Prva žena u muškom sportu! Jasminka Komljenović: Reli se vozi i srcem i glavom

„Kada sam počela da se bavim automobilizmom imala sam 33 godine, porodicu, sina Miloša (7), ćerku Anu (3), a drugog sina Marka sam dobila 1996. godine, i tada sam napravila pauzu, ali sam se brzo vratila na stazu.“

Ovako, za 24sedam, priču počinje Jasminka Komljenović, prva žena reli vozač u Srbiji, i otkriva da je u svet auto-trka ušla sasvim slučajno.

– Te 1992. godine održan je “Bazarov reli” džipova u Boru. Uslov da se takmičiš bio je da imaš džip i suvozača. Moja rođena sestra Vesna i ja krenule smo u tu avanturu više radi druženja i promocije “Bazarovog relija” nego radi takmičenja, pošto smo znale da su u to vreme džipove vozili muškarci. Trku smo završile kao pobednice.

Bio je to tek početak jedne uspešne sportske karijere.

– Prvi reli za Šampionat Jugoslavije je bio “Trayal reli” 1992. godine, gde smo moja suvozačica Mirjana Stefanović i ja vozile “suzuki svift 1300cc” i u jakoj konkurenciji osvojile četvrto mesto.

To ju je podstaklo da nastavi da se takmiči. Od tada, Jasminka fascinira svojom veštinom i odlučnošću da preuzme neke od najtežih reli staza na svetu.

– Takmičila sam se 14 godina, ali sam u auto-sportu ostala mnogo duže, kao sportski funkcioner FIA i AMS i direktor i organizator reli takmičenja za Evropski šampionat. Moj klub „Interspeed Racing Team“ organizovao je 14 relija za Evropski šampionat sa koeficijentom 5, a mnogi šampioni u automobilizmu tada Jugoslavije, Srbije i Crne Gore bili su članovi mog kluba.

Iza Jasminke je više od 120 trka, kako u domaćim, tako i u međunarodnim takmičenjima. Puno nazaboravnih uspomena, mnoštvo sjajnih trenutaka, od kojih jedan posebno pamti.

– „Akropolis reli” je jedan od najtežih relija u WRC šampionatu, koji se vozi po makadamu s posebno pripremljenim vozilom za te uslove. Sve novine su tada pisale o ženskoj posadi iz Jugoslavije. Pripreme za taj reli su trajale oko mesec dana – popisivanje staze duge skoro 3.000 kilometara sa mojom suvozačicom Mirom, fizičke pripreme, pripreme automobila… Bile smo prva i jedina posada iz Jugoslavije koja je učestvovala na “Akropolis reliju” koji se boduje za Svetski šampionat.

– Taj reli će mi ostati u sećanju kao jedan od najtežih relija koje sam vozila. Nažalost, drugog dana sam morala da odustanem zbog kvara na automobilu, i to je jedan od retkih relija koje nisam završila – priseća se za naš portal Jasminka.

Iako i najmanje greške mogu dovesti do velikih posledica, jer možete platiti veliku cenu ako ih napravite, Jasminka nam kaže da automobilizam nije ništa opasniji od drugih sportova.

– Reli se vozi i srcem i glavom, ne treba preterivati, treba znati kada dodati gas a kada kočiti. U reliju je najbitnije završiti ga i popeti se na ciljnu rampu. Nije opasniji od drugih sportova, ako ono što znaš i umeš  iskoristiš na pravi način i dođeš do rezultata. Kao i u svakom sportu, nepredviđenih situacija je bilo – odustajanja sa relija usled kvara automobila, izletanja sa staze, pucanja guma… Najbitnije je da ni moj suvozač ni ja nismo imali fizičkih povreda, a automobil, ako se i slupa, može da se popravi.

Odlučna da pokaže da i žene u „muškom sportu“ mogu biti jednako dobre, Jasminka se nije dala usporiti.

– Nije bilo lako opstati u sportu koji je rezervisan za muškarce, ali moja upornost i rezultati su pokazali da je to moguće. Danas su došla neka druga vremena i sve više žena je u auto-sportu, što mi je veoma drago.

Ne samo što je bila jedina žena vozač, već su Mirjana Stefanović i ona činile jedinu žensku posadu ikada viđenu na nekoj reli stazi u svetu.

– Moram da kažem da bez dobrog suvožača nema ni relija. Odgovornost suvozača je veća nego vozača, i sve ovo što sam postigla, postigla sam zahvaljujući i mom suvozaču. To je timski rad i bez toga nema ni vožnje ni rezultata.

A kako su reagovali muški takmičari od kojih su bile brže i bolje?

– Nikada nisam imala loše iskustvo sa kolegama. Kao i u svakom sportu, ako si bolji tu nema šta da se priča. Priđeš, čestitaš i to je to!

Kako to obično biva, Jasminkin stariji sin Miloš pošao je njenim putem.

– To je bilo i logično. Odrastao je pored staze, prisustvovao svakom mom takmičenju, pomagao mehaničarima u pripremi trkačkih automobila. Moj sin Miloš je jedan od retkih školovanih reli vozača. Pre nego što je počeo da vozi trke, bio je u Finskoj, Švedskoj, Italiji, na obuci reli vožnje, kod najboljih instruktora, i tu je stekao znanje i sve ono što je potrebno da bi mogao uspešno da se bavi relijem.

– Nisam imala strah kada je počeo da vozi, znajući da se dobro pripremio, da je auto vrhunski osoposobljen, da poseduje bezbednosni rol bar, pojaseve, kacigu, specijalni trkački kombinezon. Miloš je jedini i prvi učesnik WRC šampionata u juniorskoj konkurenciji gde je zabeležio dobre rezultate. Žao mi je što nije nastavio da se takmiči, ali finansijska situacija nam nije dozvolila da ostvarimo taj plan.

Sa profesionalnih staza na trenutak prelazimo na gradske ulice i saobraćajne gužve, koje Jasminki nimalo ne smetaju.

– Ne nerviram se u saobraćaju, uvek krenem na vreme da bih stigla tamo gde sam pošla. Iako znam da sam brža od mnogih, to ne dokazujem u svakodnevnom saobraćaju. Ako želiš da se dokažeš, auto-sport je pravo mesto za to, a ne ulica.

Jasminka Komljenović je posvećena i obrazovanju mladih

 

Osnovala sam 1999. godine prvu privatnu gimnaziju „Milutin Milanković“, a kasnije ekonomsku, srednju medicinsku, višu, potom i visoku medicinsku školu strukovnih studija, koje i dan-danas rade u sklopu Obrazovnog sistema „Milutin Milanković“ u Beogradu, Jagodini i Tutinu.

Na ideju sam došla kada je moj najstariji sin trebalo da upiše srednju školu. U to vreme deca su se školovala u Atini. Suprug i ja smo radili i živeli u Beogradu, a oni sa mojim roditeljima u Atini. To je godinama bilo veoma naporno za celu porodicu, jer smo se viđali vikendima i preko raspusta. Morali smo to da izdržimo, kako bismo deci pružili široko obrazovanje, kako bi naučili strani jezik, družili se sa decom sa raznih strana sveta, što im je danas veoma korisno u poslu. Nekako u to vreme,  izašao je novi zakon u Srbiji, da mogu da se otvaraju privatne škole, koje će raditi po programima Ministarstva prosvete i čije će diplome biti priznate kao i one državnih škola. Nisam oklevala nijednog trenutka da uđem u proces akreditacije prve privatne gimnazije, sa puno novina u samom procesu nastave kao što su mentorski rad, celodnevni boravak u školi, ishrana učenika, prevoz od kuće do škole i nazad, uniforme i udžbenici za đake.

A sada je, kaže nam Jasminka na kraju priče, došlo vreme da se život nastavi daleko od asfalta i gradske buke.

– Mislim da je došlo pravo vreme da uživam u prirodi, daleko od gradske vreve. Deca su porasla, imaju svoje porodice, a ja uživam sa mojim unucima na obali Zlatarskog jezera, daleko od gužve. Ovde sam napravila mali raj, gde svi rado dolaze i uživaju zajedno sa mnom.

Pročitajte još:

Borin muzej na točkovima: Uvek postoji onaj jedan model o kome sanjam

Olivije je došao u Srbiju i sa sobom poneo “Francusku tajnu”: Zbog jedne stvari je odlučio da zauvek ostane ovde

Za Lidiju je čuo skoro ceo svet, osvojila je i Ginisa: Sve što radi mnogo je i za nekoliko ljudi, a kamoli za jednu devojku! (FOTO)

 

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi