Novi dokumentarac uznemirio svetsku javnost: Čitava naša stvarnost je veštačka računarska simulacija? (VIDEO)

U našem svetu, u kojem se subjektivno iskustvo uzdiže nad objektivnom stvarnošću, teorija simulacije izgleda moguća, ako ne i verovatna. Sablasno, pomalo sinhronizovano, u nedelji kada je “Njujork tajms” objavio tekst o načinu na koji će novi predsednik SAD Džo Bajden izmeniti realnost u celom svetu, svetlost dana ugledao je dokumentarac koji dovodi u pitanje prirodu celokupne stvarnosti.

Dokumentarni film “Glitch in the Matrix”, koji je režirao Rodnej Ašer, ispituje teoriju simulacije – ideju da je čitava naša stvarnost veštačka računarska simulacija, poput neke džinovske video-igre.

Teorija simulacije deluje kao san o groznici naučne fantastike, a tokom razgovora iz sedamdesetih na tu temu govorio je ugledni piscac naučne fantastike Filip K. Dik, zahvaljujući kome je nastao ovaj dokumentarni film.

Šta je teorija simulacije?

U teoriji simulacije se smatra da bi sva stvarnost, uključujući Zemlju i ostatak svemira, u stvari mogla biti veštačka simulacija, kao što je računarska. Ova teorija blisko podseća na razne druge skeptične scenarije iz čitave istorije filozofije. Hipotezu je u svom sadašnjem obliku popularizovao Nik Bostrom. Verzije teorije takođe su predstavljene u naučnoj fantastici, u mnogim pričama i filmovima.

Pitanje da li je naša stvarnost iluzija važnije je od naučnofantastičnog razmišljanja, kao što su o tome razmišljali filozofi kroz vekove. Platonova „pećina“ i Dekartov „zli demon“ dva su glavna primera, dok su savremeni intelektualci poput Nika Bostroma i preduzetnika Elona Maska takođe zagovornici ovih ideja.

Ono što čini diskusiju o teoriji simulacije toliko pravovremenom jeste to da je naš kolektivni osećaj objektivne stvarnosti trenutno tako slab zbog kontinuiranog uzdizanja našeg subjektivnog iskustva.

S obzirom na to da su se glavni mediji pretvorili u mašinu za manipulaciju, a društvene mreže nas dalje razdvajaju delujući kao mehanizam za pojačavanje subjektivnog iskustva, pronalaženje konsenzusa u cilju adekvatnog dogovora o objektivnoj stvarnosti izgleda gotovo nemoguće.

Na primer, demokrate su uverene da je Donald Tramp bio u dosluhu sa Rusijom kako bi pokrao izbore 2016. godine, dok su Trampovi glasači sigurni da su Džo Bajden i politički establišment to isto uradili na izborima 2020. godine – samo bez Rusije.

Svaka društvena grupa može da citira medije koje prati, kako bi argumentovala svoje stavove, a ciljani društveni mediji potkrepiće njihova uverenja, i tako to postaje njihova „stvarnost“.

Još jedan primer subjektivnog iskustva koje prevladava objektivnu stvarnost u našoj kulturi je identitet i transrodnost.

Pročitajte još:

Prvi aerodrom za dronove i leteće automobile gradi se u Engleskoj

TikTok uveo revolucionarnu zabranu: Milioni korisnika besni, a jedna grupa ne može da ga koristi

Na primer, uzmite u obzir osobu rođenu sa muškim genitalijama koja tvrdi da je rođena u pogrešnom telu i sada se identifikuje kao žena. To je možda njihovo subjektivno iskustvo i oni imaju pravo na to, ali to nije objektivna stvarnost.

Problem nastaje kada zastišnici transrodnih osoba zahtevaju da drugi ljudi nesumnjivo prihvate subjektivno iskustvo trans osobe na štetu priznavanja objektivne stvarnosti.

Nažalost, ova relevantna tema nikada nije obrađena u dokumentarcu.

Umesto toga, filmski stvaralac, bez komentara, pokriva četiri subjekta u kompjuterski generisanim identitetima, dok prepričavaju iskustva koja su ih navela da veruju u teoriju simulacije. Neke od ovih priča su uverljive, dok druge zvuče kao rezultat emocionalnih trauma ili psiholoških problema.

I za razliku od Mandela efekta, gde velika grupa ljudi ima kolektivno sećanje na događaj koji se nije dogodio, subjektivna iskustva ove četiri osobe ne ojačavaju u velikoj meri verovanje u mogućnost teorije simulacije, već je umanjuju.

Film na kraju tvrdi da razgovore o teoriji simulacije treba izbegavati jer ih mentalno oboleli mogu doživeti ozbiljno. To nije baš čvrsta intelektualna osnova na kojoj se može graditi uverljiv filozofski argument ili stvoriti zadivljujući deo dokumentarne kinematografije, smatraju kritičari.

Pisac i kritičar Majkl Mekafri smatra da je film mogao biti zaista dobar, jer je teorija simulacije fascinantna tema koja je vrlo relevantna za naše “nemirno vreme”.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi