Mora li gorivo obavezno da poskupi, ako NIS bude pod sankcijama?

Ukoliko Naftna industrija Srbije (NIS), najveća petrohemijska kompanija u zemlji a u kojoj ruski Gaspromnjeft i Gasprom imaju zajedno 56%, dođe pod udar sankcija Zapada, odnosno SAD, život u Srbiji bi mogao „da stane“ a gorivo bude na pumpama i "retko" i skupo, najcrnji je scenario koji se ovih dana mogao čuti u domaćoj javnosti.

Sankcije NIS-u formalno nisu najavljene, samo se spominju u javnim nastupima državnih zvaničnika ali i stranih ambasadora, pa se ne zna ni kakav bi tačno bio njihov sadržaj. Najčešće se spominje zabrana transporta nafte preko naftovoda Janaf u Hrvatskoj, kojim već dve godine ne ide (zvanično) ruska nafta.

A zbog sada još maglovitih sankcija ne zna se ni obim štete koje bi one napravile kako samoj kompanija, tako i zemlji u kojoj je NIS jedna od najbitnijih energetskih ali i industrijskih karika.

Razmere štete samo bi se mogle pretpostaviti, jer od 3,9 miliona tona naftnih derivata koje se potroše u zemlji (podacima iz Energetskog bilansa za 2024. godinu), iz NIS-ove Rafinerije Pančevo stigne tri četvrtine a iz uvoza samo milion tona.

Pored toga, NIS nije samo kompanija koja obezbeđuje da se u Srbiji okreću točkovi vozila (80% potrošnje goriva) i zupčanika mašina (13%), već je i baza hemijske industrije, koju snabdeva sirovinama (HIP Petrohemija je takođe Gaspromova).

Nadalje, „sankcije NIS-u“, kao kompaniji, mogle bi da znače i da kazne za kršenje sankcija rizikuju i sve kompanije koje sarađuju sa njim, a to su praktično sve kompanije sa Zapada (i njihovi domaći partneri) koje rade u Srbiji.

Otuda i priče da je jedno od rešenja „nacionalizacija“ NIS-a, odnosno da se od Rusa kupi njihov deo.

Na tom talasu je i današnja izjava predsednik Srbije Aleksandra Vučića da će „morati da razgovara sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom“, oko sankcija Naftnoj industriji Srbije ako budu uvedene i oko novog gasnog aranžmana, kao i njegov zahtev  Vladi da formira široki tim koji će biti zadužen za rešavanje situacije ukoliko SAD uvedu sankcije NIS-u.

"Napravite širi tim i da se pripremimo za nešto što će biti od izuzetno velikog značaja za nas i što će biti ogroman izazov i za Vladu i za zemlju. Mi ne možemo sebi da dopustimo da ostanemo bez nafte ili da trošimo svoje rezerve nafte, a da nemamo sigurnosti", kazao je Vučić.

Pitanje je da li bi Rusi pristali na prodaju NIS-a, kao što su prodali ekspoziture banaka u Evropi koje više nisu mogle da rade zbog sankcija. A pitanje je i da li Srbija ima para za to.

Prema trenutnoj vrednosti kompanije koja se kotira na Beogradskoj berzi, vrednost NIS-a je oko 944 miliona evra. To znači da bi Vlada morala da brzo pronađe više od 530 miliona da Rusi „izađu“. Ali, veliko je pitanje koliko bi tu bila premija koja bi morala da se plati zbog prepuštanja „zlatne koke“, u koju je Gasprom uložio veliki novac da je dovede na nivo dobrih evropskih rafinerija a koja je samo prošle godine donela 378 miliona evra prihoda.

Treće „rešenje“

Ukoliko se ništa od ovoga ne dogodi, tj. ukoliko sankcije ne izostanu (ambasadori koji su se oglasili istakli su da ne žele da naude ekonomiji Srbije već samo spreče odlivanje novca u Rusiju za ratovanje u Ukrajini) ili Rusi odbiju da prodaju, ostaje samo jedno rešenje – snalaženje bez NIS-a.

Antonio Ahel/ATAImages

To bi značilo da Srbija mora da uveze svih četiri miliona tona goriva godišnje, jer bi se dvomesečne rezerve nafte brzo istopile. Tu je manji problem ko bi taj uvoz platio, jer na kraju uvek plaćaju krajnji kupci – građani i kompanije – već kako da se to izvede.

U regionu postoje značajni rafinerijski kapaciteti za dobijanje derivata - od rafinerija mađarskog MOL-a u matičnoj zemlji i Hrvatskoj (12,5 miliona tona) i Lukoila u Bugarskoj (9,5 miliona), OMV-a u Rumuniji (4,5 miliona) do rafinerija Helenik enerdži u Makedoniji (2,5 miliona) i Grčkoj (14,5 miliona) i Motor oil Helas (6,1 milion).

Ovi kapacitet mogli da da namaknu potencijalno nedostajućih NIS-ovih tri miliona tona godišnje, ali veći je problem mogu li oni da se transportuju u Srbiju. Jer, takav pomak je ozbiljna logistička operacija jer železnička pruga Srbije još nije osposobljena da to svari a niko neće da ulaže u flotu kamiona-cisterna radi posla za koji se ne zna koliko će (sankcije) trajati.

Na kraju i pitanje koje je za većinu građana Srbije i najbitnije. Koliko bi takvo gorivo koštalo?
Ali tu očekivan crni scenario sa cenom koja ide u nebesa ne bi morao da bude i jedini moguć. Nekoliko je razloga za to.

Prvo, građani (i privreda) Srbije ionako već nekoliko godina unazad plaćaju (administrativno određenu) cenu koja se formira prema „srednjoj veleprodajnoj ceni“. U toj ceni većim delom je bila ona NIS-a, kao najvećeg igrača na tržištu, ali deo je i onih koji su gorivo uvozili. A u veleprodajnoj ceni koja država priznaje po famoznoj „formuli“, već su uračunati troškovi transporta nafte ili derivata od luke Đenova/Lavera.

Drugo, cenu koju plaćaju potrošači na pumpama u Srbiji je među većima u regionu, tj. gorivo je skuplje nego u nekim državama koje nemaju domaću rafineriju i koje gorivo uvoze. Iz tog ugla nema posebnog razloga da gorivo uvezeno u Srbiju bude skuplje nego ono uvezeno u Crnu Goru ili BiH.

I nakraju, tu se dolazi do pitanja akcize, koja dobrim delom pravi tu razliku u ceni. Ali, ta akciza može da se menja, ukoliko država proceni da je šteta od nje veća nego dobrobit za budžet od poreskih prihoda. To smo već viđali za vreme poslednje energetske krize.

BONUS VIDEO

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi