Šampionska poseta portalu 24sedam: Sestra i brat, Marija i Milan Mičev hoće zlato na Igrama u Parizu! (GALERIJA - VIDEO)

Ima Srbija čime da se ponosi u svetu sporta. Medalje se samo ređaju, ljudi se raduju zajedno sa sportistima.

Ima onih koji su "na radaru" pa se o njima sve zna, a ima i onih koji rade prilično daleko od očiju javnosti. Rade i ređaju uspehe.

Takav primer dolazi iz porodice Mičev. Brat Milan je trener, a sestra Marija veliki as u paratekvondou. Odmah je jasno da je njihova priča za nijansu drugačija. A možda ipak i nije.

Imali smo to zadovoljstvo da u prostorijama portala 24sedam ugostimo Mariju i Milana, da se uverimo u vedar duh koji ih krasi i porazgovaramo na brojne teme.

Počinjemo sa činjenicom da Marija nema desnu podlakticu, pa pitamo koliko je njen život drugačiji.

ROĐENA BEZ PODLAKTICE

- Ja sam rođena bez desne podlaktice i meni je to normalno. Stvarno ne znam kako bih drugačije funkcionisala. Verovatno bih se navikla i na to, ali i ovo mi je bez problema. Baš nikakav problem nisam ni u detinjstvu imala, a nemam ni sada - kaže naša paratekvondistkinja i dodaje:

- Imala sam kao mala protezu, najviše zbog ramena i da mi ne bi bila kriva kičma. Ali mi je bilo nezgodno da funkcionišem s njom.

Idemo u svet sporta. Zanima nas kako izgleda jedan dan sestre i brata u sportskim notama.

- Sve zavisi od toga da li je blizu takmičenje. Ako je tako onda su to po dva puta dnevno treninzi. Ujutru odradimo prvi, odemo do sale, odradimo ono što smo dogovorili, tu trener vodi glavnu reč. Posle toga odmor kod kuće, mora da se vodi računa o hrani, uveče ponovo trening i rano na spavanje. I tako ukrug. Tu je i teretana, naravno i trčanje.

Ne smemo da zaboravimo ni da podsetimo na sve velike rezultate koje je Marija ostvarila. Da ne promašimo neko odličje, zamolili smo da ih sama nabroji.

MEDALJE SE SAMO REĐAJU

- Imam dva srebra sa Evropskog prvenstva, dve bronze sa Evropskog prvenstva, pet bronzi sa gran-prija i srebro sa Svetskog prvenstva i sada bronzu sa SP. To je poslednji uspeh ostvaren krajem septembra, a dva dana pre toga bila je i bronza na gran-priju.

Kako izdržite takav tempo i odakle snaga i motiv?

- I nama se prvi put desilo da su stavili dva stvarno veliko takmičenja tako blizu, ali mora da se nađe snaga. Taj dan, dva koliko je bila pauza, tu je doktorka Banković, masaže, sve što boli ona sredi... Dobro je bilo.

Da ne zapostavimo Milana pitamo kako izgleda odnos brata i sestre kada je prerastao u onaj trenera i sportistkinje.

- U suštini sve što nisam smeo da galamim dok sam bio "brat" sad kao trener to mogu da vratim. (smeh) Tu nemam problema. Marija je počela da trenira sa mnom, zbog njenog zdravlja, više rekreativno. Pre 7 godina je došla da trenira sa mnom i videli smo priliku u parasportu. Tada je već bilo da se ozbiljno bavi sport i bilo je ili atletika ili tekvondo. Tekvondo je nekako bio logičan izbor i meni poznat, mogao sam da joj pomognem - kaže Milan, koji je nakon toga počeo da radi i prekinuo sa sportom.

Ali pre tri godine otvara svoj Tekvondo klub i kreće saradnja brata i sestre.

- Dogovorili smo se da odradi SP iz kluba u kom je trenirala i s trenerom s kojim se spremala za to takmičenje. Kad je završeno SP odlučila je da pređe kod mene. Krenuli smo da radimo drugačije jer se promenio tekvondo, a paratekvondo baš mnogo, konkurencija je prevelika.

Ova godina donela je mnogo toga u rezultatskom, ali i iskustvenom smislu.

DOGOVOR JE - ZLATO U PARIZU

- Krenuli smo malo sporije, na Evropskom prvenstvu nažalost izgubili prvu borbu. Ali od tada je krenulo mnogo bolje. Forma je tempirana za ovo Svetsko prvenstvo na kojem je uzela bronzu i za finalni Gran-pri koji dolazi u decembru. I onda sledeće godine Olimpijske igre. To nam je bio cilj i dogovor kada je prešla kod mene u klub, da u Parizu uzmemo zlato. Pa da ga ispoštujemo.

Ima Marija iskustvo sa Paraolimpijskih igara iz Tokija. Jeste u Japanu sve bilo drugačije zbog korone koja je tada vladala, ali je sigurno bilo tog nadaleko čuvenog olimpijskog duha. kakav je to osećaj?

- Osećaj je... pa ja ne znam da li sam svesna koliko je to velika stvar. Pogotovo što je paratekvondo prvi put u istoriji bio na Igrama. Uspeh je i samo to što smo koleginica i ja otišle na Paraolimpijske igre. Ali, želela sam i tu medalju. Nije se desilo, ali biće. Nije bilo publike pa možda nije pravi doživljaj kakav je inače, verujem, ali je stvarno nešto neverovatno. Nismo mogli baš da se družimo zbog korone, bilo je testiranje svaki dan i gledali smo da bude što manje kontakta da slučajno ne bude pozitivan test pa da ne možemo da se takmičimo. Zbog toga nije bilo baš prilike da se družimo, jesmo tako uveče malo napolju.

Nije nažalost bilo ni uobičajenog druženja sa sportistima u onoj meri kao kada se Igre održavaju u redovnim okolnostima. Ali podrška među sportistima iz Srbije nije izostala.

- Podrška se uvek oseća i znači mnogo! Sa Saškom Sokolov smo proveli najviše vremena, tu je i Nemanja, takođe atletičar, plivačica Katarina koja živi u Austriji, s njom sam bila u sobi.

BURAN ODNOS

Čuli smo kako Milan vidi odnos sa sestrom, a šta kaže Marija o odnosu sa bratom.

- Buran odnos. Slažemo se uglavnom, bolje se slažemo sad u sportu nego što smo ranije (smeh). Kao i trener se dobro slažamo, a bolje je nego što je bilo i na relaciji sestra-brat.

Klub nosi neobično ime - Imugi. Odakle to?

- Kada sam otvarao klub nisam hteo da uzmem neko standardno ime i odlučio se za korejsku mitologiju. Imugi mi je zvučalo najlakše za izgovaranje. A zanimljiva je priča iza toga. Imugi je korejski zmaj, onaj kao crv-zmaj bez krila. Kada dovoljno odraste on dobije krila i uči male zmajeve kako da i oni dobiju krila kroz životni put. To mi je bila neka simbolika trenera i bilo mi je super interesantno pa sam se odlučio za to ime. I pamtljivo, i zanimljivo, hvata pažnju ljudima.

Krila su, pretpostavljamo, to zlato u Parizu. Da li Marija planira da bude Imugi i svoje znanje prenese na mlađe.

- Da, to su krila. Još uvek ne razmišljam o trenerskom poslu, ali možda tamo kad se penzinonišem. Prvo karijera, pa posle ta priča. Ali, da, to mi je zanimljivo.

A ako ne bude trenerska karijera mogla bi da bude...

- Upisala sam Pravni fakultet u Beogradu, ali sam stala na drugoj godini. Nisam mogla da ispratim sve to, treninge, takmičenja, putovanja... Nisam odustala skroz.

Idol...

- Nemam idole iz paratekvondoa, ali tu su Milica Mandić i Novak Đoković. Njihove uspehe bih volela da imam i ja. Milicu sam i upoznala.

OD MILICE MOŽE MNOGO DA SE NAUČI

Može li se šta "ukrasti" od Milice i njenog znanja.

- Sigurno da da. Drugačije je dosta jer je ona radila A klasu, a mi radimo B, nema udaraca u glavu, ali svakako od Milice može svašta da se nauči. Ona je, meni bar deluje, smireno... Ja to baš ne mogu, ne znam da li bih ikad mogla da naučim.

Za kraj smo ostavili Milanu i Mariji da pošalju poruku ljudima u Srbiji.

Milan:

- Moja poruka i za roditelje i za decu je da se bave sportom jer to danas mnogo fali. I to ne moraju da budu standardni sportovi fudbal, košarka... Ne mora da bude ni tekvondo, naravno, ali ja smatram da su borilačke veštine jako dobre i za razvoj karaktera kroz život. Trenirao sam dosta borilačkih veština i po mom mišljenju je tekvondo jedna od najboljih. Stvarno može da se razvije, a ima i šansa da postanu šampioni. To se vidi, to nam je trenutno najtrofejniji olimpijski sport otkad se zovemo Srbija. Što se tiče osoba sa invaliditetom isto, treba da probaju, mogu da se bave sportom, ne predstavlja to nikakvu prepreku. Samo treba da dođu i pokušaju i sigurno će im se svideti. Tu su ljudi s kojima mogu da razgovaraju, koji će ih bolje razumeti. Mi imamo još jednog dečka kome fali podlaktica kao i Mariji i njih svoje se čuju svaki dan, treniraju zajedno... Smatram da stvarno mogu da uspeju i poboljšaju svoj život. I da putuju, da se druže, pa i da osvajaju medalje, što da ne.

Marija:

- Tako je! Najviše bih se osvrnula na decu i osobe sa invaliditetom jer diže samopouzdanje i sigurniji je čovek u sebe. Ja stvarno nisam osetila ni kroz detinjstvo to da sam drugačija. Verovatno zbog roditelja koji su bili ono "možeš sve" i "sve sama", tako da sam kroz to videla da je stvarno tako.

Hvala i zakazujemo sastanak za sledeće leto, posle Paraolimpijskih igara u Parizu.

- Može! (osmeh)

BONUS VIDEO:

 

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi