Sve u svemu, kada naš Građanin otplati taj kredit poslednjom ratom negde sredinom 2025. godine platiće banci zaduživanjem “na parče” 531.000 dinara za uzetih 390.000 dinara kredita. I to ako ne bude i dalje “refinansirao” kredit, i tako verovatno ostao dužnik do penzije.
Sada se vraćamo na početak, na pitanje da li je mogao da prođe bolje da je odmah na početku uzeo kredit od 390.000 dinara na sedam godina, odnosno na 83 meseca koliko trenutno najduže može da traje gotovinski kredit.

Pa, računica kaže da nije, i to ne malo. Taj kredit “u komadu” od 390.000 dinara bi ga na kraju koštao 596.000 dinara, uz mesečnu ratu od oko 7.200 dinara (trenutno 61 evro). Znači, koštao bi 65.000 dinara više (553 evra), što je više od prosečne srpske plate po zvaničnoj srpskoj statistici.

Ovaj očekivani rezultat je ovako velik zbog pomenutog euribora. Ta kamata, čije kretanje kratkoročno mogu predvideti samo berzanski i bankarski profesionalci a dugoročno ni oni (ko je mogao 2017. godine predvideti epidemiju korone?), umnogome utiče na cenu kredita.
Da krediti nisu refinansirani na, igrom slučaja, manju kamatu od prvobitne možda se ne bi ni isplatilo da se uzimaju “na parče”.

Ta kamata je danas u minusu ali bi za pet godina mogla da se vrati na uobičajeni nivo od 2 do 3 odsto, ako već ne na onih “plus 5” iz 2000. ili 2008. godine. Toga treba da budu svesni svi oni koji danas uzimaju kredite sa varijabilnom kamatom.

Ako se, pak danas zadužujete ili refinansirate stare dugove po ovim veoma povoljnim kamatama u fiksnom režimu (na koji ne utiče euribor), samo napred. Ali kada se već zadužujete, bilo bi dobro da razmislite kako vraćate dugove.

Profesor Grubišić savetuje da se kredit refinansira samo kada je to krajnje neophodno, ali i tu ima jedna “caka”.

Zoran Grubišić youtube printscreen

– Uvek prvo probajte kod svoje banke. Dobro bi bilo da ponesete na razgovor o kreditu ponudu druge banke ili banaka, pa da vidite kako reaguju. Davno je prošlo vreme kada su banke imale isti aršin za sve klijente. Sda imaju mogućnost da se prilagođavaju, a žele da zadrže svakog dobrog klijenta – kaže Grubišić.

On upozorava da je uvek, ili gotovo uvek, skuplje da refinansirate kredit kod druge banke jer ima “troškova iza krivine”, koji se ne vide odmah.

– Možda se refinansiranje u drugoj banci isplati kod velikog kredita, kada takse i drugi troškovi ispadnu mali u odnosu na visinu kredita – zaključuje profesor Zoran Grubišić.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi