"Nek sa Zlatibora u svet krenu neke nove šampionke..."

Gde su i šta rade odbojkašice koje su pre deset godina u Beogradu postale šampionke Evrope? Ima onih koje trenutno igraju plej-of utakmice, neke se pripremaju za veliko finale Lige šampiona, a neke uživaju  u zasluženoj penziji. U poslednju grupu spadaju između ostalog Nataša Krsmanović (35) i Tijana Malešević (30). Tandem iz Užica u poslednje vreme najčešće boravi na Zlatiboru, gde kuje velike planove za razvoj odbojke u Zapadnoj Srbiji. O tome kako im sada izgleda život, čemu su posvećene, koje uspomene su im ostale u sećanju kao najdraže, pričale su za 24sedam.

– Prošlo je godinu dana otkad sam odlučila da prestanem da igram, stvarno mi je lepo, nemam na šta da se požalim – kaže Tijana Malešević na početku razgovora. – Uživam sa suprugom i porodicom, najčešće na Zlatiboru u prirodi. Nemam neke konkretne obaveze, trudim se da posvetim vreme najbližima i da radim stvari koje nisam mogla tokom profesionalne karijere. 

Godinu dana pre Maleševićeve, odbojci je zbogom rekla i njena koleginica i nekadašnja saigračica.

– Moj poslednji angažman bio je u turskom Ezačibašiju 2019. godine – priseća se Nataša. – Posle toga je došla beba i više nisam imala u planu da se vraćam na teren. Da sam dete dobila sa 20 i nešto godina, onda bih nastavila sve normalno, a ovako mi je stvarno bilo previše da sa 34 ili 35 godina idem u inostranstvo, “vučem” dete sa sobom, odvajam se od supruga, ili da se svi zajedno selimo. Sve mi je to bilo komplikovano, a i dosta sam igrala. Iza mene ostaje duga i dobra karijera. Prezadovoljna sam, da mi je neko ranije pričao, možda ne bih ni verovala šta će mi se sve ostvariti. 

Prošle godine je mnoge iznenadila vest da se Tijana Malešević povlači sa terena.

– Prepoznala sam da je to taj trenutak, jednostavno sam zaključila da više odbojci ne mogu da se posvetim na onaj način na koji sam to radila tokom svih prethodnih godina. Osećala sam da mi je potreban drugačiji ritam života. Bila sam u mašini 15 sezona, sad je malo neobično što nemam te obaveze koje sam imala toliko dugo. Ne razmišljam i dalje da li je to tako trebalo ili ne, možda za pet godina shvatim da sam mogla nešto drugalije. Ali trenutno, sasvim stojim pri tome da je odluka bila prava.

Po završetku karijere obe mogu da budu ponosne na činjenicu da su bile deo najvećih uspeha srpske odbojke. Nataša u kolekciji ima bronzanu medalju sa Svetskog prvenstva 2006. godine, od koje je sve počelo.

– Pre osvajanja tog odličja, svi u inostranstvu na pomen Srbije pomislili bi na košarkaše, fudbalere ili odbojkaše, a odbojkašice nisu bile prepoznatljive – pojašnjava Nataša. – Ali, ta medalja je promenila sve. Došli smo u Japan kao totalni autsajderi. Zbog dobrih rezultat je počela euforija u našoj zemlji, znam da su mi moji pričali da su utakmice gledali čak i oni koji ne prate inače odbojku. Da su ljudi ustajali noću i da je u Srbiji to sve bilo “vau”. Nismo bile svesne te ludnice dok se nismo vratile. Posle kao da su nam se otvorila neka vrata, podiglo se samopouzdanje… Od osrednje ekipe postale smo tim koji na svakom takmičenju može da dođe do medalje. Mnogo mi je drago što je sve krenulo od te naše generacije.

Posle je Krsmanovićeva osvojila srebro na EP 2007, a onda su se zajedno radovale zlatu u Beogradu.

– To je bilo čuveno prvenstvo u našem glavnom gradu. Početak moje reprezentativne karijere, bila sam mlada i nesvesna svega – uz osmeh priča Maleševićeva. – Bilo je baš emotivno, neki neverovatan osećaj. Nisam tada ni igrala, ali je bilo posebno što sam uz te devojke, što treniram sa njima, što sam i ja deo tako velikog uspeha.

U poslednjih deset godina Tijana je sa reprezentacijom još jednom postala evropski šampion sa mnogo značajnijom ulogom (2017), ima osvojenu i bronzu na kontinentalnom prvenstvu 2015. Na OI je oko njenog vrata zasijalo srebro, a kraj je odsvirala sa zlatnom medaljom na Svetskom šampionatu.

– Uvek kažem da mi je ta medalja iz Rija posebna, jer je drugačije takmičenja od svih ostalih. Na prvenstvima generalno imaš rutu hala – hotel, a ovde zbog olimpijskog sela sve ima posebnu draž. Tu je cela ekspedicija, viđaš ljude koje se bave drugim sportovima, dani su lepše ispunjeni i vlada baš pozitivna atmosfera. Posle toga smo osvojili zlato na EP i tada sam imala cilj da još dodam medalju sa Svetskog prvenstva, koja mi je nedostajala. Znala sam da će mi to biti poslednje takmičenje u nacionalnom timu i presrećna sam što se sve završilo sa zlatnim odličjem. Želela sam da budem uz tim još na tom prvenstvu, da svi damo maksimum, ispalo je kako treba i mirne glave sam otišla u reprezentativnu penziju. Mislim da bolje nije ni moglo, ostvarila sam sve što sam sanjala.

I pored toga što više nisu na terenu, Tijana i Nataša su i dalje veliki navijači kada god igraju odbojkašice Srbije.

– Mislim da nikada nismo imali bolju ekipu od ove koja poslednjih nekoliko godina dominira – priznaje Nataša. – Nama je osvajanje EP 2011. godine bilo “bum”, a od njih se sada na svakom takmičenju očekuje medalja. Toliko su dominantne da svuda mogu da kažem da idu na zlato. Verujem da mogu da osvoje Olimpijske igre, posle toga i Evropsko u Beogradu u avgustu. Naravno da nekad može da se desi kiks, ali neka od medalja mi je sigurna kad su ove devojke u pitanju.

Da nije bilo dobre klupske podloge, ne bi bilo ni velikih uspeha u reprezentaciji. Nataša je karijeru počela u užičkom Jedinstvu, a onda je nosila opremu Volera iz Ciriha, Galatasaraja, BB Motora iz Pekinga, San Kasćana, turskog Seramiksana, Albe, TENT-a, Ezačibašija.

– Kad bih gledala koji mi je grad najviše legao, onda bih rekla da je to Istanbul definitivno. A kad je ostalo u pitanju, izdvojila bih Azerbejdžan. Dugo sam tamo igrala i bila nam je baš dobra ekipa. Mnogo naših ljudi, pa smo se okupljali u kafanici koja se zvala Balkan. Skupimo se vikendom, onako nostalgični za nečim i zajedno se borimo sa tugom tokom dugih sezona. Lepo smo se družili…

Tijana je na istom mestu počela karijeru – u užičkom Jedinstvu. Igrala je još za Volero, Albu, Belediješi, Nestle Ozasku, Agle Prostejov, Pilu, kao i za Seramiksan – klub u kome se posebno zbližila sa Krsmanovićevom.

– Znamo se veoma dugo jer smo obe iz Užica, ali za prvi tim Jedinstva nismo igrale zajedno. Intezivno smo počele da se družimo 2017. u Turskoj – pojašnjava Tijana.

Nataša se seća i zajedničkih trenutaka u reprezentaciji.

– Ja sam se družila sa starijom ekipom, a ona sa mlađima, jer se tada više osećala razlika u godinama. Ali bile smo super… Znam da smo išle uvek zajedno za Užice kada dobijemo od selektora slobodno. A od te Turske je sve krenulo intezivno, imale smo stan do stana i provodile smo 24 sata zajedno. To je bilo malo mesto, bukvalno sa jednim restoranom, tako da opcije za druženje i izlaske nije baš bilo. Da nismo imale jedna drugu mislim da ne bismo preživele. Tad smo se zbližile, a sad smo tu obe najčešće na Zlatiboru, pa smo sve više zajedno.

Dok su provodile vreme na planini, osmislile su novu zajedničku avanturu. Odlučile su da organizuju “TIN volej” kamp od 1. do 15. jula na Zlatiboru.

– Do ideje je došlo za jednim ručkom u kafani – nasmejala se Tijana. – Sa nama je bila ekipa ljudi iz sveta sporta. Oni su nas podržali i ohrabrili. Tada smo prelomile i odlučile da probamo. Ima onih koji žele da nam pomognu, radimo trenutno promociju i željno iščekujemo da sve to počne. Deca se obraduju kada nas vide, sigurno će biti lepo iskustvo. Odlična je ekipa trenera, atmosfera će biti super, a uz to je i ambijent na Zlatiboru kao i uvek prijatan.

Najveća želja bivših odbojkašica je da pokrenu decu iz Zapadne Srbije da se bave odbojkom.

– Posle Jedinstva odbojka je tamo zamrla. Ranije su se svi iz regiona okretali prema Užicu, a sada od toga nema ništa. Priče ljudi se svode na to da deca igraju do srednje škole i onda idu za Beograd. Mislim da ne mora tako da bude. Mi nećemo kampom ništa spektakularno promeniti, potrebno je na globalnom nivou nešto da se uradi. Ali, svakako želimo da pojačamo odbojkašku priču, da ponovo taj region ima šampionke, reprezentativke – jasna je Nataša.

Kad je u Užicu pravila prve odbojkaške profesionalne korake nije ni sanjala da dve decenije kasnije taj tim neće biti jedan od najjačih u Srbiji, ili da ga neće biti u najjačem rangu takmičenja.

Pročitajte još

„Svaki dan na terenu je srećan dan“

“Sreća me pogledala što sam došla u Poštar, to je bio najlepši period moje karijere”

Tijana Bošković za 24sedam: Tajna je u jakim hercegovačkim genima

– Nama je tad bio pojam da tu ostanemo i igramo, nije nam prva opcija bio odlazak. Fantastično pamtim taj period. Mi smo ispred sebe imali svoje idole. Počneš da treniraš i sanjaš o ulasku u prvi tim, da te tu trenira Darko Zakoč, to je bio prestiž. Te devojke su bile prvaci države, igrale su Ligu šampiona, bile su okosnica reprezentacije. Nisu tu bili sam Užičani, već su dolazili i ljudi sa strane. Mi smo u svom dvorištu imali vrlo ozbiljnu priču. Sada ne znam da li u Srbiji uopšte postoji klub nalik Jedinstvu.

Upravo će i legendarni strateg Darko Zakoč biti deo kampa na Zlatiboru.

– On će biti koordinator trenerima, da bi i oni podigli znanje na viši nivo tokom te dve nedelje. Sigurno da će im značiti što je neko takav pored njih. Tu će biti i Jovo Caković, Stevan Ljubičić, Aleksandra Avramović, Miroslav Sredić, Dalibor Ljubojević… Tijana, Marina Vujović i ja ćemo biti asistenti, pošto znamo da igramo odbojku, ali nikada nismo bile treneri, niti radile sa decom. Znamo da za sedam dana ne može da se nauči odbojka, ali svakako želimo da učesnicima približimo kako izgleda profesionalni život. Da vide kako bi trebalo da se ponašaju u kolektivu, kako da se druže i poštuju, kako je kad se trenira dva puta dnevno… Volele bismo da se aktivira sport i u Zapadnoj Srbiji. Nadamo se da će ovo trajati godinama, pa čak i kad se nas dve više ne budemo bavile kampom, da ostane kao neki brend i da zaživi – zaključila je Nataša Krsmanović.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi