Đorđić za 24sedam: Od malena sam bio s tatom u sali, sad i moj sin šutira na gol

Reprezentativna karijera Petra Đorđića (30) turbulentna je kao i stanje u srpskom rukometu. Levi bek portugalske Benfike i sin proslavljenog reprezentativnog golmana Zorana Đorđića u poslednjoj akciji koju je predvodio selektor Toni Đerona obukao je dres Srbije posle više od dve godine pauze. Preživeo je dve teške povrede kolena, odlazio je i vraćao se, bio je velika želja nemačke seniorske selekcije…

Sve to je ostalo iza njega. Prvo okupljanje u ovom ciklusu je podsetilo Petra koliko je lepo igrati za svoju zemlju. Uživao je i na terenu i van njega, pa se u Lisabon vraća sa pozitivnim utiscima. Srbija posle dva duela sa Francuskom i jednim sa Grčkom ima pet bodova i na dobro je putu da izbori plasman na EP 2022. godine.

– Protiv Grčke je pobeda bila očekivana, ali protiv Francuske teško da smo mogli da se nadamo nekim bodovima – izjavio je Đorđić za 24sedam. – Iako smo verovali u sebe, malo vremena je bilo, a trener nov… Znali smo da sve mora da funkcioniše da bi imali iole neku šansu. Oni su ekipa koja je dugo zajedno. Ali eto, videli smo da je sve moguće sa pravim pristupom i pripremom, vrlo disciplinovanom igrom. Uspeli smo da slavimo u Zrenjaninu, a imali smo i u Francuskoj šansu, mislim da smo i tamo zaslužili trijumf. Zadovoljni smo ostvarenim i drago nam je što se sve ovako odigralo.

Znali su “orlovi” da odlične igre protiv Francuske neće značiti ništa, ako kvalitet ne potvrde protiv na papiru lakšeg protivnika reprezentacije Grčke.

– Kada imaš ovakve dve utakmice protiv “trikolora”, potpuno se istrošiš – fizički i mentalno. I emotivni i fizički smo maksimalno odigrali ta dva meča, i onda je teško kada vam posle toga dođe Grčka. Ta selekcija nije bila favorit protiv nas, ali je veoma dobra ekipa. Drago mi je što smo iskusno uspeli to da završimo. I da pokažemo pravo lice i protiv njih…

Do kraja kvalifikacija Srbiju čeka još jedan duel sa Grčkom i dva okršaja sa Belgijom. Trenutno je naša selekcija prva u grupi sa pet bodova, a na EP će se plasirati prve dve ekipe i četiri najbolje trećeplasirane iz svih osam grupa.

– Protiv Grčke smo videli, iako smo dobili deset razlike, da mora uvek da se igra maksimalno ozbiljno. U današnje vreme u rukometu više nijedna reprezentacija nije lak protivnik. Ne možeš ni za koga da kažeš da sigurno dobijaš. Veoma je ovaj sport poslednjih godina napredovao… Videli smo juče na otvaranju SP kako se Egipat veoma namučio protiv Čilea. A do pre nekog vremena ne znam ni da li se rukomet tamo igrao. Moramo da nastavimo u istom ritmu, sve je sada izgledalo dobro i ekipa i stručni štab. Baš smo napravili dobru hemiju i nadam da će na sledećem okupljanju biti isto. Treba da ovo iz januara prenesemo na te naredne utakmice. 

Đorđić i u klubu radi sa španskim trenerom Čemom Rodrigezom, tako da mu je španski način rada veoma poznat i blizak.

– Super je sa Đeronom bilo, ne samo meni, nego svima. Baš nam je prijalo… Od prvog dana se videlo da je sve to ozbiljno isplanirano, da se zna ko šta radi, da postoji koncept, da je iza toga stoji veliki trud i rad. Svaki igrač je imao i individualno i timski taktiku. Dobili smo sve informacije na cedulji, a preostalo nam je onda samo da pročitamo, koncentrišemo se i odradimo šta se traži.

Rukomet je tokom prethodnih godina preživljavao teške dane u Srbiji. Menjali su se selektori kao na traci, ekipa nikad nije bila ista, nije se znao jasan sistem, ređali su se porazi… Želja za dolazak u nacionalni tim igrača koji su blistali u klubovima, bila je sve manja.

– Teško nam je sve to padalo… Klub je jedna stvar, reprezentacija je nešto sasvim drugo. Ovde dolaziš da igraš za svoju zemlju, u kojoj ti živi porodica, gde poznaješ mnogo ljudi. Klub je na neki način posao, iako i tamo igraš sa emocijama, ali ne može da se poredi. Svaki poraz u nacionalnom timu tri puta teže padne. Nikome nije bilo svejedno zbog svega, tako da smo sad svi srećni. Napokon smo uspeli da već na prvom koraku da pokažemo čime raspolažemo i kakav potencijal imamo. To smo odavno znali, ali nikada nismo uspeli da pokažemo na pravi način na terenu – odahnuo je ovog puta Đorđić.

Pozitivnu reakciju je imao i otac Zoran, koji ima tri osvojene bronze u opremi Jugoslavije.

– Zadovoljan je i tata. Kako da ne bude. Kad igraš ovako sa Francuskom, sa novom ekipom, novim štabom… Trenirali smo mnogo, svi su bili posvećeni tome. Mislim da smo pobedili jer smo bili prava ekipa. Čak i kad smo pravili greške mi smo uspevali nekako da “zakrpimo” jer je neko drugi uskočio tamo gde je prvi pogrešio. I da nismo uzeli bodove, bitno je da smo videli na kakav način treba da se igra i da se radi. Onda možeš da budeš blizu ili čak i da pobediš najbolju ekipu na svetu, kada se gleda individualan kvalitet.

Petar je ovog puta imao još veću odgovornost nego ranije, jer su oko njega bili samo mlađi saigrači.

– Imam 30 godina i prvi put sam bio najstariji u reprezentaciji. Čudno je bilo… To je još jedan pokazatelj da sa ovom ekipom treba da se radi što duže. Mnogo godina je pred ovim timom. Ima još mladih igrača u pozadini koji tek dolaze, tako da nadam se da će ići sve ka napred i da će rukomet u Srbiji ponovo biti važna tema.

Đorđić od 2019. igra za Benfiku, a pre toga je bio član Meškov Bresta, kao i nekoliko nemačkih klubova (Vetclar, Hamburg, Flensburg).

Pročitajte još

Šampionski geni: Sandra Kolaković za 24sedam o sinu koji je sa drugovima očarao Srbiju

Da li je došlo vreme za buđenje srpskog rukometa? Možda…

Arpad Šterbik za 24sedam: Kad podvučem crtu, vidim da nisam džabe igrao rukomet…

– Korona ove sezone mnogo toga remeti, ali tako je kako je. Kad čovek razmišlja bude mu samo još gore. Ne može da se utiče na to, svi se samo nadamo da će se nekim čudom završiti što pre. U klubu je sve to u redu – zaštićeni smo, izolacije, kontrole, testiranja… Za sad nam ide dobro i nadam se da će ostati tako. Imamo veoma dobru sezonu, igramo odlično. Život u Lisabonu je fantastičan, tamo sam stigao posle Belorusije sa porodicom. Veoma smo zadovoljni. Odličan klub, grad prelep, utisak je stvarno sjajan. Odmah sam i produžio ugovor na još četiri godine da budem miran.

Iako je njegov rodni grad Šabac, nikada nije zaigrao ni za jedan srpski klub. Rukometna karijere Petra Đorđića najviše je vezana za Nemačku. Tamo je postavio temlje, izgradio ime, odigrao mnogo utakmica… Ostaće upamćen zajedno sa tatom po jednoj istorijskoj situaciji kada su prvi put u Bundesligi zaigrali otac i sin zajedno (2. april 2008).

– Tata je bio u Nemačkoj, pa sam ja tamo i počeo da treniram. I moj sin gleda mene i onda uzme loptu pa šutira. Koliko god da čovek misli da neće biti tako… Moj otac možda i nije želeo da budem rukometaš, ali na kraju uvek to dođe kako je suđeno. Naravno da je imao uticaj, oduvek sam bio u hali na njegovim treninzima. Rukomet je meni uvek bila želja broj jedan. Međutim, mnogo toga je potrebno da se poklopi, da čovek ima i sreće u nekim trenucima, da bi se sve ostvarilo. Ne verujem da mu je bila velika želja da igram profesionalno, ali sad mu je sigurno drago – zaključio je Petar Đorđić.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi