Jedrenje sa Tonkom: S morem živim i nadmudrujem se još od pre rođenja

Jedrenje, planinarenje, modni dizajn, režija, književnost, novinarstvo… Čini se mnogo posla i za nekoliko ljudi, a kamoli za jednu ženu, Tonku Alujević, splitsku umetnicu koja radi šta hoće i šta joj padne na pamet.

– Ja sam samo biće koje puno toga oseća i daje od sebe tačno ono šta od mene zahteva neki momenat. Nekad je to eksplozija boja i načina, a nekad samo mir i tišina.

– Ako posmatramo pojedinačno svaku od stvari, možda izgleda mnogo. Iskreno, ova lista profesija i aktivnosti je mnogo duža, ali ipak, ne čini mi se da je to puno. Baš naprotiv. Zato jer su one u kontinuitetu, preklapaju se, jedna ulazi u drugu, pomažu jedna drugoj kako bi se dogodile originalnije i kreativnije stvari. Suština svih aktivnosti je ista, i povezivanje naizgled potpuno različitih domena moja su specijalnost i posebna radost. Nikad vam ne bih mogla reći onako suženo da sam umetnica, književnica ili novinarka.

Šta je, ipak, ispred svega?

– Život. Čudo. Emocije. Emocije su ispred svega. Ne postoji način da kafu popijem s nekim ko mi se ne sviđa, a kamoli da se bavim nečim što je možda isplativo, ali čemu se opirem iznutra. Radim šta hoću, šta mi padne na pamet. To izgleda bahato na prvi pogled, ali s kim ću se dogovoriti oko meni važnih stvari ako ne sa samom sobom?

Tonka je većinu svojih dela posvetila moru, ili ih je stvorila zajedno sa njim. Ako bi svoj rad morala sažeti u nekoliko rečenica, bilo bi to:

– Slično onom domaćem zadatku iz osnovne škole kad smo pisali sastav “Moja mama”. Usput, kad je moja mama imala četiri-pet godina zamalo se nije utopila. Išla je da opere nogice u moru i okliznula se. Tada još nije znala da pliva. Spasli su je u zadnji čas. Tako sam se, eto, spasla i ja. S morem živim i nadmudrujem se mnogo pre vlastitog rođenja.

Petnaest godina je plovila svetskim morima i okeanima, toliko toga videla i doživela, toliko vetra uhvatila u jedra… Taj život je sada iza nje. Jedra je zauvek spustila i udahnula im novi život nazvan „Od jedara pod kojin san plovila“.

– Moj prijatelj me pozvao na modnu reviju, a ja nisam u tom momentu imala ništa zanimljivo. Odbila sam ga. Onda sam se probudila ujutro i palo mi je na pamet staro jedro jedrilice, krstaša sa kojim sam prejedrila Atlantik. Tu se uključila moja prijateljica Gordana Radnić, inače profesor matematike, i nastalo je kompletno kreativno ludilo – pucale su igle, konci, crtali su se krojevi na dlanovima, ručavale smo, večeravale i spavale u radionici… Kada je završena revija, haljine su postale eksponati za izložbe. Jedna od uspešnijih je bila ona u Galeriji Singidunum. Kasnije mi je došla ideja da se u jednoj od haljina bacim u more i zaronim. Zanimalo me je kako će se ponašati njeni volančići pod vodom.

Svaku od njih može da ponese, ali nijednu ne želi da proda, jer njena jedra pričaju njenu životnu priču.

– Moja jedra stalno pričaju, mrmljaju, gunđaju, vrište, tepaju, samo se treba opismeniti na tom starom jeziku. Mi danas ne koristimo niti sugalasnike, a kamoli sva slova i interpunkciju. Moje jedro, kroz izložbu koja se sastoji od tačno deset haljina koje sam uspela da dobijem od njega, govori o jednoj ženstvenoj priči. Nikad nisam postala mornarčina (ne bih bila muško ni na pet minuta), radila sam sve što sam mogla i znala na moru, ali nisam zanemarila svoju žensku stranu, lepršavost, nežnost, svoju bit…

Tonka u svojim knjigama piše samo i isključivo…

– Istinu. Ono što se stvarno događa oko mene. Jer nijedna mašta ne može izmaštati ono što ti se može dogoditi u životu. Uglavnom, humoru ne mogu odoleti. Dobru kratku priču nanjušim kao lovački pas i u stanju sam da do Vladivostoka, i to peške, potegnem za njom.

Vođena ljubavlju i nemirnim duhom, Tonka nam pripoveda o „jubavi“ u monodrami “Jubav u vrime kupusa”:

– To je svedočanstvo, pripovedanje o „jubavi“ kroz lično iskustvo i iskustva mojih prijatelja i znanaca. Govorim iz glave – jer tekst još ne postoji, o nadrealnim životnim situacijama, o vremenu kad smo se trudili, bili kreativni i maštoviti, onda kada je zavođenje i osvajanje bilo u pitanju. Radi se o drami sa puno humorističkih elemenata.

– Na prostorima bivše države publika reaguje različito. Beogradska je opuštenija, ležernija, sarađuje, sve se brzo pretvori u razgovor, dijalog… Neće da napuste dvoranu, neki ćute i vrte svoje filmove u glavi, možda neke za koje niko i ne zna, pa ni oni sami – kaže nam.

Performer, moreplovac, likovni umetnik, Tonka Alujević piše kolumne, scenarije, režira putopise… Autor je mnogih priča i dokumentaraca. Poznata je i kao borac za očuvanje dalmatinskog jezika, baštine i tradicionalne brodogradnje, te saradnik u brojnim arheološkim, ekološkim i sportskim projektima.

Ostaje li joj bar malo slobodnog vremena?

– Nemam te minute. Ceo mi je život slobodan.

I lep, sve dok joj se…

– Duša smeje.

Tonka je uvek u pokretu, ali nikada prema planu.

– Nemam planove. To se dogodi uvek nekako spontano. A kao turista putovala nikad nisam. Turizam mi nije drag. Nije to za mene. Uvek putujem kako bih bila gost, dolazim kao prijatej, ponašam se kao da je kuća moga domaćina moj dom, sa maksimalnin respektom, a ako nešto i ne razumem, pitam. U Beograd dolazim često. Dalmatinka sam i ne postoji grad, a pogotovo metropola gde su Dalmatinci bolje prihvaćeni. Beograd nas voli. Puno mojih kratkih priča svedoči o tome.

Pročitajte još:

Predrag Starčević, učitelj na čije časove deca dolaze nasmejana, a posle njih kući odlaze srećna

Jefimija Medić, bivša stjuardesa: Putovanja su najlepši, a nesanica najteži deo posla

Prva žena u muškom sportu! Jasminka Komljenović: Reli se vozi i srcem i glavom

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi