Petar Veliki, car koji je od Rusije napravio veliku silu i zauvek izmenio njen status u svetu

Na današnji dan, 9. juna 1672. godine, rodio se Petar I Aleksejevič Romanov, poznatiji kao Petar Veliki, ruski car i imperator koji je vladao Rusijom krajem 17. i početkom 18. veka.

Sam dolazak na presto Petra Velikog bio je propraćen brojnim dvorskim intrigama i zaverama, a na samom početku vladao je sa bolesnim polubratom, Ivanom V, koji je umro 1696. godine.

Nakon Ivanove smrti, kad je postao car, nemilosrdno je ugušio bilo kakav tip otpora, pa čak i u sopstvenoj porodici.

Titulu cara zamenio titulom imperatora

Petar je vladao sam do 1724, a potom mu je u tome pomagala žena Katarina Aleksejevna. Modernizovao je u to vreme prilično zaostalu feudalnu Rusiju na društvenom, političkom, vojnom i ekonomskom planu, a u isto vreme vodio je ekspanzionističku politiku, uglavnom ka zemljama koje su izlazile na more. Tokom svoje vladavine pretvorio je Rusiju u vodeću evropsku silu tog vremena. Odbacio je titulu cara 1721. godine i zamenio je titulom imperatora.

Detinjstvo i mladost

Petar je bio sin ruskog cara Alekseja I i njegove druge žene Natalije Kirilovne Nariškine. Aleksej I je iz prethodnog braka sa Marijom Miloslavskom imao pet sinova i osam ćerki, od kojih su samo dva sina — Fjodor i Ivan — bili živi kad je Petar rođen. Aleksej I je imao još dve ćerke sa Natalijom Nariškinom pre nego što je umro 1674. godine, kada ga je nasledio najstariji preživeli sin, Fjodor III.

Fjodor je vladao šest godina, a onda je umro od skorbuta. Pošto nije imao dece, izbio je spor oko prava na presto između porodica njegove majke, Nariškina i porodice Aleksejeve prve žene, Miloslavskih. Pravno gledano, Ivan je bio sledeći vladar po naslednoj liniji, ali je bio fizički i mentalno nesposoban da preuzme dužnost cara, te su je zbog toga braća zajedno preuzela.

Petar je sa majkom i ljudima koji su mu bili bliski živeo u dvorcima u okolini Moskve, a najviše u selu Prebraženskom, gde je dane provodio uvežbavajući i obučavajući se u ratnim veštinama sa svojim drugovima. Vremenom je Petar formirao sopstvenu jedinicu samo njemu vernih vojnika koju je nazvao „Preobraženski“ i „Semjonovski“. Njegovi ljudi su ga voleli i bili mu verni jer ih je tretirao na jednostavan način i kao prijatelje.

Veliko interesovanje i ljubav je pokazao ka izgradnji brodova i plovidbi, čemu ga je naučio jedan Holanđanin koga je upoznao u „nemačkom kvartu“ smeštenom van grada gde su živeli stranci i gde je rado odlazio.

Majka mu je organizovala i ženidbu sa Jevdoksijom Lopuhinom 1689. godine. Brak je bio potpun promašaj i Petar je nakon deset godina braka naterao suprugu da se odrekne braka i da se zamonaši.

Kad je Petar napunio 17 godina, Sofija, rođena sestra njegovog polubrata Ivana, koja je bila regent, shvatila je da joj preti opasnost od njega, te je počela da sprema prevrat na dvoru u sprezi sa strelcima. Kad je saznao za Sofijine namere, Petar se sklonio u manastir Svete Trojice Sergejevski, a zatim pozvao svoja dva puka, kojima su se zatim pridružili i neki odredi redovne vojske i strelaca. Sofija je zbačena s prestola i zatvorena u ženski manastir.

Ipak, stvarna vlast je bila u rukama Petrove majke Natalije Nariškine, tako da Petar još uvek nije mogao da ostvari apsolutnu vlast. Tek nakon majčine smrti 1694. postao je istinski nezavisan vladar. Formalno, Ivan je delio vlast sa Petrom, ali bez značajnijeg uticaja. Nakon Ivanove smrti 1696. godine, Petar je postao i legalno samostalni vladar.

Seljaci većina, trgovina u rukama stranaca

Rusija je tada imala oko 13 miliona stanovnika i bila je veoma zaostala. Većinu stanovništva su činili seljaci (kmetovi uglavnom), a broj plemića i građana je bio veoma mali. Buržoazija jedva da je i postojala. Trgovina koja je bila u rukama stranaca, sastojala se u razmeni zapadnih fabričkih proizvoda za ruske sirovine, a gradovi gotovo da nisu ni postojali, već su bili velika sela.

Wikimedia/Paul Delaroche

Vladavina Petra Velikog

Godina 1695. bila je veoma značajna godina u Petrovom životu. Te godine Petar je počeo da vlada samostalno. Bilo mu je i te kako jasno da Rusija ne može stati u red velikih sila ako ne savlada svoju zaostalost, a da je savlada bilo je potrebno, u prvom redu, ostvariti izlaz na more i raskinuti kulturnu i ekonomsku izolovanost, naročito od zemalja zapadne Evrope.

U to vreme Rusija je kontrolisala jedino izlaz na Belo more. Švedska je kontrolisala Baltičko more, a kontrolu nad Kaspijskim morem Petar je mogao dobiti jedino potiskivanjem Tatara iz zona oko mora. Zato je Petar bio prisiljen da zarati sa Tatarima na Krimu koji su u to doba bili turski vazali. Petrov glavni cilj je bio zauzimanje Azova, tadašnjeg turskog uporišta u Rusiji na reci Donu. U leto 1695. Petar je napao Azov, ali je napad bio odbijen. U novembru iste godine Petar je, poučen neuspehom, izgradio u Voronježu malu flotu čiju je komandu poverio Lefortu koji je u julu 1696. zauzeo Azov, čime je Rusija dobila izlaz na Azovsko i Crno more.

Pročitajte još:

Najkontroverznija ličnost 20. veka: Zvali su ga “ludi monah”, predvideo je koronu, a o njegovoj smrti još se priča

Vudro Vilson – američki predsednik kojeg su Srbi najviše voleli, a njegove reči i dan-danas pamte

Podstaknut divljenjem i radoznalošću prema zapadnjačkom načinu života i tehnologijama, Petar je 1697. krenuo na put po Evropi, u pratnji brojne delegacije savetnika. Želeo je da što bolje upozna običaje i zanate Zapada kako bi ih posle primenio u sopstvenoj zemlji. Putovao je inkognito kao Petar Mihajlovič, iako je na dvorovima koje je posećivao njegov pravi identitet bio poznat i dobijao je tretman dostojan svog položaja.

S druge strane, Petar je takođe želeo da pokuša da dobije pomoć i podršku evropskih vladara u borbi protiv moćnog Osmanskog carstva. Međutim, Petrove nade su se izjalovile – Francuska je bila tradicionalni saveznik turskog sultana, a Austrija je nastojala da održi mir na Istoku da bi vodila svoje ratove na Zapadu. Osim toga, Petar je izabrao prilično loš trenutak za svoju diplomatsku ofanzivu: Evropa je u to vreme više razmišljala o tome ko će naslediti španskog kralja bez naslednika Karlosa II nego o borbi protiv Osmanskog carstva.

Puna titula Petra Velikog

Puna titula Petra I je glasila: „Petar, car i veliki knez, samodržac svih Velikih, Malih i Belih Rusa Moskve, Kijeva, Vladimira i Novgoroda, car Kazanja, car Astrahana, car Sibira, gospodar Pskova i veliki knez od Smolenska, Tvera, Ugre, Perma, Vjatke i Bugarske, gospodar i veliki knez Novgoroda u Donjoj Zemlji, Černigova, Rjazanja, Rostova, Jaroslavlja, Belozera, Udora, Obdorije i Konda, vladar svih Severnih Zemalja, gospodar iverijanskih zemalja i kartalinijskih i gruzijskih careva, i karbardinijskih zemalja sa čerkeskim i gorzijskim prinčevima i nasledni vladar i gospodar ostalih zemalja.“

Godine 1721. titula je izmenjena, pa je umesto „car i veliki knez, samodržac svih Velikih, Malih i Belih Rusa“ stajalo „imperator i samodržac sveruski“. Nadalje, deo titule „veliki knez od Smolenska, Tvera, Ugre, Perma, Vjatke i Bugarske“ proširen je u „veliki knez od Smolenska, knez od Estonije, Livonije, Karelije, Tvera, Ugre, Perma, Vjatke i Bugarske“. Takođe je počeo koristiti redni broj I iza imena, uprkos dotadašnjem običaju po kojem se u službenoj vladarskoj tituli iza imena nikad nije stavljao redni broj.

Njegova poseta je iznenada prekinuta 1698. godine, kada je zbog pobune strelaca bio prisiljen da prekine svoje putovanje po Evropi i da krene nazad u Rusiju. Međutim, pobuna je bila lako ugušena čak i pre nego što se Petar vratio kući, te je Petar onda ostao neko vreme u Poljskoj, gde se upoznao sa poljskim kraljem Avgustom II, s kojim je sklopio savez u predstojećem ratu protiv Švedske čiji je cilj bio da se Rusiji obezbedi izlazak na more.

Reformator

Kad se vratio u Moskvu, prvo se obračunao sa pobunjenicima. Strelci su, kao vojna formacija, raspušteni, a mnogi od njih su bili mučeni, zakopavani živi ili proterani u Sibir. Sam Petar je učestvovao u mučenju svoje polusestre Sofije koju je na kraju doživotno zatvorio u manastir. Takođe je okončao svoj neuspeli 17-godišnji brak. Naterao je Jevdokiju da se odrekne braka i da ode u manastir. Carica je Petru rodila tri sina, a preživeo je samo jedan, Aleksej Petrovič, koji je sa osam godina bio odvojen od svoje majke. Odnosi između oca i sina su svakim danom bili sve gori — Aleksej je odbijao svaku poslušnost caru, a Petar je skoro svakodnevno tukao svog sina.

Petrova poseta Zapadu uverila ga je da su mnogi evropski običaji bili napredniji od tradicionalnih ruskih. Petar je zato zapovedio svim svojim činovnicima i zvaničnicima da obriju brade i da nose odeću skrojenu po evropskoj modi. Od toga su bili izuzeti samo sveštenici, zemljoradnici i kočijaši. Bojarima je naredio da skrate svoje duge rukave i suknje kaftana, tradicionalne moskovske odeće tatarskog porekla. Na jednom prijemu koji je priredio po povratku iz inostranstva isekao je makazama brade velikodostojnicima, bez obzira na to što je u Rusiji nošenje brade imalo i verski značaj i što je crkva branila brijanje brade.

Ovo nisu bile jedine promene koje je uneo u rusko društvo, zbog čega ga i dan-danas nazivaju ocem moderne Rusije. Verovatno poučen sopstvenim iskustvom, smatrao je ugovorene brakove varvarskim običajem, te je zabranio sklapanje brakova protiv volje budućih supružnika i proglasio je obaveznim da budući supružnici budu vereni najmanje šest nedelja tokom kojih bi mogli da se slobodno viđaju i bolje upoznaju. Takođe je naredio svojim dvoranima da priređuju zabave po evropskim običajima, a žene iz viših staleža su morale da odlaze na društvene skupove, čime je prekinuta tradicionalna izolovanost u kojoj su do tada žene bile držane, a što je predstavljalo zaostatak primitivnih tatarskih običaja.

Izvršio je takođe i korenite promene u vojsci, prema zapadnim standardima. Plemstvu je nametnuo obaveznu službu državi, bilo u administraciji bilo u vojsci, a vojnu hijerarhiju je uredio tako da su se unapređenja dobijala na osnovu zasluga, a ne porekla, tako da je svako ko je svojim delima zaslužio mogao da dostigne visoke vojne činove. Takođe je uveo obaveznu vojnu službu, što mu je stvorilo vojsku od 300.000 stalnih vojnika i mornara zajedno sa rezervistima.

Da bi mogao da izdržava toliku vojsku, morao je takođe da izvrši korenite promene u privredi i da industrijalizuje zemlju. Podigao je mnogo fabrika, brodogradilišta i radionica koje su imale privilegije i državne subvencije. Stvorio je takav ekonomski sistem u kome je sve bilo podređeno vladaru. Car je imao monopol nad primarnim proizvodima, kao što su katran i potaša, kao i kože i svila iz Sibira. Radna snaga se obezbeđivala tako što je trgovcima i vlasnicima fabrika i rudnika bilo dozvoljeno da kupuju cela sela sa sve njihovim stanovnicima koji su morali da rade na imanjima svojih gospodara.

Crkva je takođe pretrpela promene. Patrijarh je bio zamenjen Svetim sinodom koji je bio pod direktnom carevom kontrolom.

Petar je 1699. napustio tradicionalni ruski kalendar u kom je godina počinjala 1. septembra i prihvatio je julijanski kalendar prema kom godina počinje 1. januara.

Stvaranje Ruske Imperije

Ratovao je protiv Osmanskog carstva 1695. i 1696, kao i 1711. godine. Petar je 1696. osvojio luku Azov, siguran izlaz na Crno more, da bi je kasnije 1711. izgubio u mirovnim pregovorima sa Turskom. Takođe je ratovao protiv Persije. Međutim, najveći i najvažniji rat od svih koje je vodio Petar Veliki bio je rat protiv Švedske koji je trajao punu 21 godinu — od 1700. do 1721.

Poslednje godine i smrt

Poslednje godine Petrovog života bile su obeležene nastavkom reformi u Rusiji. Cilj Petrovih reformi je bio obrazovanje snažne vojske i države, kao i korenite ekonomske i društvene promene. Bilo je već uobičajeno da se car, naslednik vizantijskih imperatora, smatra „samodršcem“, te je Petar insistirao na ovoj koncepciji i tako stvorio prosvećeni apsolutizam.

Godine 1721, ubrzo nakon sklapanja mira sa Švedskom, Petar se proglasio imperatorom sve Rusije. Odbio je predloge da uzme titulu „car Istoka“. Titulu imperatora priznali su mu Avgust II iz Poljske, Fridrih Vilhelm I iz Pruske, te Frederik I iz Švedske, ali ne i ostali evropski monarsi. Naime, mnogima od njih reč „imperator“ imala je prizvuk nadmoći i prevelike važnosti u odnosu na ostale vladare. Osim toga, neki vladari su se bojali da bi Petar pokušao da svoja vladarska prava stavi iznad njihovih, baš kao što se svojevremeno Sveto rimsko carstvo proglasilo sizerenom – vrhovnim vladarom svih hrišćanskih naroda.

Pročitajte još

Tragična sudbina poslednjeg ruskog cara: Nikolaj II zadužio je Srbiju, a umro je mučkom smrću sa celom svojom porodicom

Zakon iz 1722. omogućavao je Petru da sam izabere svog naslednika, ali ga je u ostvarenju te namere sprečila smrt 1725. godine, koja je usledila nakon komplikacija od upale pluća koju je dobio kad je skakao u zaleđeno jezero u Finskoj dok je učestvovao u spasavanju nekih brodolomnika. Manjak preciznih zakona o nasleđivanju doveo je do niza sukoba u nadolazećem periodu koji su se jednim imenom nazivali „erom dvorskih revolucija“.

Petra je nasledila njegova supruga Katarina, koja je imala i podršku carske garde. Caricu Katarinu je, posle njene smrti 1727, nasledio Aleksejev sin, Petar II Aleksejevič, čime je prekinuta direktna muška linija vladara iz porodice Romanov.

Osnivanje Sankt Peterburga

Sankt Peterburg je osnovan 27. maja 1703. godine, nakon što je Rusija osvojila Ingermanland od Švedske i tako u tom delu izbila na more. Stvaranje Sankt Peterburga od strane Petra Velikog je s jedne strane značilo otvaranje Rusije u ekonomskom, političkom i intelektualnom smislu ka Evropi, a s druge strane, priznanje Rusije u svetu kao vojne i pomorske sile.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi