Đoković otvoreno o svemu: Odnos sa ocem Srđanom, reakcije na terenu, napadi medija, momenat kada je hteo da ostavi tenis (VIDEO)

Poznat je Novak Đoković kao neko ko se ne libi da kaže sve što misli. Čak i kada mu to ne ide na ruku. Mogao je u više navrata da uzme stranicu iz knjige Rodžera Federera i da diplomatski izbegava teške teme i stvari koje mogu da se protumače na negativan način.

O raznim stvarima je pričao u podkastu sa Červinom Džafarajem gde se prisetio prošlosti, nekih teških momenata, ali i sadašnjosti, odnosa sa ocem Srđanom, porodicom, emocijama na terenu…

– Jedan od glanvih razloga zbog kog igram tenis i dalje je to što osećam da je za mene tenis borba i na terenu i u meni. Prolazim kroz toliko različitih osećanja koja ne podnosim, ali sam naučio dosta stvari tokom karijere. Desi se da polomim reket, da vičem na terenu, shvatim da to ne treba da radim jer to gledaju i moja i druga deca i da je zato bitno kakvu ću reakciju pokazati u narednom trenutku. Da prihvatim, da oprostim sebi i nastavim dalje. Ne plašim se da kažem da imam mane i da pravim greške. Mediji umeju da me osuđuju za neke stvari, moji agenti se hvataju za glavu zbog toga, ali sam to ja – priča Novak.

Nije zaboravio kroz šta je sve prošao.

– Dolazim iz zemlje koja je prošla kroz težak period istorijski gledano. Bilo je mnogo patnje, krvi i suza. Da nisam osetio sve to i bio u 5 ujutru u redu kako bih mogao da kupim hleb verovatno ne bih mogao sada da pričam ovako o tome. Razumem kakav je osećaj da u džepu imaš 10 nemačkih maraka ili u današnje vreme 10 dolara. Sećam se scene kada je izvadio 10 maraka na sto i rekao imamo toliko para i moramo da nađemo način da preživimo, imao sam osam-devet goidna u to vreme. Marko je imao oko pet, Đorđe je bio beba.

Posebna deo posvetio je priči o mentalnoj snazi i prolasku kroz sve to u karijeri.

– Osećam da je svaka faza mog života i karijere drugačija. Ne osećam da sam mentalno jači danas nego pre 15 godina, jer je to teško uporediti. Verujem da postoji mentalna snaga za svaku fazu života. Jedna je kada si tinejdžer, boriš se sa svojim demonima, želiš da budeš buntovnik, boriš se sa svima, nećeš nikoga da slušaš. To je biološki normalno. Onda imaš fazu 15 godina kasnije kada se ostvariš, postaneš otac i suprug kao ja koji sam otac dva anđela – objasnio je Novak, pa nastavio:

– Imam drugačiji način razmišljanja, shvatanja svega, više bih to nazvao svest nego mentalna snaga. Ovo drugo ti pomaže u dnevnim stvarima poput alarma koji zvoni ujutru, a ti želiš da ostaneš u krevetu još malo, ali si dovoljno jak da ustaneš i započneš dan, to je mentalna snaga. Meni to pomaže da pronađem rešenje za određene situacije na terenu, kada je rezultat nerešen ili kada protivnik ima brejk loptu, ja drugi servis, da pronađem mir i odigram pravi udarac u pravom momentu. Nije se to dešavalo uvek, to je sve proces rada i sazrevanja. Tom Brejdi je sa 43 godine osvojio Superbol, neko je ko inspiriše i pokazuje da i u tim godinama možete da igrate na visokom nivou.

Svestan je da i se i on kao i mnogi sportisti često nalaze na udaru kada stvari ne idu kako treba.

– Jedan od problema koji je vidljiv jeste povezanost između ljudi i sportista. Kada timovima ili sportisti za koje navijaju ide dobro onda su uz njih, osećaju se kao da su i oni bili deo ostvarenog uspeha. Međutim, kada stvari krenu po zlu onda odmah kreću sa kritikama. Osuđuju neuspeh drugih kako bi se bolje osećali zbog sopstvenog neuspeha.

Njegov otac Srđan je čovek koji uvek priča bez dlake na jeziku, o tome je govorio i Novak.

– Moj otac je neko ko je uvek izražavao svoje emocije odmah, nije ih zadržavao u sebi. Bez obzira da li je dobro ili loše, iskazivao je te emocije. Rekao bih da sam dosta tog emotivnog ponašanja i izražavanja povukao na njega, jer sam to gledao u svojoj kući tokom odrastanja. Nije uvek sjajno i loše, tako je kako je. Volim svog oca, volim svoje roditelje. Onoliko koliko su se žrtvovali za braću i mene je bez presedana, mnogo sam im zahvalan zbog svega što su uradili za nas. Da se vratim na faze o kojima sam pričao, imao sam period kada ih nisam voleo, kada sam smatrao da neke odluke nisu najbolje za mene, da nisam želeo da odrastam u takvom okruženju, zato o tome sada mogu otvoreno da pričam sa svima. To je sve deo sazrevanja i to je normalno.

Potom je govorio o najtežem momentu u dosadašnjoj karijeri. Bilo je to pre 11 godina kada je izgubio od Jirgena Melcera (Austrija) uprkos vođstvu od 2:0 u setovima.

– Suočavao sam se sa mnogim izazovima tokom karijere. Hteo sam da ostavim tenis 2010. godine posle poraza na Rolan Garosu kada sam osetio da su mi snovi raspršeni i da nisam dovoljno dobar da ostvarim ono što sam zamislio. Bio sam u sobi sa trenerima i fizioterapeutima, plakao sam, jecao. Bio sam na veoma lošem mestu u tom momentu. Osetio sam se kao da sam udario u zid i da ne mogu da idem napred. Oni su me pustili da se isplačem, da izbacim te emocije iz sebe i zahvalan sam na tome. Bio je to ključan momenat – pojašnjava Novak.

Nastavio je u istom dahu.

– Narativ je da trener mora da bude tu da te podigne, da ti pokaže da moraš da budeš jak kada se osećaš slabije, da te dovede u to stanje uma da pokažeš najbolje. Za mene su najbolji treneri uvek bili oni koji su za tebe kao ljudska bića, kao prijatelji, rame za plakanje. Neko ko može da te razume, da te podrži da izbaciš svoje emocije. Tada sam osetio da nisam sam. Imao sam i mali problem sa povredama, nisam bio na prvom mestu, igrao sam u polufinalima, četvrtfinalima grend slemova, bio sam treći na svetu i to je bio naravno veliki uspeh, ali sam osećao da mogu mnogo više. Sam sebi sam postavio velika očekivanja i da treće mesto i jedan osvojen grend slem nisu dovoljno. Previše je bilo tereta na mojim leđima, palo je sve na mene u tom trenutku. Razmišljao sam da odustanem ili da napravim pauzu od tenisa. Nikada pre toga nisam imao takva osećanja. Hteo sam da pobegnem od tenisa, od ljudi. Dobio sam podršku od trenera, devojke Jelene, porodice.

Onda se dogodio prelomni momenat.

– Otišao sam kući, nisam trenirao jedno vreme. Želeo sam da se vrati ta čista ljubav i strast prema sportu da me vodi, kao što sam osećao tokom detinjstva. Hteo sam da se to ponovo pojavi taj osećaj kako bih ponovo uzeo reket u ruke. Kratko posle toga se vratio. Najveći korak za mene je bio taj što sam želeo da budem malo sam sa sobom i da nađem taj osećaj. Da li je to zato što svi očekuju da se vratim na teren ili je to taj mali Novak u meni koji želi da se razvijem, da radim? I to se pojavilo. Od tada je moja karijera otišla uzlaznom putanju. Usledila je verovatno najbolja sezona u karijeri, dobio sam 43 meča zaredom, osvojio tri od četiri grend slema, došao do prvog mesta. Podigao sam pehar na Vimbldonu što je bio moj dečački san. Imao sam doček u Beogradu pred nekoliko desetina hiljada ljudi. To su sve neki momenti kojih se sećam sa osmehom. Naučio sam da cenim više putovanje nego destinaciju. U sportu se uvek priča o ciljevima, dostignućima što je naravno važno, ali ako ne umete da prihvatite i uživate u tome onda ćete svaki dan osećati kao da radite, da vas neko vuče da radite nešto što vam troši energiju umesto da budete motivisani, inspirisani i zahvalni što radite i što napredujete i kao čovek i kao sportista – zaključio je Đoković.

Pročitajte još:

Nadal priznao u kakvim je odnosima privatno sa Novakom

Zverev je u čudu zbog Novakovog riterna: Ne znam, možda mi čita misli

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi