"Više nisam znao ko sam, a onda sam sanjao jedan san": Ispovest čoveka koga je CIA mučila najbrutalnijim metodama

01.04.2022

19:19

0

Uznemirujuća priča o "večitom zatvoreniku"

"Više nisam znao ko sam, a onda sam sanjao jedan san": Ispovest čoveka koga je CIA mučila najbrutalnijim metodama
Ilustracija - Copyright AP Photo/Jacquelyn Martin

Abu Zubejda se poslednjih 20 godina nalazi u zloglasnom američkom zatvoru Gvantanamu, na Kubi, bez optužnice.

CIA ga je redovno podvrgavala brojnim formama mučenja, o čemu je detaljno pisao u svojim beleškama.

Najmučniji događaji su se dogodili između hapšenja 2002. i transfera u Gvantanamo četiri godine kasnije.

Zejn al Abidin Muhamed Husejn uhapšen je u martu 2002. godine u Pakistanu, nakon što je Amerika krenula u odmazdu zbog terorističkog napada na SAD 11. septembra 2001. Američki agenti su ga tokom naredne četiri godine maltretirali u pet zemalja (Tajland, Litvanija, Poljska, Avganistan i Maroko), pre nego što je prebačen na teritoriju Kube, gde i danas čami u zatvoru bez ikakvog suđenja.

U.S. Central Command via AP, File
 

Zubejda tvrdi da je u mučenjima učestvovala i britanska obaveštajna služba, tačnije MI5 i MI6.

Lišavan je sna, ubacivan je u sanduke, prebijan je i izgladnjivan, podvrgnut je tzv. voterbordingu, vrsti kontrolisanog davljenja 83 puta, a medicinska nega bila mu je uskraćena.

Prenosimo samo deo njegovog svedočenja.

Početak mučne priče

- Bio sam zavezan za čelični krevet u beloj sobi. Čim bi mi san dolazio na oči, polili bi me malom količinom vode po licu, što bi me trglo, jer je bila ledena i dogodilo bi se iznenada. Kada bih pogledao oko sebe, nikog ne bi bilo.

Odjednom bih iza rešetaka video crnu siluetu koja nosi rezervoar s vodom. Voda je ponovo polivena ka meni. Rekao sam: "Hej, šta nije u redu sa vama?" Ispostavilo se da je to muškarac odeven u crno. Lice mu je bilo prekriveno, oči su mu bile prekrivene, kako se činilo, crnim naočarima za ronjenje. Zatvorio sam oči od umora, a čim bi se to dogodilo, polio bi me vodom.

Počeo bih da se tresem, a stražar bi se vratio čim bih zatvorio oči. Bilo mi je zabranjeno da spavam, čak i na trenutak.

Buka je bila toliko jaka u ćeliji da nije bilo moguće išta drugo čuti. Dvoje ljudi je ušlo i selo jedno pored drugog. Držali su notese i olovke i započinjali ispitivanje. Kad su shvatili da se tresem od hladnoće, zbog čega više nisam mogao da govorim, prekrili su mi grudi peškirom i nastavili da me ispituju.

Smejao sam se i rekao: "Prvo, nisam iz Al Kaide."

- Nemoj o tome - rekli su. Tu frazu su ponovili hiljadu puta pre nego što su zaustavili mučenje.

Tada sam dostigao takve nivoe psihološke, nervne i fizičke iscrpljenosti da bih, da nije bilo božje zaštite, zvanično bio proglašen psihotičnim.

Sledećeg dana su drastično spustili sobnu temperaturu. Uskraćivali su mi san, hranu i vodu. Bio sam potpuno nag i vezan za krevet tri-četiri dana, a možda i više. Samo su mi jednom promenili položaj, kada više nisam mogao da govorim od bolova u leđima i rane u butini (ranjen je nekoliko puta tokom hapšenja).

Nakon što sam bio zavezan za krevet, premestili su me, golog, na plastičnu stolicu, i ponovo me vezali. Urinirao bih u konzervu, ali pošto su lanci bili toliko čvrsti, često bih se pomokrio po sebi i po zavojima na mojoj ranjenoj nozi.

Ostavljali bi me danima na stolici. Nisam spavao po dve ili tri nedelje. Činilo se kao čitava večnost... Hvatao sam sebe kako spavam iako su me polivali vodom, a stražar me je konstantno drmao kako bi me probudio. Nije mi bilo dozvoljeno da spavam ni na sekund.

Navikao sam se na drhtavicu, kao i na polivanje vodom, tako da sam na momente uspevao da zaspim. A onda bi me postavili na noge, kako ne bih spavao. Ponekad bih tokom ispitivanja zaspao na tri sekunde i odmah bi me polili vodom. Ponekad se ne bih probudio, pa bi me terali da hodam na ranjenoj nozi, i onda bih pao, pa bi me vraćali na stolicu da nastave sa ispitivanjem.

Ne znam koliko dugo sam bio vezan za stolicu. Izgledalo je kao je prošlo šest nedelja, ali ne mogu da budem siguran. Tada su počeli da mi dozvoljavaju da pomalo spavam, nakon što sam počeo da haluciniram. Moje reči i ponašanje bili su konfuzni.

Polovina svega što mi se dogodila rezultat je sloma, a druga polovina jer sam se prepustio. Odbio bih da otvorim oči, ne zato što sam želeo da ih izazivam, nego što sam se nadao da ću ući u stanje dremanja. Želeo sam da spavam još jedan predivni sekund, pre nego što bi shvatili da spavam. Stavljali bi me na noge. Spavao bih. Vodali bi me po ćeliji. Spavao sam dok su me vukli.

Potom je došao doktor i dao mi injekciju.

- Mora da spava ili će poludeti - rekao je on.

Profimedia
Jedna od lokacija na kojoj je mučen u Litvaniji

Vrisak

Posle nekog vremena, buka je zamenjena glasnom muzikom i pevanjem. Nasmejao sam se čim se to dogodilo. Rekao sam sebi da je to možda dobar znak. Ipak, narednog dana sam shvatio da to nije bio dobar znak već predznak katastrofe koja se približavala. Od veoma glasne muzike i neprijatnog pevanja bolele su me uši. Naprava koja je pravila buku bila je glasna, ali monotona - Bum! Bum! Bum! Nova muzika je bila zbirka tonova - bum, pa zen, pa zzz, pa vezzzz. Mozak kao da mi je išao gore-dole, levo-desno. Pevanje bi se završilo glasnim i dugim vriskom. Pesma bi trajala od pet do 10 minuta i ponavljala bi se iznova i iznova, toliko da sam se plašio da će se završiti vriskom. Na kraju sam počeo i ja da vrištim uz pesmu. Radio bih to nesvesno, kao kada se neko onesvesti. Želeo sam da iščupam uši, ali nisam mogao jer su mi ruke bile vezane.

AP Photo/U.S. Navy, Shane T.McCoy, File
Gvantanamo

Počeo sam da haluciniram posle nekoliko dana. Ispitivanja su bila duga, a ispitivači su se samo smenjivali. Čim bi dvojica završila sa mnom, posle nekoliko sati ispitivanja, došla bi druga dvojica.

Molio sam ih da me obaveste kada je vreme za molitvu, ali su odbijali i rugali su mi se.

"Radite šta hoćete, ali ne ismejavajte verske stvari, moju bradu i pokrivanje mojih genitalija", rekao sam im. Odgovarali bi mi da nemam nikakva prava i da mogu da mi rade šta hoće.

Jednog dana, dok sam povraćao po podu, pojavila se medicinska sestra. Stražari su me zavezali za stolicu tako da nisam mogao da prekrijem genitalije.

- Zašto si go? - pitala je. Odgovorio sam: "Pitajte njih."

Kasnije su mi dali laganu odeću. Rekoh sebi: "Slava Bogu, konačno mogu da pokrijem genitalije." Ispitivači su se pojavili i započeli oštro saslušanje tokom kojeg su mi vikali u lice. Stražari su ušli i postavili me na noge, a ruke su mi bile iznad glave. Glavu su mi prekrili kapuljačom. Pojavio se muškarac koji je urlao i sekao mi odeću. Osećao sam se kao da mi seče kožu.

Stajati satima na jednoj nozi je veoma teško. Ne sećam se koliko sam dugo bio u tom položaju, ali znam da sam se onesvestio. Osećao sam kao da su mi ruke paralizovane ili odsečene. Bile su plave i zelene, lanci su ostavljali tragove krvi.

Stražari su ušli jer su zapazili boju mojih ruku. Stavili su me na stolicu. Došli su ispitivači i sve se nastavilo - hladnoća, glad, manjak sna i pojačano povraćanje, koje je ne znam šta tačno prouzrokovalo. Možda hladnoća, buka ili nutritivna tečnost koja mi je bila jedina hrana.

Ponovo su me ispitivali o tome šta znam o određenim operacijama. Nisam im ništa rekao jer ništa nisam znao. Naložili su stražarima da me ponovo postave u stajaći položaj i ostavili su me da visim satima ili danima, ne znam - deo je tragične ispovesti.

Pakao je tek počeo

Tokom 47 dana između juna i avgusta 2002, Zubejda je držan u izolaciji i sva ispitivanja su prekinuta. Šefovi CIA su želeli da lobiraju u Ministarstvu pravde da njihovo osoblje nikada neće biti optuženo za mučenje Zubejde. U julu je tadašnji državni tužilac odobrio upotrebu 10 metoda ispitivanja, a 4. avgusta se tortura nastavila, skoro danonoćno.

- Mesec dana nisam video nikoga osim stražara koji su dolazili jednom dnevno. Bio sam vezan za metalni krevet. Ostavili bi tanjir sa pririnčem i čašu vode. Bio sam go, osim što su mi genitalije prekrili peškirom. Bilo je hladno i bučno. Proveo sam mesec dana u vertigu buke i misli. Nisam znao gde sam, a kako je vreme prolazilo, nisam znao ni ko sam.

Nakon toga sam ponovo stavljen da visim. Potom su mi ruke vezali za noge kako bi stalno bio u pognutom položaju. Vukli su me do zida. Video sam muškarca u crnoj odeći i vojnoj jakni. Lice mu nije pokriveno i bio je besan. Vikao je reči koje nisam razumeo, a pre nego što sam stigao da odgovorim, udario mi je glavom o zid. Osećao sam da mi leđa pucaju. Šamarao me je iznova i iznova.

Pogrešnog čoveka držali 17 godina u Gvantanamu i brutalno ga mučili: Mračna istorija američkog zatvora

Pokazao je na veliku crnu kutiju koja je ličila na mrtvački sanduk. - Ovo će sada biti tvoj dom - rekao je on.

Brutalno su me uvukli unutra zajedno sa kofom za vršenje nužde i limenkom vode.

- Daćemo ti drugu šansu, ali nakratko, da bi razmislio da li ćeš početi da pričaš - rekli su.

Jako je zalupio vrata. Našao sam se u potpunom mraku. Bilo je usko, lanci su me stezali, nisam mogao ruke da pomerim.

Sati su prolazili, a onda sam čuo bravu. Muškarac je uvio peškir trakom u oblik omče. Obmotao ju je oko mog vrata i izvukao me iz sanduka. Pao sam na zemlju zajedno sa kofom čiji sadržaj je pao na mene.

Odvukao me je do zida. Ovoga puta je bio drveni, a ne cementni. Nisu želeli da ostavljaju tragove moje krvi. Bezi reči, počeo je da me udara o zid. Toliko me je jako udarao da sam svaki put pao na zemlju.

Kada je video da sam se srušio, počeo je da brblja, psuje, preti... Šamarao me je. Pokušao sam da se odbranim. Osetio sam se tako poniženim. "Misliš da imaš ponos, pokazaću ti", rekao je. Počeo je obema rukama da me udara o zid. Bilo je toliko snažno da sam osetio da mi je lobanja u delićima. Onda me je odvukao u manju kockastu kutiju. Uz pomoć stražara me je uvukao unutra.

Bila je široka 53 cm, i otprilike pola metra visoka i duboka. Tu sam proveo 29 sati.

Pokušao sam da sedim ili da se sklupčam, ali uzalud. Bol je bio toliki da sam u sebi vrištao.

Odjednom, vrata su se otvorila i upalilo se svetlo. Kad su me izvukli, dugo nisam mogao da stanem na noge. Zavezali su me za metalni krevet tako da nisam mogao da se pomerim. Glavu su mi imobilisali jakim plastičnim jastucima tako da nisam mogao ni da je mrdnem. Nisam razumeo zašto je to tako. Stavili su crnu krpu preko moje glave. Osetio sam vodu kako sipa. Bila je veoma hladna. Nije se zaustavljala. Puštana je neprestano da bi mi se pružio osećaj da se davim, gušim. Stavljali su vodu preko mojih usta i nosa dok nisam stvarno osetio da se davim i da će mi pluća eksplodirati od nedostatka kiseonika.

Tada sam prvi put pomislio da ću umreti od davljenja. Sve čega se sećam jeste da sam povraćao vodu, zajedno sa pirinčem.

Krevet su postavili u vertikalan položaj dok sam i dalje bio vezan. Sklonili su kapuljaču. Čim bih ispraznio stomak od vode, vratili bi krevet u horizontalu. Ponovo bi mi prekrili glavu. Voda je ponovo krenula. Pokušao sam da kažem da ne znam ništa, ali nisam mogao. Tri puta su to uradili tog dana. 

Potom su me vratili u dugačku kutiju i zaključali vrata - nastavlja se deo svedočenja.

Prodaje se kuća u kojoj je CIA mučila ljude: Priča o "večitom zatvoreniku" govori koliko je to ozloglašeno mesto (VIDEO)

Zubejda je podvgnut voterbordingu 83 puta. Ponižavanje, tortura, bol i uskraćivanje sna su se nastavili. Jednog dana je primetio da mu se tresu desna ruka i desna noga. Mumlao bi pojedine reči. Nije mogao da kontroliše mokrenje.

- Jedne noći sam imao san, viziju. Bio sam usred mojih najtužnijih trenutaka i izgubio sam svaku nadu, osim vere u Boga. U mom snu sam video muškarca koji mi je rekao jednu jednostavnu stvar dok sam ležao na podu zavezan i izmoren. Rekao mi je: "Sve će biti u redu. Biće dobro, biće bolje." San se završio kada su ušli da me biju, ali to je bio poslednji put - rekao je.

Godine 2006, prebačen je u Gvantanamo. Jednom prilikom posetio ga je jedan od njegovih mučitelja. Rekao je da mu je žao zbog onoga što su mu uradili i da su postupali mimo pravila, ne dajući mu bilo kakva prava, i da je shvatio da Zubejda nije znao ništa.

- Počeo je da plače. Bilo ga je sramota i pokušao je da to sakrije od mene. Otišao je da obriše suze - ispričao je Zubejda.

Kako je ustanovljeno da je Velika Britanija dostavljala agenciji CIA određena pitanja koja je trebalo da budu postavljena zatvoreniku, sud je presudio da Zubejda može da tuži britansku vladu. Za mučenja u Gvantanamu do danas niko nije odgovarao, a tamo i dalje ima zatvorenika protiv kojih nikada nije podignuta nijedna optužnica.

Na kraju se ispostavilo da Zubejda nije bio član Al Kaide.

 

BONUS VIDEO

24sedam

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi

Najčitanije Vesti

Ostale vesti iz rubrike