Pronašao dnevnik pokojnog oca, a ono što je pročitao zauvek mu je promenilo život: Zbog najbolnije rečenice nije mogao da zaustavi suze

Očevi iz starijih generacija često su bili naučeni da emocije drže za sebe, pa ih deca neretko doživljavaju kao hladne ili distancirane. Jedan muškarac tek je godinama nakon smrti svog oca otkrio koliko zapravo nije bio u pravu i to zahvaljujući starom dnevniku koji mu je slučajno dospeo u ruke.

Svoju priču podelio je na Redditu, objašnjavajući da mu se život preokrenuo kada je zavirio u beleške koje je otac vodio u tajnosti.

„Izgubio sam oca pre šest godina, od iznenadnog srčanog udara. Nije bilo nikakvih znakova. Jednog trenutka kosio je travnjak, a već sledećeg ga više nije bilo. Imao je samo 58 godina“, napisao je.

Otac mu je, kaže, bio miran i povučen čovek. Onaj tip koji popravlja sve u kući, pokazuje ljubav kroz pitanja poput „Jesi li proverio ulje?“ i uvek sedi na istom mestu za stolom.

„Odrastao sam uveren da ga poznajem, ali samo onako površno, kroz rutinu. Ne iznutra.“

Profimedia

Neočekivano otkriće

Sve se promenilo kada je u kutiji sa starim uspomenama pronašao svežanj dnevnika koji su obuhvatali više od decenije života njegovog oca. Iako nije bio čovek od velikih reči, u pisanju je ostavio najdublje tragove svojih osećanja.

Posle premišljanja da li da otvori te stranice, radoznalost je pobedila. Već prva beleška iz 1982. godine ostavila ga je bez daha: „Danas sam joj prvi put rekao da je volim. Nisam planirao. Samo je izletelo. Smejala se nečemu dok smo jeli, mikrotalasna je hrani dala ukus tuge, i dok sam je gledao – rekao sam to. Ona je uzvratila, ali mislim da sam je iznenadio. Iznenadio sam i sam sebe.“

To je bio prvi put da je sin ugledao nežniju, ranjiviju stranu oca kakvu nikada ranije nije poznavao. Listajući dalje, otkrivao je zapise o njegovim strahovima, slabostima i ljubavi.

Otac je opisivao koliko ga je plašilo to što se sin rodio prerano, kako je noćima stajao pored vrata i slušao njegovo disanje, kao i osećaj nemoći kada je izgubio posao krajem devedesetih. Pisao je i o tome koliko je bio ponosan kada mu je sin upisao fakultet, ali i kako je plakao noć pre njegovog odlaska jer „nije znao kako da se oprosti“.

Pixabay

Najbolnija rečenica

Među brojnim zapisima, jedan ga je posebno pogodio: „Nikada to neće znati, ali stajao sam ispred njegove studentske sobe nakon što sam ga ostavio. Posmatrao sam prozor dok se svetlo nije upalilo. Tada sam znao da će biti dobro. A ja nisam bio.“

Čitajući te reči, sin priznaje da se slomio na način na koji nije od dana očeve sahrane.

„Godinama sam mislio da je moj otac bio hladan i da ne oseća mnogo. Ali sada znam da je voleo snažno, samo na tih i neprimetan način. Voleo je glasno, ali rečima koje ja tada nisam umeo da čujem“, zaključio je, a prenosi Index. 

BONUS VIDEO:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi