Pola veka netrpeljivosti i straha: Kako je Kipar podeljen i postoji li šansa da se ponovo ujedini?

Ostrvo Kipar podeljeno je već 47 godina na dva dela, na grčki na jugu i turski na severu, a zagovornici ujedinjenja ove dve strane ne odustaju od pokušaja da pomire suprotstavljene polove. Ovu situaciju trenutno pokušava da reši glavni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Guteres, koji je u Ženevu na razgovore pozvao predstavnike grčkih i turskih Kiprana, kao i predstavnike Grčke, Turske i Velike Britanije. Razgovori su počeli juče, 27. aprila.

– Cilj je da se utvrdi postoji li zajednička osnova za trajno rešenje kiparskog problema u skorije vreme – saopšteno je iz Guteresovog kabineta u Ženevi.

Tokom razgovora koji će trajati do četvrtka predviđeni su odvojeni sastanci Guteresa sa kiparskim predsednikom Nikosom Anastasijadisom i liderom kiparskih Turaka Ersinom Tatarom.

Posrednici su decenijama pokušavali da reše spor između grčkih i turskih Kiprana, a poslednji pokušaj uz posredstvo UN 2017. propao je jer je Turska odbila da sa severnog dela ostrva povuče svojih 35.000 vojnika.

Nestabilna raskrsnica kontinenata

Kipar je, posle Sicilije i Sardinije, treće po veličini ostrvo u Sredozemnom moru. Prostire se na 9250 kvadratnih kilometara i nalazi se na sto kilometara zapadno od Sirije, 65 kilometara južno od Turske i 770 kilometara jugoistočno od grčkoga kopna. Prema popisu iz 2018, ima 1.189.265 stanovnika – osim više od 100.000 stranaca, na ostrvu živi 900.000 grčkih i 300.000 turskih Kiprana.

Republika Kipar kontroliše 58% ostrva, a Turci okupiraju 37% teritorije. Što se tiče preostale teritorije, 2,62% ostrva je pod okupacijom Ujedinjenih nacija, koje održavaju mir između dve strane na Zelenoj liniji, dok 2,74% kontroliše Velika Britanija, koja ima dve baze, Akrotiri i Dekeliju.

Kipar se nalazi na raskršću tri kontinenta – Evrope, Azije i Afrike – a geografski pripada Bliskom istoku, ali se, zbog jakih veza sa Evropom, naročito Grčkom, smatra delom zapadne Evrope.

Evropska unija primila je u svoje članstvo 2004. ceo Kipar, ali njeni zakoni važe samo na južnom delu. Grčki Kiprani danas bi bili spremni da prihvate federalnu državu s jakom centralnom vladom, ali tursko-kiparska strana nije za ujedinjenje. Predsednik nepriznate Turske Republike Severni Kipar Ersin Tatar najavio je da će na sastanku sa Guteresom “predložiti nešto novo”. On i turski ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu zagovaraju da slučaj bude rešen tako da se formiraju dve države koje bi mogle da sarađuju u oblasti zaštite životne sredine, energetike i borbe protiv kriminala.

Kako je Kipar podeljen?

Pod turskom vladavinom Kipar je bio od avgusta 1571. godine, kada je postao deo Osmanskog carstva. Od 1925. do 1960. godine bio je pod britanskom vladavinom i pretvoren je u britansku koloniju. Kad je Britanije preuzela vlast nad ostrvom, veliki broj Turaka napustio je ostrvo i preselio se u Tursku, pa su Grci postali većinsko stanovništvo. Kako se kiparskim Grcima nije dopadalo to što su najveća kolonija u Evropi, između dva svetska rata jača pokret Enosis, što znači ujedinjenje, čiji je cilj bio oslobađanje od kolonijalne vlasti i priključenje ostrva Grčkoj. U Drugom svetskom ratu Kipar je imao važnu stratešku ulogu, a kiparski dobrovoljci borili su se na strani saveznika pod zastavom Grčke i Velike Britanije, koja je obećala da će dozvoliti ostrvljanima da odluče da li žele da budu nezavisni. Kako Britanija posle rata nije ispunila obećanje, Enosis je počeo da jača. Osim toga, formira se organizacija EOKA, koja je zagovarala politiku oslobađanja od kolonijalne vlasti oružanom borbom. Kiparski Grci smatrali su je oslobodilačkim pokretom, a Englezi terorističkom i zločinačkom organizacijom. Britanci su i ovde, kao i u svim drugim kolonijama, sprovodili politiku “zavadi, pa vladaj”, zbog čega su Turcima davali privilegije sa ciljem da izazovu zavist kod Grka. Osim toga, jasno su naglasili Turcima da će ostati bez privilegija ukoliko Britanci budu morali da odu sa ostrva. Tako je posejano seme razdora između Grka i Turaka na Kipru.

Na čelo oslobodilačkog pokreta početkom pedesetih dolazi arhiepiskop Makarios III, poglavar kiparske pravoslavne crkve, koji je ujedno bio i duhovni vođa. Zbog uticaja koji je imao Velika Britanija ga je proterala sa kontinenta, pa je nekoliko godina živeo u egzilu, ali su zbog jačanja pokreta Enosis Britanci morali da popuste i on se vratio na čelo kiparskih Grka i uspeo da izdejstvuje nezavisnost Kipra 1960. Iste godine Kipar je pristupio Ujedinjenim nacijama, a uskoro i Komonveltu i Pokretu nesvrstanih.

Grci su nezavisnost za koju su se izborili dobili uz nepovoljne uslove, jer su Turci, koji su činili 18 odsto stanovništva, dobili 30 odsto mesta u državnoj administraciji, 40 odsto poslova u policiji i pravo da ulože veto na sve državne odluke, dok je Britanija zadržala dve vojne baze na ostrvu: Akrotiri i Dekeliju.

Makarios je postao prvi predsednik Kipra, prisustvovao je samitu Pokreta nesvrstanih 1961. u Beogradu i postao je veliki prijatelj Jugoslavije i Josipa Broza Tita, a zbog nezainteresovanog stava prema Zapadu i zalaganja za nesvrstanost nije bio omiljen u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu. Ovo je oslabilo pozicije NATO-a u Grčkoj. Na čelu Turaka je bio dr Mustafa Kučuk, koji je ujedno bio i potpredsednik države. On je blokirao sve Makariosove odluke, ohrabren bivšom kolonijalnom silom, ali i podrškom Turske. Nesuglasice su kulminirale 1963, kad je Makarios predložio 13 ustavnih amandmana, koje je Kučuk prvo odobrio, da bi ih zatim odbio posle naređenja koje je dobio iz Turske. Tada dolazi do prvih sukoba između Grka i Turaka na Kipru. Turci napuštaju vlast i sva javna tela i stvaraju enklave preko kojih su, uz pomoć Turske, naoružani napadali grčke civile, prekidali saobraćaj i sprovodili terorističke napade. Grcima su bile vezane ruke jer je Turska pretila ratom. Prvi sukob je izbio 21. decembra 1963. godine, a u njemu su stradala dva Turčina nakon turske provokacije, kad su namerno odbili policijsku kontrolu, posle čega je turska masa krenula na policajce.

Stalno uplitanje Grčke, Turske i Britanije u unutrašnju politiku nove države navodi Makariosa da 1963. godine traži reviziju Ciriškog i Londonskog sporazuma. Rezultat je turski napad na Kipar, što Britanci koriste kao povod za upućivanje ratnih brodova na Kipar. Početkom sledeće, 1964. godine, na Kipar pristiže jedna grčka vojna divizija. Takođe, vlada Kipra obraća se Savetu bezbednosti radi zaštite nezavisnosti i teritorijalnog integriteta. Ubrzo na Kipar dolaze jedinice plavih šlemova, pripadnika oružanih snaga Ujedinjenih nacija. U sukobima je stradao 191 Turčin i 133 kiparska Grka. Sukobi su prekinuti zahvaljujući stranom pritisku i predsedniku Makariosu. Juna 1968. grčka divizija je napustila ostrvo i održani su neuspešni pregovori o budućem uređenju Kipra.

Tokom konfrontacija SAD i SSSR početkom sedamdesetih ponovo se pokazalo da Kipar ima strateški značaj. Od 1971. međuetnički incidenti na ostrvu bili su sve češći, a nekadašnji vođa EOKA, general Georgis Grivas, osnovao je terorističku organizaciju pod nazivom EOKA B i organizovao je gerilu, čiji je primarni cilj bio zbacivanje Makariosa s vlasti. On je samo bio izvršilac plana koji je imala Atina, jer joj je Makarios smetao zato što se protivio podeli ostrva i ideji da se jedan deo ujedini sa Grčkom, a drugi sa Turskom. Grivas je umro u januaru 1974. godine, ali su teroristi nastavili borbu protiv Makariosa. Državni udar na Kipru izvršen je 15. jula 1974. godine. Tada je Makarios pobegao prvo u London, a zatim u Njujork, gde je obavestio Savet Ujedinjenih nacija o stanju na ostrvu. Turci koriste haotičnu situaciju posle državnog udara i izvršavaju invaziju na Kipar, osvajajući 37 odsto ostrva. Linija razdvajanja nakon pregovora postaje tampon-zona Ujedinjenih nacija. Turska invazija se okončala podelom Kipra duž Zelene linije koja i danas deli Kipar (na slobodni i okupirani deo). Godine 1983. takozvana Turska Republika Severni Kipar proglašava nezavisnost. Priznala ju je jedino Turska.

Kipar posle podele

U periodu od 1974. do 1996. nije bilo većih konflikata, sve dok u avgustu 1996. nisu ubijena dvojica demonstranata prilikom demonstriranja na motociklima. Pregovori o statusu Kipra bezuspešno su nastavljeni 1999. godine, da bi se Kipar 2004. godine priključio Evropskoj uniji. Tampon-zona do 2004. godine nije bila otvorena. Najozbiljniji pokušaj izmirenja izvršen je upravo te godine. Inicirao ga je Kofi Anan, generalni sekretar UN. Grčki političari su procenili da ovaj sporazum više odgovara turskoj strani, pa su ga odbacili iz sledećih razloga: plan nije omogućavao povratak svih grčkih izbeglica, kao ni vraćanje celokupnog zemljišta koje im je pre pripadalo, režim garantnih sila se održavao, turska vojska (kao ni turski doseljenici) ne bi napustili ostrvo, Turci bi dobili previše mesta u organima vlasti i plan, takođe, nije uključivao uklanjanje britanskih baza sa ostrva. Iz tih razloga na referendumu na slobodnom delu ostrva 75% građana je odbilo sporazum. Iako je plan prihvatilo 64% kiparsko-turske zajednice, on nije prošao, tako da je nastao pravi paradoks – u EU je praktično ušla cela Republika Kipar, dok okupirani deo države, koji se smatra nezakonitim entitetom, faktički nije pod evropskim zakonima, ali se na njega gleda kao na deo Evropske unije.

Danas jug Kipra naseljavaju grčki Kiprani, a severni je nakon invazije ilegalno naseljen turskim Kipranima. Gradovi locirani u južnom delu su Nikozija kao glavni grad, Larnaka, Limasol, Pafos i delovi Famaguste. Ostatak Famaguste, Kirenija i Morfou su pod turskom okupacijom.

I Evropska unija i Ujedinjene nacije pokušavale su u više navrata da nađu rešenje za kiparski problem. Nakon sukoba 1974. godine Kipar je strahovao od drugog turskog napada, što je jedan od glavnih razloga zbog kojih se pridružio EU, da bi se u januaru 2008. pridružio i Evrozoni.

Pročitajte još

Dobra vest za srpske turiste! Kipar popustio mere od 1. aprila

Britanija šalje moćnu ratnu flotu pred vrata višedecenijskog neprijatelja

Turci i Grci koji žive na Kipru, na dve strane, sa tampon-zonom između, plaše se jedni drugih i nemaju međusobno poverenje. Grci strahuju od turske vojne nadmoći zbog turskih vojnika na severu, dok se Turci Kiprani plaše grčke ekonomske dominacije i da bi, u slučaju ponovnog ujedinjenja, postali građani drugog reda.

Situacija posebno napetom čini i to što Turska u poslednjih nekoliko meseci u kiparskom isključivom ekonomskom pojasu južno od ostrva izvodi bušenja u potrazi za zemnim gasom, što je Evropska unija u više navrata oštro kritikovala.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi