Potresna ispovest čuvenog epidemiologa: Majka je šila da nas prehrani, smatrali su nas državnim neprijateljima

U srcu Vrnjačke Banje, baš tamo gde se dvoumite da li ćete da krenete na promenadu ili negde drugde, dočekuje vas jedna ogromna žuta kuća. „Vila Petrović“, u Ulici kneza Miloša 15.

Stoji kao neka čuvarka blaga koje banja krije, ruinirana, ali još uspravna. Ispred su dve klupe. Umorni šetači ponekad sednu da se odmore, ne sluteći da zidovi iza njih kriju čitav jedan život čoveka koga cela Srbija zna – prim. dr Radmila Petrovića (86), epidemiologa, vakcinologa i virusologa.

Malo dalje, u bašti obližnjeg kafića, koja je baš preko puta te kuće, uz kafu i poznati, sveprisutni banjski mir, prim. dr Radmilo Petrović započinje svoju ispovest za 24sedam.

Rat

– Šest dana pre aprilskog bombardovanja Beograda u Drugom svetskom ratu, 1. aprila 1941. godine, uselili smo se u tu kuću. Tokom rata otišli smo u Donji Adrovac, kod Aleksinca. Tamo smo sačekali da se rat završi. Majka, otac, moja sestra i ja – kaže taj naš stručnjak.

Na naše pitanje kakva su sećanja na taj period, on odgovara:

– Uh! Tužna. Posle Drugog svetskog rata vratili smo se kući. Otac mi je bio patriota. Pomagao je i partizane i četnike. Potom su ga partizani odveli na robiju zbog saradnje sa četnicima – priča on i nastavlja:

– Majka je bila nezaposlena. Ostala je sama sa nama. Na našu porodicu gledali su kao na državnog neprijatelja. Nismo dobijali nikakvu pomoć. Majka je šila da nas prehrani. Izdali smo dve sobe u kući. Zbog toga smo stanovali na tavanu naše kuće – kazuje taj naš stručnjak.

Prema njegovim rečima, on se školovao u Vrnjačkoj Banji, jedan razred završio je u Beogradu, sledeći u Ćupriji, maturirao je u Trsteniku.

Medicina

– Sve je prošlo. Došlo je vreme za fakultet. Želeo sam da studiram književnost. Ali, moj otac je bio strog i težak čovek. Rekao mi je da upišem medicinu. Bio sam dobar đak. Anatomija mi je išla. Na četvrtoj godini medicine izdržavao sam se tako što sam radio obdukcije kao asistent i pokazivao mlađim kolegama. Završio sam šest godina osnovnih studija – priča dr Petrović i dodaje da se oženio i dobio sina.

– Inače, tražio sam svuda stipendiju. U Vrnjačkoj Banji, Kruševcu… Nisam je dobio. Tek u Hrvatskoj. U osiječkom domu zdravlja. Po završetku studija mislio sam da je pošteno da odem tamo i odradim to što su uložili u mene. Kada sam se pojavio dočekao me je direktor. Neću o imenima. Uglavnom, bio je mađarski Jeverejin. Voleo je Srbe – seća se taj čovek.

Od prvog momenta, kako dr Radmilo dodaje, me je zavoleo.

– Rekao mi je: “Sinko, idi u kadrovski i predaj diplomu i radnu knjižicu.“ Dokumenta su bila na ćirilici. Ušao sam u „kadrovsku“ i rekao: “Poslao me je direktor da vam predam diplomu i radnu knjižicu.“ Čovek je pogledao i rekao:“Ha, onaj Židov dovukao je još jednog Srbina. Lepo će vama biti dok je mira, a ako dođe do rata neće biti dovoljno bandera.“ To je bilo 17. 10. 1960. godine – priča dr Petrović.

Kako nastavlja, dobio je mantil i svoj pečat.

– Tu je postojala takozvana „stanica za cijepljenje“. Direktor mi je rekao da ću tamo da radim. Vakcinisao sam svu decu u tom kraju. Bacio sam se na literaturu da saznam što više o vakcinama. Počela je velika kampanja protiv dečje paralize ili poliomijelitisa. Beogradski Institut „Torlak“ je napravio takozvanu živu polio vakcinu. Pošto mi je poruka u Hrvatskoj bila da ću dobiti banderu, pratio sam oglase. Video sam da je „Torlak“ tražio doktora – navodi naš sagovornik.

Kako dodaje, njegov direktor ga je pustio da ode.

– Priložio sam „Torlaku“ da sam radio sa vakcinama. To mi je bila prednost. Taj Institut integrisao je virusologiju sa serumima i vacinama. Pravile su se BGS (be-se-že) vakcine, zatim protiv dufterije, tetanusa, velikog kašlja, poliomijelitisa, gripa. Prešao sam i bilo mi je lepo tamo. Po dolasku u „Torlak“ hteo sam da budem mikrobiolog. Rekli su mi da im treba epidemiolog – priseća se naš domaćin časa kada je ušao u epidemiologiju.

Svaka vakcina

Kako on nastavlja, za svaku vakcinu koja je napustila „Torlak“ želeo je da zna šta se posle njene primene dešavalo.

– Pratio sam takozvana neželjena dejstva. Tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka zabeleženo je nekoliko slučajeva oboljevanja od dečje paralize zbog vakcine polio, ali to je već ispričana priča. Danas se žive vakcine više ne daju bebama. Takođe, učestvovao sam u suzbijanju epidemije variola vera, koja je u Jugoslaviji izbila tokom 1972. godine. Ali, i to je ispričana priča – govori naš sagovornik.

On sad posmatra i trenutnu pandemiju kovida.

– Potpuno je prirodno da se pojavljuju sve novi i novi sojevi koronavirusa. Mi se od virusa branimo vakcinama, a oni od nas mutiranjem – kratko se dr Petrović osvrnuo na epidemiju.

Na pitanje 24sedam da li se kaje što je za profesiju izabrao medicinu i to epidemiologiju, virusologiju i vakcinologiju, on negira.

Pročitajte i

Očekuje nas eksplozija virusa na jesen? Dr Radmilo Petrović izneo zabrinjavajuće podatake!

Dr Radmilo Petrović: Vakcine protiv kovida 19 štitiće i od novog soja

– Epidemiologija je divna nauka – kaže on.

Kafe su odavno popijene, vode su se u čašama ugrejale na plus 40, koliko je tada bilo u banji. Mrak je polako gutao dan, a klupe ispred kuće dr Radmila Petrovića počele su da se pune. Upalila su se ulična svetla. Žamor i dovikivanje turista je bio jedini zvuk.

Naš sagovornik je ćutao. Vrnjačka Banja izgledala je kao raj na zemlji.

– Ne volim Vrnjačku Banju. Valjda zbog detinjstva. A, divna je.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi