Obilaze svet peške, a došli su i u Srbiju: "Odvojite dan i šetajte, tako ćete pronaći sebe!"

Santjago de Kompostela je najslavnije hodočasničko mesto u zapadnoj Evropi a njegovi stanovnici Alba Prol i Raul Garsija čitav život su posmatrali kako gomile ljudi svaki dan pristižu u njihov rodni grad. I to peške.

Alba i Raul se bave filmom, a oboje obožavaju da putuju. Zato su jednog dana odlučili da spoje ove dve strasti i naprave film.

– Mi živimo u gradu gde se putevi ljudi završavaju. Prošetate se oko katedrale i vidite kako ljudi plaču, slave… jer oni su hodali mesec ili dva i kada dođu, za njih je to specijalan događaj. Pitali smo se zašto su ljudi spremni da pešače toliko, možda po kiši, hladnoći… šta je suština svih tih napora i puteva. I tako smo odlučili da i mi potražimo neke puteve po svetu… – počinje priču za 24sedam Alba Prol.

Tako su odlučili da se pridruže armiji šetača na “dugačke staze”, koja svakodnevno krstari po svetu.

Međutim, u svetu postoji mnogo puteva za one koji vole da pešače, pa je njihov plan bio da se tokom svoje šetnje nađu na jednom putu prirode, kulture i hodočašničkom.

Spavanje u planini punoj medveda

Prvi put bio je “Pacific Crest Trail”. Radi se o stazi dugačkoj 4.270 kilometara koja se proteže preko planinskih prevoja od Kanade do Meksika.

– To je lud put! Traje čak šest meseci, ali smo mi pešačili kraće i to kalifornijski deo. A bilo je oko 3.000 ljudi koji su prepešačili čitav put u jednom pokušaju. Mi smo prešli oko 400 kilometara za mesec i po dana – priča Raul.

Za ovako dugačak put spremali su se u rodnoj Galiciji, šetajući se svakog vikenda po planinama i to nekoliko nedelja.

– Mi nismo profesionalni planinari, tako da smo se šetali svakog vikenda a onda bi nekoliko dana odmarali jer smo imali upale mišića. Mi smo obični ljudi i u našem dokumentarcu smo hteli da objasnimo kako ovako dugačka putovanja deluju na ljude poput nas – nadovezuje se Alba.

Raul dodaje da su u proseku prelazili oko 20 do 25 kilometara dnevno, a da im je najzanimljiviji momenat bio u pustinji Mohave gde su naišli na grad za odmor isti kao iz vestern filmova.

Zapravo, radi se o mestu u kome su objekti pravljeni da bi sve ličilo kaubojski film, a Raul kaže da ovo mesto privlači veliki broj znatiželjnih ljudi.

– Trebalo je da ostanemo tu samo jednu noć, a ostali smo tri dana. Jer je bilo toliko zanimljivih ljudi i stvari tamo za videti! – priča Raul.

Dodaje da su imali i momente kada su morali da spavaju na otvorenom u planinama, a najveći strah je bio od divljih životinja.

– U planinama imate puno medveda, a noću čujete veliki broj zvukova od strane životinja. Postoji i puno metalnih kutija gde piše da se čuvate medveda i da svoju hranu stavljate unutra, kako ih ne bi zbog mirisa privukli ka šatorima – priča on.

Hranu dostavljaju poštom

Zanimalo nas je i kako su rešili problem hrane, jer je očigledno da se probijajući kroz planine i pustinje nisu baš mogli nadati super-marketima. Alba name je otkrila da šetači imaju specijalan način kako se snalaze.

– U planinama su mala sela u koja ćete možda naći hranu, a možda i nećete. Zato se nose paketi sa dehidriranom hranom, a i šetači je šalju jedni drugima do pošti koje se nalaze usput – priča ona.

Međutim, hrana nije jedini problem već i garderoba koja se veoma prlja kod ovakvih putovanja.

– Na svake dve do tri nedelje bi naišli na neki kamp ili hostel gde bi je prali… ali obično imate reku za pranje i to je to – pričaju oni.

Sledeći put odveo ih je Peru.

– Tamo je bilo jako kišno. Došli smo iz kalifornijske pustinje Mohave u Peru gde je često padala kiša. Dobila sam i bolest zbog visine i osećala sam se loše. Put je trajao samo pet dana, ali je bilo jako teško. Stalno kamenje i stepenice. Mnogo kiše i stalno vam je muka. Veoma je ekstremno ali i divlje. A onda smo otišli na Makču Pikču i tamo je bilo magično – objašnjava Alba i dodaje da je sledeća stanica bila Japan.

Tamo su se zadržali samo tri nedelje. Pričaju da se radi o ruti puta Kumano Kodo koji nema “početak i kraj” već je mreža puteva koja vodi do lokalnim manastira.

– U Japanu je bilo magično jer je bila jesen i sve je bilo crveno i narandžasto. Odlučili smo da idemo tamo jer su nam neki ljudi pričali o putu. Put nije ekstreman. Imate sela, super-markete, možete da hodate 50 kilometara i spavate u hotelu. Čitav put možete da pređete za pet do 10 dana, a sjajno je što imaju bazene sa toplom vodom. Hodate tokom dana, onda jedete sjajnu japansku večeru i odete u kadu sa vrelom vodom da se opustite – priča Alba.

Film im je emitovan sa holivudskim blokbasterima

Alba kaže da je njihov film bio emitovan u španskim bioskopima.

– Ovaj film je pravljen za male televizije, nismo ga planirali za bioskope. Ali je dva meseca prikazivan u bioskopima i bili smo veoma srećni! Borili smo se sa filmovima “sa velikog ekrana” i to je za nas bila velika čast – ispričala je ona.

U Japanu nisu imali nikakvih poteškoća, osim jezika i toga što na mestima gde su bili nisu imali internet.

– Jezik je veliki problem jer oni ne pričaju engleski, a radilo se o veoma ruralnom području. Ideja o Japanu kao veoma modernom i tehnološki razvijenom ovde nije važila. Ovo je veoma ruralni deo, jako daleko od Tokija i morali smo da koristimo dve linije njihove veoma brze železnice da bi stigli tamo. A onda smo išli automobilom – priča Alba.

Dodaje da postoje i kulturološke razlike koje su vidljive.

– Kod njih postoji veoma striktna socijalna pravila i morate biti veoma pažljivi. Oni su veoma ljubazni i ako ih pitate, recimo, da li možete da odete na jezero da plivate oni će vam reći da možete. Ali zapravo je zabranjeno! Međutim, oni će reći da smete jer u Japanu je veoma nepristojno da vam neko kaže ne! A mi to nismo znali. Znate film “Izgubljeni u prevodu”? E, pa mi smo tamo bili izgubljeni u prevodu. A imali smo i prevodioca!! – objašnjava Raul kroz smeh.

Povratak kući

Poslednje putovanje zapravo je bio povratak kući.

– Proputovali smo svet i onda smo trebali da se vratimo kući i završimo put u našem gradu, odakle smo ga i započeli. Krenuli smo sa granice Francuske i Španije na put od 700 kilometara. Započeli smo put pre pandemije, ali je ona zaustavila snimanje. Bilo je jako teško nastaviti u tim uslovima, a jedva smo našli neke šetače i to u Španiji – objašnjava Alba.

Ipak, nije im bilo najteže putovanje već to što su morali da snimaju svoj put i zbog toga je planiranje bilo najvažniji deo.

Oboje se slažu da je ovo bilo posebno iskustvo za njih dvoje. Ipak, povratak u rodni grad probudio je posebne emocije.

– Ja volim da putujem i uvek sam sanjala o putovanjima. Na moje iznenađenje, bila sam radosna zato što se vraćam kući. Želeli smo da se napokon opustimo. Ovo nije bio turistički put i opuštanje u nekom hotelu, već je bilo veoma teško. Ustajali smo svaki dan između tri i pet časova ujutru, da bi snimili izlazak sunca gde god smo bili. Onda bi snimali 10-12 sati, nakon toga skidali taj sadržaj i ostalo. Radili bi po 16 sati svaki dan. Ovo je bio dokumentarac sa malim budžetom, pa smo imali i mali broj ljudi u ekipi, možda četvoro ili petoro…- priča Alba.

Ako nas pozovete, šetaćemo se i Srbijom

Na pitanje da li bi sledeća staza za šetnju mogla biti u Srbiji, dvoje simpatičnih Španaca odgovaraju potvrdno.

– Postoji mogućnost! Skoro svaka mesta ima divne puteve prirode ili kulture. Mi mislimo da je ovo zanimljiv projekat jer možemo da otkrivamo nova mesta publici. Ne znam da li u Srbiji imate neki pešački put, ali je sigurno da imate zadivljujuću prirodu – rekla je Alba.

Raul se nadovezuje i kaže da je za njega najvažnije na ovom putu bilo to što su naučili da uživaju u trenutku.

– Kada ste kući uvek mislite o nekom drugom putu, drugom odmoru… ali ovde ne. Tu ste i uživate u trenutku. Ako hodate obalom Pacifika to jeste sjajno, ali i ako sedite kod kuće sa svojom familijom to je, takođe, dobro! – kaže Raul.

– Kada hodate to vam je kao meditacija jer morate biti fokusirani na svoje korake. Ako je kišovito, morate paziti da ne padnete. Šta imate za pojesti, šta imate za popiti… dakle, jednostavne stvari. Na kraju, život čine jednostavne stvari. Zašto komplikovati? Pričali smo sa mnogim ljudima i objasnili smo im da je boravak u prirodi kao vraćanje korenima. Vašim ljudskim korenima – objašnjava Alba.

Pročitajte još:

“Ostavio sam siguran posao u Sloveniji i postao skeledžija na Dunavu”: Čudna sudbina čika Žike

– Ponekada nemate vremena da mislite o svom životu. A kada pešačite, imate puno vremena da mislite o sebi. Zvuči ludo, ali trebalo nam je da pređemo puno kilometara kako bi se vratili nama samima – nadovezuje se Raul.

Alba ga prekida i šalje poruku nad kojom bi svako trebalo da se zamisli.

– Stalno smo zatrpani mejlovima, pozivima, žurbom za poslom, kolima, busom… a samo treba stati i izdvojiti dan za sebe… i samo šetati! Ne raditi ništa, samo šetati. I tako ćete pronaći sebe! – zaključila je Alba.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi