Masakr na Markalama - zločin koji je doveo do NATO bombardovanja Republike Srpske

Tog 5. februara 1994. godine minobacačka granata ubila je 68 i ranila 144 ljudi na pijaci Markale u Sarajevu.

Drugi napad, kada je ispaljeno pet granata, usledio je 28. avgusta 1995. kada je ubijeno 43 ljudi, a ranjeno 75.

Ovi događaji bili su povod za vazdušne udare NATO na Republiku Srpsku.

Neposredno nakon tragičnih događaja, svi zapadni mediji su za napade optužili Srbe. Prema sudskim presudama Haškog tribunala za oba napada odgovorna je Vojska Republike Srpske.

Prema izveštaju nezavisne komisije iz 1995. godine, međutim, ne postoje jasni dokazi ko je odgovoran za napad na pijacu. To je povrdio i Jasuši Akaši, nekadašnji generalni izaslanik generalnog sekretara UN za Balkan.

Dan sećanja

Nakon rata, 5. februar proglašen je Danom sećanja na sve poginule građane Sarajeva u periodu 1992.-1995. godine.

 

Zbog toga mnogi smatraju da su bošnjačke snage iscenirale, odnosno izvršile oba napada kako bi izazvale bombardovanje Republike Srpske.

Naime, i tadašnji komandant UNPROFOR-a, general Majkl Rouz, je nakon incidenta izjavio da ne može da se utvrdi odakle je granata ispaljena.

Ruski pukovnik Andrej Demurenko je odmah posle granatiranja pijace Markale u Sarajevu, u tadašnjoj Republici BiH, izjavio da su Srbi neopravdano bili optuženi samo zato da bi to bio povod da ih napadne NATO.

Demurenko, koji je bio načelnik štaba jednog sektora mirotvoraca u Sarajevu i komandant ruskog mirotvoračkog bataljona, sačuvao je kompletnu dokumentaciju koja se odnosi na Markale. Pročitao je dva izveštaja, od kojih je jedan napisao jedan francuski oficir, dok je autor drugog izveštaja bio oficir za kog pukovnik nije mogao da odredi da li je bio bošnjačke ili hrvatske nacionalnosti. Pukovnik navodi da je u tim izveštajima bio izračunat ugao dolaska projektila i ugao sletanja projektila na mesto udara.

-Krenuo sam, na osnovu analize koju su napravili Francuzi, do mesta odakle je trebalo da navodno gađaju srpski minobacači. Na površini od sto metara, gde je trebalo da bude taj zlokobni minobacač, nije bilo apsolutno nikakvih tragova na travi. Vojnici odlično znaju da tamo gde se fiksiraju minobacači mora da ostane trag. Drugo mesto, gde su po francuskim proračunima trebalo da budu srpski minobacači, bilo je šumovito. Dobro je poznato da minobacači ne mogu da gađaju iz šume, jer grane mogu da zaustave granatu. Osim toga, zbog zgrada koje okružuju Markale, ni slučajno nije mogla stići granata sa srpskih položaja. Svakome ko barem malo zna nešto o artiljeriji jasno je da granata ne može da šeta. Osim toga, bilo je nelogično da jedna granata pobije i rani tolike ljude a dve ostale nisu nikoga ni ogrebale – ispričao je svojevremeno Demurenko.

Moskovski istoričar, Konstantin Nikiforov, koji je pisao o masakru na Markalama, tvrdi da su oficiri ruskog bataljona, koji se nalazio oko Sarajeva, kategorički tvrdili da Srbi nisu mogli granatirati Markale. Taj istoričar je došao do informacija da u avgustu 1995. godine Markale nisu gađane iz minobacača, već su, po scenariju zapadnih obaveštajnih službi, tu krvavu akciju obavili Muslimani, sa jedne od susednih višespratnica.

U HAGU OSUĐENI OFICIRI RS

Haški tribunal je za granatiranje Markala pravosnažno osudio po komandnoj odgovornosti oficire Vojske Republike Srpske – generala Stanislava Galića i pukovnika Dragomira Miloševića, dok je bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić prvostepeno osuđen na 40 godina zatvora, između ostalog, zbog terora nad sarajevskim stanovništvom.

BOMBARDOVANJE, PA DEJTONSKI SPORAZUM

Ono što je nesumnjivo je da je direktna posledica tih događaja bilo NATO bombardovanje Republike Srpske, operacija pod nazivom “Namerna sila”. Potom je nastavljena i operacija Hrvatske i NATO započeta oko tri nedelje ranije protiv Republike Srpske Krajine.

Vazdušni udari prošireni su i van zone sarajevskog ratišta, tako da je NATO uništio znatne vojne potencijale RS-a. Tim akcijama potpuno je proterano srpsko stanovništvo sa teritorije Kninske Krajine, kao i srpsko stanovništvo iz zapadnih i jugozapadnih delova Bosne i Hercegovine.

Potom je usledio i Dejtonski sporazum.

Od 1. do 21. novembra 1995. godine je održana konferencija u američkom vojnoj bazi kod Dejtona.

Pročitajte još

Od dejtonske do briselske faze: BiH je za 25 godina prešla put od unutrašnjih podela do evropskog ujedinjenja

Učesnici pregovora bili su tadašnji predsednici BiH, Srbije i Hrvatske – Alija Izetbegović, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman – te glavni američki posrednici Ričar Holbruk i general Vesli Klark.

Sporazumom, koji je zvanično potpisan u Parizu 14. decembra 1995. godine, predviđen je i Ustav Bosne i Hercegovine, koji predstavlja Aneks IV Dejtonskog mirovnog sporazuma, u kojem je dogovoreno da zemlja ima dva entiteta – Federaciju BiH (FBiH) i Republiku Srpsku (RS).

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi